Личност се формира најкасније до пете године живота, а шта после тога? Каква је особа, то ће време показати. Да ли смо спремни да се суочимо са животом или падамо на првом кораку?
У свету где владају силе зла, а нисмо учили децу да и то постоји, онда смо криви јер добро губи битку на сваком кораку.
Уметност живљења, није сваком дата као благослов. Учење, стицање знања је главни циљ који сви тежимо, верујући да ћемо лакше ићи кроз живот. Да ли је све тако једноставно и непроменљиво?
Мора да постоји много више од тога, беспоштедна борба за место под Сунцем, за остварење свога сна.
Мало је задовољних, а много више разочараних.
Превише туге и безнађа, а све мање осмеха и надања. Ко је крив да нам сваки дан преседне?
Нема излаза, ни светла, само мрак, јер не живимо своје животе, о њима не одлучујемо.
Колико пута смо били грешни јер смо зажалили што смо уопште рођени? Када смо били под санкцијама, било нам је много теже, али смо били испуњенији, више се дружили, делили исту муку.
Били смо повезани, породица је била на окупу. Нисмо знали за боље али се нисмо жалили. Изоловани од света, били смо довољни сами себи.
Нико није размишљао да ли је подстанар, има ли сталан посао, али су деца била свуда око нас. Они су били наша снага и нада. Имали смо о чему да причамо, све лоше што нам се дешавало је касније изгледало добро.
Шта се десило данас, када смо отворени, када је свет дошао код нас?
Као болести изолованих племена које су откривали на новим континентима, тако су и нас заразили. Све што смо имали, полако смо губили. Отуђење породице, стварање слободоумних јединки које само о себи мисле и о послу, разбило је јединство и осећај припадности.
Постадосмо усамљени са новим технологијама, са мртвим стварима, робови који изгубише моћ говора. Оскудне речи, скраћенице које већина не разуме, а труди се, али не иде. Емоције које су нас везивале, изгубише се, јер као када неко промени веру и постане много већи фанатик, од тих истих који су га и примили, тако изоловано друштво прихвата и добро и лоше, без размишљања.
Били смо деца, без играчака, а нашли се где нам није место. Све би да узмемо, а не треба нам. Пусте жеље морају да се остваре.
Каква су размишљања сада, када је све доступно и могуће? Нема размишљања, изгубисмо делове мозга, постадосмо оскудни, незанимљиви, досадни себи и другима. Коме треба породица, деца, која су терет, има времена, а можда и нема.
Па шта нас брига, проводимо се јер живот ће вечно да траје. Странци у ноћи, а сви живе у самоћи. Деца са мало искуства постадоше главни критичари својих родитеља.
Завршили су факултете, неки нашли посао, други трагају, али им треба јака веза или новац да нешто започну. Колико ко вреди, то није важно, још већа мука за старе родитеље. Шта ће бити са њиховом школованом децом?
Што веће школе, то мање шансе. Што паметнији, то непотребнији. Ко да мисли о породици када не знају ни шта ће са њима бити?
Хоће да буду независни, да сами доносе одлуке, али не могу, уплели се у мрежу животну, заробили се у великим градовима, а нема помоћи. Ко ће о њима бринути, ко ће им пружити шансу?
Они који о томе одлучују, завалили се у фотеље, посматрају их као плен, као ствар, а не као људска бића која имају емоције, дрхте и повраћају, а треба да разговарају. Живот им од тога зависи. Како се осећају после таквих сусрета млади који треба да стварају нови свет?
Бунтовници са разлогом, немоћни да сачувају достојанство, а желе, јер су тако учени, да се сваки труд исплати. То ће неко приметити и прихватити их као себи равнима. Стварност је сурова, уништава личности.
Од добре особе ствара зло које је прожима и иде у другу крајност. Колико моћних, уништи слободу и претвори младост у немоћне и осакаћене, без самопоуздања, без наде?
Како да планирају будућност, а ништа немају? Како да освоје свет, а везаше их?
Какво смо ми то друштво када само личне интересе гледамо? Кога то уцењујемо, кога понижавамо, а не мислимо на Бога, на пролазност?
Превише људи доби огромну моћ. Ничим заслужени, али сналажљиви, одлучују о судбинама много бољих од њих.
У сваком виде опасност, завист, ако је глуп, добродошао је, ако је паметан, нека иде у бели свет, такви нам не требају.
Морају мислити туђом главом да би били прихваћени. Већина нема избора, дај шта даш, мора се преживети, глумићемо и будале, изгубићемо и достојанство. Какви ће бити узори својој деци ако их буду имали или размишљали уопште о породици. Границе су се помериле, вредности су промењене.
Важно је живети, а будућности нема.
Пањ у шуми труди се да не иструли, док не да бар један изданак који ће га заменити, да пролиста. Сви се изгубише у савременом свету. Ко ће коме дати савет а да је исправан?
