Разбацивање мина око удаљених ракетних објеката и лансирних положаја могло би имати војну логику у покушају да се додатно ослаби способност Ирана да настави ракетна лкетирања.
Иран оптужује Сједињене Државе да су бацале противтенковске нагазне мине у подручју у близини једног од његових подземних ракетних објеката, такозваних „ракетних градова“, при чему се тврди да је том приликом страдало више људи. Иако није могуће независно потврдити порекло снимака које су објавили ирански медији, нити наводе о жртвама, употреба овакве муниције у таквом контексту имала би одређену војну сврху.
Упркос интензивној кампањи бомбардовања иранских ракета и лансирних положаја, Исламска Република и даље наставља да испаљује ово оружје на циљеве широм Блиског истока. Управо зато би веома прецизно осмишљена кампања забране приступа око појединих ракетних објеката, уз употребу мина, могла да помогне у смањењу те претње.
Ирански медији објавили наводе о минама код Шираза
Оптужба о употреби мина појавила се у четвртак ујутру кроз објаве иранске агенције Tasnim на друштвеним мрежама.
„Ови експлозивни пакети личе на готову конзервирану храну, нешто су већи од конзерви туњевине и садрже експлозив који детонира након отварања, изазивајући жртве“, навео је Tasnim на Telegram-у.
У истој објави додаје се да су ти пакети бачени из ваздуха изнад јужних предграђа Шираза, нарочито у селу Кафари, и да су, како се тврди, довели до смрти више људи.
Уз ове тврдње објављено је и неколико фотографија на којима се, како се наводи, виде разбацане противтенковске мине типа BLU-91/B.
Минe пронађене у близини „ракетног града“
У анализи о овом случају наводи се да је истраживачка група Bellingcat геолоцирала део снимака у селу Кафари у Ирану, позивајући се на видео канадског адвоката и активисте Димитрија Ласкариса, који се налази у Ширазу.
Према том тумачењу, снимак приказује најмање три мине на око два километра од улаза у оно што је означено као Јужна ракетна база Шираз, један од иранских „ракетних градова“. На снимку се виде мине разбацане по селу.
Изнета је и тврдња да су САД једини познати учесник у сукобу који располаже овим типовима мина. Наводи се да су оне развијене након што су Сједињене Државе прекинуле испоруке наоружања Ирану, као и да преглед база података SIPRI и америчке продаје наоружања не показује да су овакве мине испоручиване Израелу.
Зашто би оваква тактика имала смисла
Иако није могуће независно потврдити да су мине заиста америчке, нити да су баш оне употребљене у оквиру текуће операције, сама идеја њихове примене има извесну војну логику.
Иран је успео да сачува известан број ракетних лансера, вероватно тако што их измешта у и из подземних објеката у близини Шираза или их крије у ширем подручју, а затим пребацује на унапред одређене лансирне положаје. То се дешава иако су ти објекти више пута бомбардовани.
Ваздушни удари били су усмерени и на то да улази у подземне комплексе остану затрпани. Поред тога, траје и широка кампања трагања за лансерима који се појаве на отвореном. Уколико се и поред тога из тих зона и даље изводе лансирања, онда би постављање противтенковских мина око тих објеката имало значајну војну вредност.
Минирање прилаза и улаза у подземне ракетне комплексе отежало би приступ тешкој механизацији која би требало да рашчисти улазе, а уједно би угрозило и саме лансере и њихове пројектиле.
Минe намењене тенковима и камионима
Ове мине су пројектоване за дејство против тенкова и камиона, што значи да би могле да униште или онеспособе лансере, али и пројектиле које они носе. Такође би могле да учине путеве ка „ракетним градовима“ непроходним или да озбиљно ограниче кретање лансера у оквиру тог простора, чинећи их тиме рањивијим.
Минe припадају породици система Gator, у коју спадају ваздушно бацане BLU-91/B, али и пратећа противпешадијска варијанта BLU-92/B. Различите комбинације ових мина могу бити смештене у више типова касетних бомби и других дозатора који се након избацивања отварају и разбацују свој садржај по циљаном простору.
Свака комбинација мине и дозатора има сопствену ознаку. Касетна муниција са Gator минама може бити употребљена са више типова америчких борбених авиона који учествују у операцији Epic Fury, укључујући и бомбардере.
Последња позната борбена употреба Gator мина била је током Заливског рата 1991. године, док су се у раној фази рата у Авганистану 2001. појављивали непотврђени извештаји о њиховој употреби.
Хуманитарни ризик и опасност за цивиле
Са хуманитарне тачке гледишта, постоји озбиљна забринутост због могућности да цивили случајно активирају овакве мине или да их подигну не знајући о чему је реч. Иако BLU-91 нису познате по посебним системима за спречавање руковања, и даље могу бити изузетно опасне за померање.
Оне могу бити подешене да се саме униште након четири сата, 48 сати или 15 дана. Ипак, као и код сваке друге муниције, увек постоји могућност да неке не детонирају или не функционишу онако како је предвиђено.
С друге стране, „ракетни градови“ се углавном налазе ван урбаних зона, унутар великих и строго контролисаних периметара. Минирање таквих подручја, у којима цивили не би требало да имају приступ, носило би далеко мањи ризик по недужне људе него постављање мина на случајним путевима или у близини војних објеката у насељеним зонама.
Уочене само противтенковске, не и противпешадијске мине
Посебно је важно то што фотографије које кружe интернетом за сада изгледа приказују само употребу мина BLU-91 у Ирану. Оне се лако разликују од противпешадијских BLU-92, које на врху имају четири отвора из којих се после активирања избацују затезне жице. Врх BLU-91 је раван.
Уобичајено је да касетна муниција Gator носи извесну комбинацију оба типа мина, али је у прошлости тестирана и варијанта која садржи искључиво BLU-91.
Та разлика је веома важна. Иако Сједињене Државе нису потписница Отавске конвенције, која забрањује употребу и складиштење противпешадијских мина, америчка политика не дозвољава њихову употребу. За противтенковске мине таква ограничења не постоје.
Да ли је реч о усамљеном случају или делу шире кампање
Остаје да се види да ли су ове мине, уколико су их заиста бациле САД, изолован инцидент или део шире кампање како операција Epic Fury улази у други месец.
Ипак, употреба способности забране приступа, као што су ваздушно бацане противтенковске мине, на местима где се зна да се ракете складиште и око познатих лансирних положаја, могла би да се покаже као ефикасна мера у настојању да се зауставе иранске ракетне баражне паљбе.