ODLAZAK SAMURAJA: Japanski jurišni avion Micubiši F-1

Japan je posle Drugog svetskog rata razvoj sopstvene vazduhoplovne industrije zasnivao na američkoj tehnologiji, i licencnoj proizvodnji američkih aviona. Japansko vazduhoplovstvo je zahtevalo nadzvučni avion za obuku, kako bi priprema pilota koji se školuju za nadzvučne lovce F-104J starfajter i F-4EJ fantom-2 bila adekvatnija. Naime, zaključeno je da avion za obuku Fudži T-1 ne zadovoljava postavljene kriterijume za obuku pilota lovaca klase 2 maha. Razmatranje za novi nadzvučni avion za obuku započeto je 1964. godine, prikupljanjem određenih podataka za avione koji su tada postojali u svetu. SAD su ponudile svoj Nortrop T-38 talon. Međutim, Japanci su zaključili da za njihov avion najviše odgovara koncept britansko-francuskog jaguara. Budući da licencna proizvodnja jaguara u Japanu, u tom trenutku nije dolazila u obzir, odlučeno je da se na sličnim osnovama razvije japanski nadzvučni avion za obuku. Prototip aviona Micubiši T-2 poleteo je 20. jula 1971. godine. T-2 je postao prvi japanski avion koji je u horizontalnom letu mogao da leti brže od zvuka. U naoružanje Ratnog vazduhoplovstva Japana T-2 je uveden 1975. godine.

BORBENI JEDNOSED

Nakon što se T-2 pokazao kao uspešno rešenje, odlučeno je da se iz dvosedog aviona za obuku T-2 razvije jednoseda verzija aviona za neposrednu podršku. Naime, već 1972. godine na osnovu nadzvučnog aviona T-2 otpočet je razvoj jednoseda Micubiši F-1.

Formalni ugovor o razvoju borbenog aviona pod nazivom „strajk fajter“, potpisan je sa kompanijom Micubiši jukogio kabušiki kaiša u Tokiju 1972. godine. Odlučeno je, da se dva aviona T-2 preuzmu sa proizvodne linije kompanije i pretvore u prve prototipove aviona F-1. Ova dva aviona T-2, prvobitno su nazivani „specijalni T-2“, da bi im potom promenili naziv u T-2 (FS), a zatim u „fajter strajk FS T-2 kai“. Reč „kai“ je skraćenica od japanske reči „kaizen“, što znači modifikacija.

© Japan Air Self-Defense Force

Oba aviona na kojima je izvršena konverzija svoj prvi let su obavili 3. juna 1975. godine. Potom su upućeni u japanski centar za testiranje aviona u Gifu, gde su proveli godinu dana na testiranju. Nakon godinu dana procene, odlučeno je da se krene u proizvodnju aviona za neposrednu podršku Micubiši F-1. Prvi proizvedeni F-1 svoj prvi let izvršio je 16. juna 1977. godine.

F-1 je u osnovi sličan dvosedu T-2, sa sličnim dimenzijama i skoro indentičnim perfomansama. Jedina velika vizuelna razlika između F-1 i T-2 je nedostatak zadnje kabine kod F-1. Kod F-1 je izbačena zadnja kabina i na njeno mesto je ugrađena dodatna avionika i rezervoar za gorivo, koji su nepohodni za borbeni avion. Pored toga, budući da je F-1 čistokrvni borbeni avion ojačana je i konstrukcija samog aviona.  Pre svega ojačana su mu krila, kako bi mogao da ponese što više ubojnog tereta. U odnosu na izvorni T-2 i avionika kod F-1 je poboljšana.

© Japan Air Self-Defense Force

Elektronska oprema na avionu F-1 je uglavnom licencno proizvođena u Japanu. Avion je opremljen radarom J/AVG-12 koji ima dva režima rada, režim vazduh-vazduh i režim vazduh-površina. Radar J/AVG-12 je proizvođen u kompaniji Micubiši elektrik, i predstavlja licencni proizvod radara AN/AVG-12 kojim su bili opremljeni avioni F-4M fantom FGR.2 britanskog vazduhoplovstva. Pored radara, avion je opremljen micubišijevim hedap displejem koji je u osnovi Tomson-CSF, sistem za kontrolu vatre je Micubiši J/ASK-1, Lir-siglerov J/ASN-1 je u stvari po licenci sagrađeni inercijalni navigacioni sistem Feranti 6TNJ-F. F-1 je takođe opremljen radarskim sistemom za upozorenje J/APR-3, radarskim visinomerom J/APN-44, računar je J/A-24G-3, radio uređaj je Micubiši J/ARC-51, a imao je i drugu neophodnu elektronsku opremu uključujući tu i kameru.

Za pogon aviona F-1 odabran je odličan turboventilatorski motor Rols Rojs/Turbomeka Adur Mk-801A sa dopunskim sagorevanjem. Motor je u režimu bez dopunskog sagorevanja razvijao snagu od 22,75 kN, a u režimu sa dopunskim sagorevanjem 32,49 kN. Motor je u Japanu proizvodila kompanija Išikavajima-Harima i motor je imao oznaku TF-40-IHI-801A. F-1 su pogonila takva dva motora.

Pilot je sedio na katapult sedištu 0-0 ES-7J.

