Вашингтон шири војно присуство у Латинској Америци и оно више није ограничено на специјалне снаге, саветничке тимове и поморске пресретачке операције. Око 500 војника 10. брдске дивизије упућује се у регион, док ће још око 100 припадника штабног елемента бити послато у Мајами ради подршке Заједничкој оперативној групи Западна хемисфера. Тај потез показује да се борба против нарко-картела све јасније подиже на ниво шире војне кампање.
Тежиште првог корака је Панама. Војници 3. бригаде 10. брдске дивизије, стациониране у Форт Полку у Луизијани, улазе у зону одговорности Јужне команде САД ради безбедносне сарадње са државама домаћинима и заједничке обуке. Распоређивање долази у тренутку када америчка страна повећава број људи, шири географију ангажовања и везује више држава за исту оперативну шему.
Зашто Вашингтон повећава улог
САД више не посматрају нарко-картеле само као криминалну претњу, већ и као мету која захтева војно-командни приступ. Зато штабни део 10. брдске дивизије одлази у Мајами да појача командовање, обавештајни рад, планирање, комуникације и друге штабне функције у оквиру Заједничке оперативне групе Западна хемисфера. Јачање тог командног слоја упућује на ширу и сложенију операцију.
Та оперативна група је наследник претходне структуре која је већ изводила ударе на пловила у источном Пацифику и на Карибима. То показује континуитет, али и промену обима. Досадашњи модел, који се ослањао на морнаричке и маринске снаге, сада добија и јачи копнени ослонац.
Политички оквир већ постоји. Вашингтон гура мултинационални формат усмерен против група које третира као организације повезане с трговином дрогом. У последњим месецима у ту шему су ушле и Колумбија и Хондурас, после доласка власти које су политички ближе САД. То показује да се војни потез не одвија изоловано, већ у ширем регионалном пакету.
Панама као полазна тачка
Почетно усмеравање снага у Панаму није случајно. Тамо је планирана обука за џунгловско ратовање у Центру за обуку за џунгловске операције у бази Кристобал Колон. То је припрема за тежак терен, ограничену видљивост, сложену логистику и дејство у средини у којој мале групе имају предност.
Ако јединице пролазе обуку за џунглу, онда се рачуна на могућност дубљег уласка у зоне где картели и повезане оружане групе имају простор за скривање, маневар и снабдевање. То није само симбол присуства, већ припрема за дужи боравак на терену који успорава класичне формације.
Поред тога, већ постоји веза између копненог, поморског и специјалног сегмента. Амерички маринци из 24. експедиционе јединице маринаца, у саставу формације Литторал Цомбат Форце-24, делују код Еквадора са два брода Ратне морнарице САД. Њихов задатак укључује укрцавање на пловила и њихово потапање када се процени да служе као логистичке тачке за кријумчаре дроге.
Од поморских пресретања ка копненим ударима
Досадашње америчке операције биле су углавном усмерене на море. Тај приступ има јасну логику: пресецати транспортне правце, снабдевање горивом, претовар и покретљивост мреже. Али када се уводи већи број војника копнене војске, тежиште се шири са пресретања на заједничке мисије и могуће директне акције.
Потврђене су и заједничке операције америчких Зелених беретки из 7. групе специјалних снага са еквадорским снагама. Јужна команда САД објавила је и снимке заједничког упада против припадника картела, у којем су учествовали амерички војници и специјалци Корпуса маринаца. То показује да су специјалне снаге већ на терену, а сада стиже и шири конвенционални оквир који може да их подржи.
Командант Јужне команде, генерал Френсис Донован, оставио је отворену могућност нових удара на копну. То значи да је праг за даље ширење операција снижен. Када се таква порука појави паралелно са доласком додатних трупа и јачањем штабне структуре, тешко ју је тумачити као пуко одвраћање.
Последице за регион и ризици за САД
На кратак рок, Вашингтон добија већу оперативну густину. Више људи на терену значи више обуке са партнерима, више обавештајне подршке и брже повезивање поморских, копнених и специјалних операција. За државе које сарађују са САД то доноси јачу војну подршку у борби против наоружаних криминалних мрежа.
Али политички терет није мали. Што је америчко присуство отвореније и што више личи на трајну војну мисију, то је већи ризик од отпора у делу латиноамеричке јавности и политичких структура. Регион има дуго памћење када је реч о америчким интервенцијама, па сваки корак који излази из оквира обуке и саветовања носи већи дипломатски трошак.
Постоји и чисто војни проблем. Картели нису класична армија, већ разгранате мреже које брзо мењају руте, логистику и локалне савезе. Конвенционалне снаге могу да притисну простор, али не могу лако да реше проблем који истовремено постоји на мору, у луци, у пограничном појасу, у планини и у џунгли. То значи да веће присуство не гарантује и брз резултат.
Ово распоређивање може се читати као почетак нове фазе, а не као изолован потез. САД у Латинској Америци спајају политичку коалицију, штабно-командну инфраструктуру, маринске и поморске акције, специјалне снаге и сада копнену војску у већем обиму. Главно питање више није да ли се мисија шири, већ докле Вашингтон намерава да је гура и колико ће регион бити спреман да прихвати такву војну формулу борбе против картела.