Према мишљењима многих ваздухопловних стручњака, као и новинара разних провенијенција, иако Ратна морнарица (РМ) Русије у оперативној употреби има само један носач авиона Адмирал Кузњецов (Адмирал флоте Совјетског Савеза Николај Герасимович Кузњецов), на њему има распоређене најмоћније палубне борбене авионе – Су-33 (?). Многи љубитељи ваздухопловства можда се и не би сложили са овим ставом многих стручњака и новинара, али да је небески ждрал Су-33 заиста моћна челична птица, са том би се констатацијом сигурно сложили. Квалитет овог ловца, а може се рећи да по својим карактеристикама уопште не заостаје за својом фамилијом, не прати и квантитет. Бројка од свега тридесетак произведених авиона сигурно је скромна, али је томе разлог сигурно један носач авиона у употреи у РМ Русије.
РАЂАЊЕ ПАЛУБНОГ ЛОВЦА
Дуго времена у наоружању совјетске морнарице били су авиони са вертикалним полетањем и слетањем Јак-38, који су били распоређени на противподморничким носачима авиона класе Кијев. С друге стране, на америчким класичним носачима авиона ударну снагу чинили су вишенаменски борбени авиони Ф-14 Томкет, што је РМ САД давало огромну предност у заштити сопствене флоте у односу на совјетску флоту, која је за те задатке користила Јак-38. Да би се превазишао заостатак у овој области, совјетска морнарица је озбиљно почела размишљати о класичном ловцу који би био стациониран на новом носачу авиона, који је био у фази пројекта.
У почетку развоја авиона Су-27, Совјетски Савез чинио се моћним, а совјетска је морнарица планирала изградњу чак две класе великих носача авиона. Тако је носач авиона Адмирал Кузњецов требао бити тек први у низу. А нови су носачи авиона требали и моћне борбене авионе, који ће парирати америчкима. У најужи избор ушли су Су-27К и МиГ-29К. У самом почетку оба су такмаца веровала да су им наруџбе совјетске морнарице осигуране, јер су Су-27К и МиГ-29К заправо потпуно различите класе авиона. Али, све тежа привредна ситуација у Совјетском Савезу крајем осамдесетих година двадесетог века, а затим и распад, на крају су довели до тога да је у оперативну употребу уведен само Су-27К, који је касније преименован у Су-33.
Совјетско занимање за деловање борбених авиона с класичних носача авиона први је пут примећено 1982. године, кад је један прототип авиона Су-27 означен као Т-10-3 полетео с полетне стазе која је била тако обојана да је симулирала палубу носача авиона. Две године касније на истој је стази забележено слетање уз помоћ уређаја за заустављање, који се користи на носачима авиона. Истовремено примећена је и „ски-џамп“ (ski-jump) платформа с које су полетали авиони Су-27. Први прототип авиона Су-27К, означен као Т-10К-1, први је пут полетео 17. августа 1987. године. Прво совјетско слетање на палубу носача авиона с класичним полетањем и слетањем обавио је прототип Т-10К-2 1. новембра 1989. године. За командама авиона био је пилот В. Г. Пугачов. Слетање је обављено на носач Адмирал Кузњецов, који се тада још звао Тбилиси. Укупно је произвдено девет прототипова означених од Т-10К-1 до Т-10-9 и њихово испитивање је трајало од 1987. до 1998. године. Иако већина западних извора наводи да је Су-27К у оперативну употребу уведен 1994. године, на службеним страницама ОКБ Сухој наводи се да је Су-27К у оперативну употребу руске морнарице службено уведен тек 31. августа 1998. године. Истог дана службена ознака му је промењена у Су-33. НАТО му је доделио ознаку Фленкер-Д (Flanker-D), мада се негде може пронаћи и податак да се означава и као Си Фленкер (Sea Flanker).
НА НОСАЧУ АДМИРАЛ КУЗЊЕЦОВ
Како би се оригинални Су-27 прилагодили употреби на носачима авиона, конструктори су му додали канаре изнад усисника за ваздух. Њихов основни задатак није повећање покретљивости у ваздушној борби (иако се користе и за ту намену), већ повећање стабилности лета при врло малим брзинама и великим нападним угловима. Ојачали су такође стајни трап, додали куку за заустављање на задњем делу авиона, те електронски систем за аутоматизовано слетање на палубу носача авиона. Модификована су и крила како би се повећао узгон током узлетања и слетања, која су добила могућност преклапања на отприлике половину дужине ради што мањег заузимања простора у бродском хангару. Због смањења висине могу се преклапати и репни вертикални стабилизатори. Ојачана је и конструкција целог трупа како би издржала напрезања током наглог кочења уз помоћ куке на задњем делу авиона. Због истих је разлога ојачан и стајни трап. Уграђен је и нови FBW систем за контролу лета.
Максимална маса авиона на полетању износи 32000 кг, а максимална носивост 6500 кг, иако је важно напоменути да ту масу и носивост може остварити само ако делује са копнених аеродрома с дугим полетно-слетним стазама. Због тога је вероватно да ће сви Су-33 током деловања с носача авиона при полетању носити потребно оружје за обављање мисије и смањену количину горива. Потребно гориво добијаће од другог авиона Су-33, који служи као летећа цистерна. То није идеалан начин деловања јер је претакање горива у лету још увек сложена операција, а уз то успорава обављање мисије.
Основна намена авиона Су-33 описана је као одбрана флотног састава од напада из ваздуха. Због тога може деловати против ваздухоплова с посадом или без ње (беспилотне летелице) и крстарећих ракета (противбродске вођене ракете). Првобитно авион није добио системе потребне за употребу ракета ваздух-земља те је циљеве на земљи могао нападати само невођеним бомбама. Али са модернизацијом која је обављена, авион је добио и ту могућност. Може обављати и извиђачке задатке употребом извиђачких контејнера, који се постављају на централни носач испод трупа. У основној верзији Су-33 може носити само ракете ваздух-ваздух малог и средњег домета Р-27, Р-73 и Р-77, те невођене бомбе и невођена ракетна зрна. Међутим, авион може по потреби да се оспособи за употребу ласерски вођених бомби Каб-500Л и телевизијски вођених бомби Каб-500Кр масе 500 кг (до шест бомби), или три бомбе Каб-1500 масе 1500 кг, или шест противбродских вођених ракета Х-31А. Су-33 се такође може прилагодити за употребу ракета ваздух-земља Х-29Л, Х-29Т и Х-59М (може носити до две ракете). Су-33 се често на изложбама приказује наоружан и с једном ракетом Х-41 Москит масе 4500 кг.
Због погоршања односа између САД и Русије, носач авиона Адмирал Кузњецов са својом борбеном групом и авионима Су-33 често је био виђан у Средоземном мору, нарочито у близини обале са Сиријом. Појаву Адмирала Кузњецова у тим немирним водама, Пентагон није благонаклоно гледао.
Није потпуно јасно колико оперативних авиона Су-33 поседује руска морнарица. Већина извора наводи податак од 24 до 33 авиона, од чега је најмање 12 у сваком тренутку распоређено на носачу авиона Адмирал Кузњецов. Сви серијски Су-33 прошли су кроз модернизацију, којом су им продужени животни век и повећане борбене могућности.
Међутим, много је земаља заинтересовано за овај ловац нарочито Индија и Кина. Кина је на своју руку развила копију овог ловца, којег је означила као Ј-15. О квалитети копије да се полемисати, али једно је сигурно да Ј-15 није ни приближно моћан као Су-33.