Све што смо говорили, по новим правилима било је погрешно. Требали смо децу да учимо да буду полтрони, да им факултети не требају, да држава није њихова мајка.
Да морају да се сналазе, као просјаци на улици, јер увек нешто зараде. Њихове слободе смо требали ограничити, спутавати њихова размишљања, тако би лакше све поднели, не би имали стресове и депресије.
Увек насмејани, прилагођени, као дидзејеви у дискотеци, миксовали музику према потреби гостију. Да смо знали шта нас чека, питање да ли би и ми имали децу, стварали породицу.
Млади заслужују шансу да уђу у друштво на велика врата, а не преко веза и обесхрабрени, да лутају ходницима тражећи бар неки посао.
Они морају имати достојанство и част, самопоуздање, као што су имали њихови очеви који су бранили земљу Србију, Косово и Метохију.
Да нису имали осећај да бране слободу, ко би се уопште одазвао да да свој живот, да остави незбринуту породицу због виших циљева.
Ни они који су преживели, нису у могућности да помогну својој деци. Можда би као погинули више помогли или бар не би видели кроз шта им породице пролазе.
ПЈП и војска у време одбране Косова и Метохије од терориста ОВК 1998. Нису имали дилеме. Храбро су кренули у смрт или победу, нису повраћали од страха као њихова деца када су тражила посао или када су га добила на одређено време, које када прође, “Жао нам је, више среће други пут”.
Где је ту срећа, само да ми неко објасни. Да схватим како свет функционише?
Борци ПЈП-а и војске знали су за кога се боре, знали су шта значи окупација и пораз, зато је дато толико живота. Зато имамо толико инвалида који се не кају и даље живе у славним временима, када су били прави људи, хероји нације.
Борили се поново 1999. Године против толико земаља НАТО алијансе, крварили, смрт прихватали, а нису се повлачили.
Правда је на нашој страни, сви су веровали. И онда када су нас сви заборавили, нашу историју и значај као народа, поносног, који је бранио Европу. Није нас нико натерао, јер ако је за одбрану земље потребна сила, онда ту помоћи нема. Осећали смо ту потребу, исконски нагон који нас је водио кроз планине, шуме и равнице Косова и Метохије.
Као уочи Косовског боја сетили смо се Лазареве клетве, која је тако страшна, упозоравајућа, да и од оног који се колебао, направила је правог ратника.
Како смо се борили за одбрану отаџбине, таква ће нам и породица бити или је нећемо уопште имати. ПЈП и војска су имали божији благослов.
Имали су на својој страни све јунаке Косовског боја, светци манастира скинули су своје ореоле и ставили на главу храбрих полицајаца и војника.
Таква сила је била неустрашива. То је био прави српски народ који је наследио погинуле витезове. Како се човек осећао испуњеним? Како је сваки учесник био срећан што је рођен за велика дела? Кад за живота добијеш вечну славу и небеско царство.
Они који су живот изгубили, то су и добили. Други, који су преживели, годинама су морали да ћуте јер у миру нису били борци ни ратници, већ испушене луле. Заборављени, прежаљени појединци који су своју каријеру завршили.
Ко нас је ућуткао, ко нас је живе сахранио? Ко нам одузе право да било шта кажемо, да својој деци објаснимо?
Све вредности за које се борисмо, да им пренесемо, да знају, да не буду обични полтрони који ће климати главама и пристајати на уцене оних који нису били нигде, а понашају се као да су ослободили Србију, Косово и Метохију.
Колико је година морало да прође да ветерани ПЈП-а и војске проговоре?
Изгубили смо превише времена, ћутање нас је убило. Робијашу и по службеној дужности одреде браниоца, а ми смо се бранили ћутањем.
Каква је то одбрана?
Отуђила нас је од породица, од лажних пријатеља. Добисмо више непријатеља у свом окружењу који из својих разлога нису одобравали постојање бораца отаџбинског рата. Били су толико гласни и јаки, да су НАТО бомбе и ракете биле обичне петарде. Много смо пропатили у миру, много понижења су доживели ратници на својим радним местима. Тада је заиста било тешко свим борцима одбране Косова и Метохије и земље Србије. Нисмо веровали шта смо доживели.
То је наша дужност, била, да бранимо нападнуту земљу. Нисмо се покајали, јер ко сви прави људи који држе до свог достојанства, знали смо да другачије није могло бити.
Лазарева клетва не прашта, она уништава, стиже свакога ко је мислио да је паметан јер је свој живот спасио тако што је побегао са бојног поља, а касније нападао преживеле борце. Кроз векове преносила се, живела у народу.
Сви они који су мислили да су то само речи које никога не обавезују и ништа не значе, доживели су страшну судбину. Њихова поколења су нестајала и губила се у времену. Нико их не памти по добру, већ по злу, по највећој издаји.
