Норт Америкен П-51 мастанг сматра се најбољим америчким ловцем Другог светског рата, али је изграђено више трбушастих рипаблик П-47 тандерболт и тај јаки авион завршио је рат постигавши изузетне успехе како у ваздушној борби тако и у нападима на циљеве на земљи. У тој другој улози он је био најуспешнији авион свих ваздушних армија Другог светског рата, иако је у почетку био замишљен као ловац пресретач. Тандерболт је такође био и највећи и најбржи серијски клипни ловац и његови главни противници као, на пример месершмит Ме-109 били су према њему прави патуљци.
Почеци
Почеци тандерболта могу се назрети већ у првим авионима фабрике Северски и њена два главна руска конструктора: Александра Северског и Александра Картвелија. У време Октобарске револуције обојица су се налазили у иностранству и онда више нису желели да се врате. Северски је до 1931. године успео да обезбеди довољно подршке и материјалних средстава да оснује сопствену компанију за изградњу авиона металне конструкције. Његов први авион СЕВ-3 довршен је тек две године касније, када је ваздухопловна компанија пребачена у Фармингдејл. Управо у то време Картвели је ступио у компанију. Он је као конструктор авиона дуго радио у Паризу, а касније је прешао у САД.
СЕВ-3 имао је стајни трап чији точкови су могли да се замене пловцима и показао се као изузетно добар авион. Америчка армија је поручила 30 авиона, а Северски се прихватио рада на компликованијим авионима, ловцима.
© San Diego Air and Space Museum ArchivesУ тим данима Ваздухопловни корпус америчке армије је имао обичај да оглашава спецификације за прототипове авиона код различитих произвођача, како би се они међусобно такмичили.
Тако је настао једносед СЕВ-1ХП (SEV-1XP), за чији настанак је послужио као основа СЕВ-3. Тај авио је постизао 467 км/ч и имао је долет од 1610 км. Војска је тражила нека побољшања на овом одличном авиону, за које је требало прилично времена.
Први серијски авиони, тада већ са војним ознакама П-35, полетели су јула 1937. године. До августа је произведено 77 наручених примерака. Фабрика се није могла одржати и поред велике поруџбине из Шведске, за њене ваздухопловне снаге.
Северски је нашао решење да се повеже са другим инвенститорима. Новостворена компанија названа је Рипаблик.
Стварање тандерболта
Инжењер Кортвели је у новој компанији био главни конструктор, који је израдио побољшани П-35, назван ХП-41 (XP-41). Тај авион имао је снажнији мотор прат витни твин весп и стајни трап на увлачење у средини трупа, док је П-35 точкове увлачио позади и није могао потпуно да их смести у крило.
Иако је ХП-41 био у стању да постигне највећу брзину од 515 км/ч није серијски израђиван, јер се армија више интересовала за верзију са турбокомпресором који је обећавао боље перфомансе на већим висинама. Овај авион је означен као ХП-43 (ХР-43) и наручено је 13 примерака. Иако је ова конструкција била побољшана у односу на СЕВ-3, она је у основи задржала елипсаста крила, што је на крају и постало непогрешиви карактеристични знак тандерболта.
Нови проблем су били мотори, јер је Рипаблик исистирао на звездастим моторима, а светски тренд су у оно време били редни мотори са течним хлађењем. Разлог је био постизање веће брзине због боље аеродинамичке линије. Тако је Кортвели морао да попусти и да се бави пројектом YП-47 (YP-47) и ХП-47А (XP-47A) са Алисоновим мотором.
Међутим, 1940. године долази до отказа већ поручених прототипова, због велике потражње Алисонових мотора. Због тога Рипаблик креће у израду новог авиона којег ће покретати нови звездасти мотор прат витни Р-2800 који је управо завршен, а обећавао је снагу од 2000 КС.
Тај предлог као и успешна тестирања турбокомпресора џенерал електрик у авионима YП-43, навели су Картвелија да се опет посвети развоју новог авиона, користећи већ испробана конструкцијска решења која су му била блиска. Нови мотор Р-2800 је заједно са турбокомпресором био велик и тежак. Према томе пројекат је најављивао авион тежак преко пет тона. Војска се ипак одлучила да се крене у израду прототипа. Протип авиона је означен као XП-47Б (XP-47B). Прототип је израђен већ у зиму 1940/41., а први лет је извршен 6. маја 1941. године. Ускоро затим авион је назван тандерболт и под тим именом прославио се током наредних година широм свих ратишта Другог светског рата.
