Америчка војска се у ударима на циљеве у Ирану сада у великој мери ослања на балистичке ракете АТАЦМС, пошто су залихе новијих ракета ПрСМ исцрпљене после почетка операција 28. фебруара. ПрСМ је у овом сукобу први пут употребљен у борби.
Потврда о потпуном трошењу залиха ПрСМ стигла је средином априла. То је натерало америчке снаге да се врате старијем систему, који је доступан у већем броју, али има озбиљна ограничења.
Краћи домет и већи ризик
АТАЦМС има оперативни домет од око 300 километара, док ПрСМ Инцремент 1 достиже око 500 километара. Та разлика директно сужава списак циљева који могу да буду гађани на територији Ирана.
Због краћег домета, лансери ХИМАРС и М270 морају знатно ближе линији дејства. То их излаже већем ризику од иранских извиђачких дронова, лутајуће муниције из серије Схахед, крстарећих ракета, тактичких балистичких ракета и извиђачких тимова специјалних снага.
Старији систем уместо новијег
ПрСМ је у наоружање ушао тек 2024. године и развијен је за савремено ратовање високог интензитета. Ракета има савременије навођење, напреднију навигацију, већу отпорност на електронско ометање и новију електронику од АТАЦМС, чија основа потиче из осамдесетих година.
Логистичка предност је такође на страни ПрСМ. У један лансирни контејнер стају две ракете ПрСМ, док се у исти простор смешта само једна ракета АТАЦМС, што директно утиче на обим ватре током дужих борбених дејстава.
Према доступним подацима, ирански удари су већ уништавали лансере у Кувајту. Уз мањи домет АТАЦМС и ограничен број положаја са којих је могуће дејствовати по Ирану, амерички лансери постају лакша мета за откривање и уништење.