Корпус маринаца САД обележио је у бази Чери Поинт у Северној Каролини крај више од 55 година употребе авиона Харриер. Повлачењем овог типа затворено је дуго поглавље у историји америчке поморске авијације, а његово место преузима Ф-35Б.
Харриер је у америчку службу ушао крајем шездесетих, после интересовања које је изазвао британски П.1127 Кестрел. Тестирања су у САД настављена са шест авиона, који су добили ознаку XВ-6А, а кључна предност била је могућност полетања и слетања са травнатих површина, неприпремљених терена и палуба бродова.
Од британског пројекта до АВ-8
Америчка војска је током педесетих и шездесетих безуспешно покушавала да развије сопствени „јумп јет“, док је британско решење са једним мотором и ротирајућим млазницама показало да тај концепт може да функционише у пракси. Управо је та једноставност пресудила да Корпус маринаца САД 1968. одлучи да уведе Харриер у оперативну употребу.
Прва верзија АВ-8А била је британске производње, док је каснији АВ-8Б Харриер ИИ развијен заједнички, уз велики амерички технолошки удео. Та друга генерација донела је тешњу сарадњу америчке и британске ваздухопловне индустрије, али и ширу употребу авиона у саставу Корпуса маринаца.
Пут до Ф-35Б
Осамдесетих су покренути покушаји да Харриер добије надзвучног наследника. Заједнички рад британских инжењера и компаније МцДоннелл Доуглас касније је преусмерен на истраживања са НАСА, што је временом постало једна од основа програма Јоинт Стрике Фигхтер.
Касније је управо Ф-35Б постао оперативни наследник Харриер-а и сада преузима његову улогу у Чери Поинту.
Харриер је током службе имао и озбиљне изазове, посебно у делу обуке и безбедности летења, али је остао један од ретких авиона који су доказали борбену вредност концепта вертикалног или кратког полетања и слетања. Његово повлачење не означава крај тог концепта, већ прелазак на нову генерацију у виду Ф-35Б.