Сви историчари који су покушали да их на неки начин оправдају, да докажу, да није тако било, нису били убедљиви. Дела одлучују о судбини сваког појединца. Шта је боље, бедан живот или славна смрт? Колико њих би изабрали живот, ма какав био? Нека се ваљају и у блату, нека их поспу катраном и перјем, нека нико не преживи од њихових потомака. Само им је тренутан живот важан. Смрт их увек чека, као неминовност, од ње нико није побегао ко се родио.
Важно је на који начин је завршио. Да ли ће се потомци стидети, мењати имена и презимена, палити свеће за грехе које нико никада опростити неће?
Само они храбри борци ПЈП-а и војске који су кренули као и Лазар, против много страшнијег непријатеља, нису размишљали колико их има, али су знали шта бране и за шта се боре. Њихов живот вреди колико и моћ Лазареве клетве. Бити смртан, а вечан. У тешким ранама, задовољан, испустити душу, оставити своју породицу, пријатеље, гледати последњи пут у небо а знати да ниси издао Косово и Метохију.
Твој живот је кратко трајао, али довољно да се твоја поколења поносе и не стиде. Живимо кроз сећања, ако нам је срце испуњено, онда нам душа није рањена.
Не пати, већ је спокојна. Колико припадника ПЈП-а и војске изгуби младост, остаде на бојном пољу, обливена лица крвљу, раскомадана тела, а живе животе хероја?
Њихова браћа их не заборављају. Достојанствено, са обележјима и заставама стоје поносно, одају почаст, крв се леди у жилама, а они стоје као да су од камена, непоколебљиви. Њихова срца крваре, душе су им рањене, али то нико не види. Само знају они који су доживели да буду на таквом месту, са таквим јунацима.
Нису имали среће, преживели су, зато је њихова туга још већа, јер су морали да прођу тешке тренутке живота у миру. Ко је боље прошао, а ко горе? Радо би се мењали, да се питају, да замене места са својим друговима, али Бог одлучује како ће ко проћи. Као и у рату, много више треба храбрости у миру.
Звучи сулудо, али је тачно. Истина никада није могла да се сакрије.
Појави се увек када је најмање очекују. Посрами свакога ко је скривао и потцењивао. Нека се стиде сви они који су борце ПЈП-а и војнике избрисали, као да нису ни постојали.
То невидљиво мастило, златним словима се појави, васкрсну из заборава, ратне заставе ПЈП-а и војске завијорише целом Србијом.
Споменици, изложбе слика јунака појавише се у свим местима одакле су кренули и пронели славу која ће вечно трајати. Децо храбрих бораца ПЈП-а и војске, будите као ваши очеви, чувајте част и достојанство које сте добили, плаћено је крвљу, животима. Мртва тела говоре много снажније и јаче него они који вас не примају на посао.
Лакше су дошли до фотеље, него Посебне јединице полиције из обруча, из заседа. Ако вам судбина и живот зависе од таквих, онда вам ни Бог неће помоћи.
Кад неком укинеш право на одбрану, војни рок, онеспособиш га да брани нападнуту земљу, ти си га унапред убио. Ни себе не може сачувати, а има жељу, има храброст, али нема вештину ратовања. Може само да погине и ништа друго.
Не ствара се борац за две недеље, већ самоубица. Некада смо славили испраћаје у војску, а сада славимо пунолетства. Тај луксуз, Србија на сред пута, где је увек мета, није смела да дозволи.
Кад промениш свест и традицију једног народа, ти си га уништио без испаљеног метка. Који то мудраци доносе такве одлуке? У новом светском поретку, где се све земље припремају, као да је судњи дан дошао, само нама није јасно, да земља која не храни своју војску, платиће данак туђој.
Није све изгубљено ни заборављено. Имали смо довољно времена да својој деци пренесемо родољубље кроз наша дела.
Можда их нисмо научили да тренутно добро живе, већ да се муче и својим радом докажу да праве вредности вечно трају. Фотеље су пролазне и лажне, када их изгубе, већа је жалост него да су изгубили своје најмилије.
Свако тражи своју срећу, неко је тренутно нађе, а брзо изгуби, али ако имаш породицу и децу, онда све патње које живот носи биће све лакше. Децо наша, увек имате избора, немојте изгубити себе, будите бољи од ваших очева у миру, освојите свет.
Својом памећу, помераћете границе, ви морате да живите, а ветерани ПЈП- и војске су ту да, ако затреба, поново стану да бране земљу Србију, Косово и Метохију. Сувише дуго смо живели да би свој живот штедели.
Нисмо вам оставили привилегије и лагодан живот, али смо вам дали слободу, да је носите у срцу, да страх од живота буде прошлост, а срећа са вашом породицом будућност.