Nezadovoljstvo vojnim porazom tokom Junskog rata 1967. godine i izdašna vojna pomoć SSSR, Egiptu i Siriji dovelo je do „vrelog primirja“. Period od 1968. godine do 1970. godine sada već pokojni egipatski predsednik Gamel Abdel Naser nazvao je „ratom iscrpljivanja“.
Uoči velikog sukoba između arapskih zemalja i Izraela oktobra 1973. godine, period od završetka Junskog rata 1967. godine, pa do izbijanja novog otvorenog sukoba karakterističan je po intenzivnom elektronskom ratu između arapskih i izraelskih snaga.
Taj period je bio satkan sa velikim brojem provokacija kako na zemlji tako i u vazduhu. Često je dolazilo do vazdušnih okršaja između izraelske i arapske avijacije.
To je bio manji granični rat između Egipta i Izraela uz često mešanje Sirije na strani Egipta. Otpočeo ga je Egipat u nameri da povrati Sinajsko poluostrvo koje je izgubio u Junskom ratu 1967. godine. SSSR je u tom periodu izdašno pomagao svog saveznika vojnim materijalom. Zbog čestih provokativnih napada Egipta, izraelski odgovor je bio energičan i sukob manjih razmera, pretio je da eskalira.
Žestoka konfrotacija sukobljenih strana u tom periodu i otvoreno uplitanje Sovjetskog Saveza, primoralo je SAD da izvrši pritisak na Izrael kako bi ovaj prekinuo uništavajuće napade na Egipat. Naposletku uz veliki pritisak SSSR i SAD, sukobljene strane su potpisale primirje 7. avgusta 1970. godine. Očigledno je bilo da ovaj sukob i nije odgovarao velikim silama.
U periodu od avgusta 1970. godine do proleća 1971. godine, potpisano primirje između Izraela i Egipta (takozvani Rodžersov mirovni plan) uglavnom je poštovano. Da bi se osiguralo poštovanje primirja, Sovjeti su u Egipat radi prikupljanja potrebnih obaveštajnih podataka, uputli izviđačke avione MiG-25R Foksbat-B (vrsta slepog miša, poznat kao leteća lisica).
Tokom leta 1971. godine, taj sukoba ulazi u novu fazu poznatu kao „nema rata-nema mira“. Intenzivirani su letovi izviđačke avijacije kako Egipta, tako i Izraela. Izraelci izviđaju lokacije egipatskih PVO raketa. Da bi osigurali pomoć svom savezniku, Sovjeti su na izraelske provokacije odgovorili tako, što su, iz sastava 47. samostalnog gardijskog izviđačkog vazduhoplovnog puka (47. sgivp) vazdušnih snaga SSSR odredili deo ljudstva koje će formirati novu jedinicu u Egiptu.
Tako je iz navedenog puka, formirana 63. samostalna izviđačka avijacijska eskadrila (63. siae), pod komandom pukovnika Aleksandra S. Bježevca. Eskadrila je u Egiptu bila raspoređena u vazduhoplovnoj bazi Kairo Zapad. U eskadrilu su raspoređena četiri izviđačke verzije aviona MiG-25. Dva aviona bila su čistokrvi izviđači MiG-25R (fabrički brojevi 0501 i 0504, evidencijski brojevi 40 i 41), dok su dva bili izviđači- bombarderi MiG-25RB (fabrički brojevi 0402 i 0601, jedan od aviona imao je evidencijski broj 57).
© Israel Defense Forces /צְבָא הַהֲגָנָה לְיִשְׂרָאֵלVeo tajnosti koji je obavijao tu eskadrilu, bio je toliki da su eskadrilu koja je bila bazirana na posebnom delu aerodroma Kairo Zapad, obezbeđivali isključivo sovjetski vojnici i nijedan Egipćanin nije mogao da priđe eskadrili.
Tokom tog razmeštanja, avioni MiG-25R/RB imali su tajnu oznaku M-500. Avioni su imali oznake RV Egipta, pa otuda podatak da su avione MiG-25 imali i Egipćani. Međutim, avioni MiG-25 nikada nisu isporučeni RV Egipta.
Eskadrila je bazirala u Egiptu od marta 1971. godine do jula 1972. godine. Ukupno je eskadrila, tokom izviđačkih zadataka izvela oko 20 preleta iznad dela Sinaja, koji je bio pod kontrolom Izraela. Letovi su izvođeni u paru, pri brzini od 2,83 maha (3000 km na čas) na visinama leta u rasponu od 17.000 do 23.000 metara.
Izraelski lovci F-4E Fantom-2 i Miraž-3C, koji su pokušavali da prekinu sovjetske prelete bili su bezuspešni. Tako su izraelski Fantomi-2, 6. novembra 1971. godine, sačekali sovjetske avione koji su leteli iz pravca Egipta brzinom od 2,5 maha i bezuspešno gađali sa raketama AIM-7E Sperou.
Jedna od poznatijih anegodota, jeste ta, kad su avione MiG-25R/RB Izraelci gađali PVO raketnim sistemom MIM-23A Hok (MIM-23A Hawk). Rakete su bile lansirane prema jednom od “slepih miševa“, ali je pilot aviona ubrzao i izbegao lansirane rakete.
Izraelska posada, koja je navodila raketa ostala je zatečena. Njihov radar eveidentirao je, da je protivnički avion ubrzao do brzine od 3395 km na čas, što je odgovaralo Mahovom broju 3,2. Taj rekord evidentiran je u Ginisovoj knjizi rekorda tek 2007. godine, kad je avionu MiG-25 dodeljena titula najbržeg borbenog aviona na svetu.
Avion koji je bio na tom zadatku, posle ubrzanja vratio se u bazu ali i na zamenu oba motora, koji su rashodovani. Zbog toga su svi avioni MiG-25 imali administrativnu zabranu leta iznad 2,83 maha. Ubrzanje preko, bilo je dozvoljeno samo u ovakvim slučajevima.
Sovjetski MiG-25 ostali su “nedodirljivi” za Izraelce. Eskadrila je 16. maja 1972. godine pokrenula operaciju preleta preko izraelskih položaja. Dva aviona MiG-25R/RB, fotografisali su celokupne izraelske položaje duž istočne strane Sueckog kanal niz obalu do Šarm el Šeika. Četiri Izraelska lovca F-4E Fantom-2, pokušala su da presretnu Sovjete. Međutim, migovi su snimali isuviše visoko. Tako da, iako je jedan izraelski avion lansirao raketu AIM-7E Sperou, njeni motor se ugasio, te je ona neoštećena pala na egipatsku stranu. Egipatski general Sadat, neoštećenu raketu predao je Sovjetima.
Eskadrila je vraćena u SSSR u drugoj polovini 1972. godine, da bi se ponovo našla u Egiptu 20. oktobra 1973. godine, gde je ostala do kraja 1974. godine.Po konačnom povratku u Sovjetski Savez, komandant 63. samostalne eskadrile pukovnik Aleksandr S. Bježevac odlikovan je i dobio je titulu Heroja Sovjetskog Saveza, za izvršenje postavljenih zadataka bez gubitaka.