Верзије тандерболта
Авион П-47 тандерболт је израђен у више верзија које су биле ушле у наоружање, као и у неколико експерименталних верзија. У матичној фабрици више тандерболта је коришћено за истраживање и испробавање разних новина од којих се неке нису добро показале па никада и нису употребљене у серијској производњи. Укупно је израђено 15686 серијских примерака у неколико верзија.
П-47Б. Још пре полетања прототипа П-47Б војска је наручила 773 авиона, а октобра 1941. године још 850. Први предсеријски тандерболт је завршен 21. децембра 1941., четири су уследела марта 1942. године, а јуна су први примерци испоручени ловачким групама. П-47Б је био веома брз авион, али се веома споро пењао и имао је платнене пресвлаке кормила и стабилизатора. Ову верзију је покретао мотор Р-2800-21 са турбокомпресором, снаге 2000 КС и пропелером кертис електрик Ц-542С-А6 пречника 3,70 м. Мотор је трошио у просеку 397 литара горива на час летења, и то на умереној брзини крстарења. Што значи да је П-47Б могао да остане у ваздуху свега око два часа. Прве П-47Б добила је 56. ловачка група ваздухопловниух снага САД. Ова ловачка група је користила П-47Б углавном за испитивања и оперативну обуку, тако да П-47Б никада није коришћен на прекоморским ратиштима. Посао преобуке 56. ловачке групе није текао лако. До краја јула 1942. године у разним инцидентима уништена је половина задужених П-47Б. Главни узрок несрећа било је неискуство пилота или губитак над контролом авиона током понирања великом брзином. Последњи П-47Б испоручен је септембра 1942. године. Укупно је направљено 171 примерак П-47Б.
П-47Ц. Верзија којој су кормило и стабилизатор прекривени лименом оплатом, а продужен је и труп. Проблеми са командама при лету на великим брзинама, нарочито код обрушавања, превазиђени су монтирањем противтегова на систему за управљање. Испод централног дела трупа качена је бомба масе 227 кг или допунски резервоар. Овом верзијом била је опремљена 8. америчка ваздушна армија у Великој Британији. Прву акцију су имали 10. марта 1943. године кад су напали циљеве с друге стране Ламанша. Ову верзију је покретао мотор Р-2800-21 снаге 2000 КС. Пропелер је био истог типа као и код П-47Б. Уграђени су и нови радио-уређаји СЦР-274 Н и СЦР-515-А, а кратки окомити радио-јарбол заменио је ранију напред накошену антену. Први потпуно спреман тандерболт био је П-47Ц-2-РЕ. Можда најважнија промена уведена на овој серији била је уградња носача за бомбу или резервоара горива испод трупа. Са додатним резервоаром од 758 л (200 US gal.) испод трупа, долет П-47Ц је порастао на 2000 км (1250 миља) на висини од 6096 м (20000 фита) при брзини од 370 км/ч (231 mph). На серији П-47Ц-5РЕ уграђени су нови радио-уређаји, инструменти и антене. Уграђено је и грејање кабине (кокпита). Укупно је произведено 602 авиона ове верзије, који су испоручени до марта 1943. године.
П-47Д. Ово је најмасовније произвођена верзија тандерболта. Америчко ваздухопловство је користило ову побољшану верзију на свим ратиштима и на разним задацима. На задацима праћења и заштите бомбардера на великим висинама ти авиони су постигли велики број ваздушних победа. У свом првобитном облику П-47Д се јако разликовао од П-47Ц-5-РЕ. На моделу Д су изведене неке измене у издувнику турбокомпресора, са промењивим отвором издувника и преобликованим отворима за хлађење помоћних агрегата на мотору. Постављени су додатни помични сегменти поклопца мотора који су побољшали струјање ваздуха за хлађење мотара. Пилот је био заштићен додатним оклопним плочама. Међутим, ранији П-47Д могу се разликовати од модела Ц само по серијским бројевима.
Сви рани тандерболти имали су мотор Р-2800-21. На производној серији П-47Д-4-РА тј. Д-5-РА уведено је убризгавање воде у мотор. На прегради иза мотора могао се уградити резервоар за мешање алкохола (метанола) и воде капацитета 57 л (15 US gal.). Резервоар је био директно повезан са доводом горива у мотор. Убризгавањем воде у коморе за сагоревање горива, спречавао се нагли пораст температуре главе цилиндара до којег је долазило повећањем притиска смеше горива и ваздуха у цилиндрима. На тај начин се у кратком року могло постићи 15% повећање снаге мотора од 2300 КС. Убризгавањем воде у мотор произведено је на производним серијама Д-5-РЕ, Д-6-РЕ и Д-10-РА.
