Локидов У-2 (U-2) у центар интересовања јавности, доспео је на веома неславан начин. Наиме, првог маја 1960. године совјетска ПВО је системом земља-ваздух типа С-75 „Двина“ изнад Свердловска оборила авион У-2Б. Да за Американце ствар буде још гора, пилот Френсис Гери Пауерс је преживео катапултирање, заробљен је и пред совјетским судом и пред очима светске јавности признао да је био у шпијунској мисији, организованој од стране америчке ЦИА обавештајне службе.
У-2 је оборен дубоко над територијом Совјетског Савеза. И док се још није знало за заробљавање Пауерса, НАСА је издала саопштење, према којем је „метеоролошки авион У-2 вероватно скренуо са курса пошто је пилот пријавио тешкоће с опремом за кисеоник“. Како би се та прича подржала, један У-2 је брже-боље офарбан у боје и ознаке НАСА и приказан новинарима и фото-репортерима. Дан касније 7. маја совјетски председник Никита Хрушчов је објавио, да је пилот обореног авиона заробљен, а да је извиђачка опрема извађена из олупине.
Овај инцидент је тада високополаризовани свет довео на ивицу нуклеарног рата, како ће се касније испоставити– не и последњи пут са У-2 у главној улози. Пројекат ЦЛ-282 (CL-282), који ће касније постати У-2, резултат је захтева из марта 1953. године за израдом студије „авиона једноседа за извиђање по ведром времену, радијуса од 2414км, подзвучне брзине на висинама од 21335 м или већим, са могућношћу ношења од 45 до 318 кг извиђачке опреме“.
Такође, због штедње на укупној маси авиона, али и из политичких разлога, тражено је да авион буде ненаоружан, те да нема избациво седиште. ЦЛ-282 је израђен у Локидовом одељењу за тајне пројекте у Бурбанку-Калифорнија, познатијем под називом „творовски послови“ (Skunk Works), али је овај пројекат одбачен, између осталог и због мотора који је процењен као неодговарајући. Због прилива информација о развоју интерконтиненталних ракета за пренос термонуклеарних бојевих глава у СССР-у, америчке обавештајне службе са ЦИА на челу су увиделе неопходност у извиђању иза „железне завесе“ и новембра 1954. године секретар за одбрану Чарлс Вилсон и директор ЦИА Ален Далс убеђују председника Ајзенхауера, да одобри производњу и испоруку 20 авиона. Како су први примерци били намањени ЦИА, за нови авион је усвојена ознака која је требала пре да сакрије и збуни него да информише (U-utility, помоћни ваздухоплов). У-2 је рођен. Под вођством легендарног конструктора Кларенса „Келија“ Џонсона Локид је редизајнирао свој првобитни пројекат и непуних девет месеци после председниковог одобрења У-2 је већ испитиван на исушеном језеру Грум у пустињи Невади, где је из превентивних разлога изграђен полигон за тестирање нове летелице.
Авион, означен као „001“ од стране произвођача и као „производ 341“ од стране ЦИА, први лет је обавио 1. августа 1955. године са пилотом Тонијем Ли Вајером за командама. До краја године су још три авиона допремљена у Неваду, а почетком 1956. године је стигла и група пилота регрутованих од ЦИА како би извршили преобуку за специјалне задатке који су били планирани. Како је постојање и улога У-2 држана у најстрожијој тајности, пилоти су званично били запослени у Локиду. Таква пракса се наставила и касније, докле год су У-2 летели за потребе Централне обавештајне службе. Сакривен иза назива „Прва ескадрила за метеоролшака извиђања (1st. Weather Recconnaissance Squadron Provisional– WRSP-1), априла 1956. године је оформљен деташман ЦИА и после кратког боравка у Великој Британији WRSP-1 је пребазиран у Вајсбаден у тадашњој Западној Немачкој, где су почеле припреме за „Операцију прелет“- продирање на великим висинама и извиђање из ваздушног простора СССР-а.
Управо су ти авиони РВ САД донели фотографије, које су потврдиле, да се на Куби праве силоси за лансирање балистичких пројектила средњег домета. Ово сазнање је изазвало кризу на светском нивоу, а У-2 је опет био у центру пажње. Према америчким изворима, у периоду 22. октобар – 6. децембар су извршена 82 прелета „црвеног острва“. По окончању кубанске кризе, У-2 су ангаћовани где год је то било потребно САД– изнад Кине, Вијетнама, Никарагве, Блиског истока и изнад осталих кризних и потенцијално кризних подручја. Покушано је и базирање У-2 на носаче авиона. Детаљи евентуалних оваквих операција нису доступни јавности, а до сада је једино процурило то, да су француски нуклеарни тестови у Пацифику праћени помоћу У-2 који су полетали с носача, као и да је ЦИА касније тестирала У-2Р на носачу авиона CV-66 America .
Значајно модернизовани У-2Р полетео је августа 1967. године, а наредне године је прве примерке на коришћење добила ЦИА у свом деташману „Г“, који је био замаскиран као 1130 ATTG при РВ САД. Нова верзија је у потпуности искористила знатно већи потисак мотора PW J75-P-13B, који је износио 82,3 килоњутна на нивоу мора. У односу на претходнике, У-2Р је био дужи за 4 м и са размахом крила повећаним за 7 м, а могао је да понесе четири пута више корисног терета. и поред веће масе, плафон лета У-2Р ј еостао око 23000 м. Долет је повећан за скоро 5000 км. Пилотска кабина је пространија за 45%, што је пилотима омогућавало да носе веће и комфорније скафандере, као и да буде уграђено боље избациво седиште. Почетком осамдесетих година у употребу је уведен ТР-1, који се споља није разликовао од У-2Р, већ само по намени и опреми прилагођеној за тактичко извиђање. ТР-1 су 1992. године преименовани у У-2Р, а од 1994. године траје модернизација, која је требала да све активне ваздухопловне У-2Р и РТ уградњом мотора GE F-118-GE-101 доведе на стандард који је добио ознаку У-2С, односно СТ за авионе двоседе намењене за обуку. Авион У-2 ће и даље остати главни извиђачки авион у САД.
Међутим, како је најављено, РВ САД планира да авионе У-2С пензионише током 2026. године.
Овим би, још један протагониста Хладног рата, отишао у заслужену пензију.
За израду овог текста, коришћен је текст из књиге: Данко Боројевић, Лексикон авијације из 2004. године.