© Japan Air Self-Defense Force

Naoružanje aviona F-1 sačinjavao je interno ugrađeni top J/M-61A1 vulkan kalibra 20 mm sa 750 granata, imao je i sedam nosača za naoružanje. Nosači na krajevima krila bili su isključivo namenjeni za postavljanje raketa vazduh-vazduh AIM-9L sajdvinder, na ostalih pet podvesnih nosača, četiri potkrilna i jednim podtrupnim mogao je da ponese sledeće naoružanje: lansere nevođenih raketnih zrna J/LAU-3A (19 raketa kalibra 70 mm), lansere nevođenih raketnih zrna RL-7 (6 raketa kalibra 70 mm), lansere nevođenih raketnih zrna RL-4 (4 rakete kalibra 125 mm), umesto lansera nevođenih raketa mogao je da ponese vazduhoplovne bombe mase 227 kg i 340 kg (Mk-82 i M-117). Određen broj bombi imao je IC vođenu bojevu glavu i imale su oznaku GCS-1. Ove bombe bile su namenjene za napade pre svega na brodove. Od vođenih raketa vazduh-površina u asortimanu F-1 je imao TV-vođene rakete vazduh-zemlja AGM-65 mejverik i protivbrodske rakete ASM-1. Kad bi imao zadatak isključivo presretačke prirode, mogao je da ponese četiri IC vođene rakete vazduh-vazduh sajdvinder i dopunski rezervoar kapaciteta 821 litru goriva. Najčešća kombinacija naoružanja u zadacima presretanja, koja su se inače retko obavljala činile su dve rakete sajdvinder na krajevima krila i top 20 mm vulkan, dok su se na potkrilnim nosačima nalazila dva dopunska rezervoara za gorivo kapaciteta po 821 litru. Ukupno F-1 je mogao da ponese do 2721 kg ubojnog tereta.

U maju 1986. godine odlučeno je da se životni vek aviona F-1 produži sa dotadašnjih 3500 sati na 4000 sati. Vetrobransko staklo kabine je ojačano, tako da je moglo da izdrži udar ptice srednje veličine pri brzini leta od 926 km/č. Već početkom devedesetih godina HH veka, odlučeno je da se na kasnije proizvedene primerke aviona F-1 integrišu nove rakete vazduh-vazduh AAM-3. Japanska raketa kratkog dometa AAM-3 je u stvari usavršena verzija starije rakete sajdvinder. Starije verzije F-1 nisu bile predviđene za integraciju tih raketa. Pored produženja životnog veka aviona F-1 i integracije raketa AAM-3 na određen broj aviona, razmišljalo se i o opremanju aviona novom protivbrodskom raketom ASM-2. Odlučeno je da se avioni opreme usavršenim sistemom za upravljanje vatrom koji bi podržao upotrebu novih raketa ASM-2 i novih vođenih vazduhoplovnih bombi.

Kao izviđač mogao je da bude opremljen sa podvesnikom za aerofoto kamere ili sa IC skenerom.

OPERATIVNA UPOTREBA

Prvobitni plan od 160 proizvedenih aviona F-1, redukovan je zbog finansijskih problema. Počev od 1978. godine pa do 1987. godine proizvedeno je ukupno 77 aviona F-1. Poslednji F-1 je japanskom vazduhoplovstvu isporučen marta 1987. godine.

Ovim avionom bili su opremljeni 3. vazduhoplovni ving u bazi  Mišava i 8. vazduhoplovni ving u bazi Tsuiki.

Zadatak aviona F-1 bio je pre svega suprotstavljanje floti SSSR na Pacifiku.  Budući, da je F-1 bio dizajniran za borbu protiv brodova, tipično naoružanje za taj zadatak bile su protivbrodske rakete ASM-1 i jedan dopunski rezervoar kapaciteta od 821 litre. Pored protivbrodskih raketa na takvim zadacima obavezno je nosio i dve rakete vazduh-vazduh sajdvinder. Zavisno od režima leta na tim zadacima taktički radijus leta kretao se od 550 km, u režimu leta nisko-nisko-visoko, do 370 km u režimu leta nisko-nisko-nisko.

Zbog ograničenog dometa radara J/AVG-12, avionima F-1 na tim zadacima su sadejstvovali mornarički patrolni avioni P-3C orion. Nakon lansiranja rakete ASM-1 sa F-1, na određenoj udaljenosti od cilja-mete, vođenje rakete bi preuzimali avioni orion. Zbog odbrambene prirode sopstvenih oružanih snaga, Japanci su protivbrodske rakete ASM-1 označili kao protivdesantne rakete.

Standardna šema bojenja aviona F-1 bila je svetlo-tamno zelena, koja je u stvari bila standardna kamuflažna boja bivšeg vazduhoplovstva Južnog Vijetnama tokom rata u Vijetnamu, ali sa nešto drugačijom nijansom.

Plan o povlačenju aviona F-1, iako su se oni dobro pokazali tokom službe trebao se sprovesti do 2000. godine. Međutim, kašnjenjem s uvođenjem u naoružanje novog lovca Micubiši F-2, taj plan je prolongiran do 9. marta 2006. godine. Avioni F-1 su trebali biti povučeni iz naoružanja vazduhoplovnih snaga Japana zajedno sa dvosedima T-2. Tokom 2006. godine iz naoružanja su povučeni samo oni avioni kojima je istekao resurs od 4000 sati naleta, a to je bilo svega šest aviona. Tokom 2009. godine svi avioni F-1 su zamenjeni novim japanskim lovcima F-2 i modifikovanim lovcima F-4EJ kai. U novu 2010. godinu, vazduhoplovstvo Japana je ušlo bez aviona F-1. Avione F-1 i T-2 su zamenila 44 aviona F-2A, 33 aviona F-2B i 91 modifikovani avion fantom F-4EJ kai.

Za izradu teksta korišćena je sledeća literatura:

Aeromagazin br, 92, jul 2013: Odlazak Samuraja, japanski jurišni avion Micubiši F-1