© U.S. Air Force photoНа П-47Д серије 5-РЕ и 11-РА додани су носачи испод трупа за бомбу од 227 кг или додатни резервоар горива, док су серије Д-15-РЕ тј. Д-15-РА и касније добиле исте носаче испод крила уз постојећи носач испод трупа. До поткрилних носача су спроведени цевоводи за гориво. Терет бомби је проширен на две бомбе од 454 кг или три од 227 кг; максимална маса бомби је износила 1135 кг.
Уместо бомби, П-47Д је испод крила могао понети по један резервоар за 409 л (108 US gal.) горива, чиме је долет порастао за 240 км (150 миља). На раније моделе Ц и Д поткрилни носачи су се могли поставити на терену, али уз велики број радних сати механичара. Поткрилни носачи су лоше утицали на карактеристике авиона; повећани аеродинамички отпор смањивао је брзину за 72 км/ч. Нови, боље обликовани поткрилни носачи су смањивали брзину за само 24 км/ч.
Тандерболти 8. америчке ваздушне армије су поткрај 1943. године на повратку са ескортних мисија изнад окупиране Европе почели летети ниско у потрази за исплативим циљевима на којима би потрошили преосталу муницију из митраљеза. На изнанеђење пилота, показало се да је тандерболт био изузетно употребљив за ову нову улогу. Тако је настала можда најуспешнија адаптација П-47 – у ловца-бомбардера.
Тандерболти ранијих произведених серија Д (Д-6-РЕ до Д-17-РЕ) имали су само подтрупни носач који је могао понети једну бомбу од 227 кг, али касније серије су добиле поткрилне носаче и јача крила, па су могли понети три бомбе од 227 кг или 454 кг или комбинацију бомби и резервоара горива. У крилима је били шест или осам митраљеза 12, 7 мм са по 425 метака по митраљезу. Са пуним теретом бомби, количина муниције је била ограничена на 267 метака по митраљезу.
Од производне серије П-47Д-20-РЕ надаље, уграђује се „универзално“ крило које је могло понети различите резервоаре горива и бомби, те мотор Р-2800-59 са побољшаним паљењем. Снага мотора била је иста као и на моделу Р-2800-63. Продужена је нога репног точка. Постојао је комплет за уградњу мотора Р-2800-63 на раније П-47Ц и Д, а уградња система је трајала око 200 радних сати.
Од производне серије П-47Д-22РЕ тј. Д-23-РА уграђује се нови пропелер хамилтон 24Е50-65 или кертис Ц-542С пречника 3,96 м са широким краковима, како би се боље искористила додатна снага мотора са убризгавањем воде.
На серијама Д-22-РЕ и Д-23РА уграђен је систем за одбацивање поклопца кабине. Пилот је повлачењем прстена у кабини активирао систем који би потиснуо поклопац према назад, тако да струјање ваздуха захвати поклопац и откине га са авиона. Уграђено је непробојно ветробранско стакло и повећан је капацитет горива у унутрашњим резервоарима.
Прве серије са капљичастим поклопцима кабине биле су П-47Д-25РЕ и П-47Д-26-РА. Нове серије су такође добиле моторе Р-2800-59 или Р-2800-63, пропелер са широким краковима, универзално крило, те јачи подтрупни носач за резервоар са 417 л горива. Заједно са 776 л у главном резервоару, 378 л у помоћном резервоару и два поткрилна резервоара по 569 л, тандерболт је имао укупно 2709 л горива, што је било довољно за максимални долет од 2880 км (1800 миља) при 312 км/ч на 3048 м висине. Нову капљичасту кабину електромотори су отварали и затварали.
Први тандерболти са новим поклопцима имали су проблема са уздужном стабилности, због смањене бочне површине. Од произведене серије П-47Д-27-РЕ надаље, продужен је корен вертикалне репне површине, чиме је успешно отклоњен проблем уздужне нестабилности.
Од производне серије П-47Д-30-РА надаље, испод сваког крила додато је по пет лансера за укупно десет ХВАР (HVAR) ракета калибра 127 мм. Та верзија је добила и ново крило ради лакшег извлачења из понирања при великој брзини, на доњим површинама крила додати су елактрично управљана закрилца.
Укупно је произведено 12602 тандерболта серије Д.
П-47Г. Ознака П-47Г додељивана је верзији П-47Д која се производила у фабрици Кертис Рајт из Бафала. Први примерак П-47Г-ЦУ испоручен је децембра 1942. године и био је сличан тадашњим П-47Ц, мада су каснији П-47Г били слични рипабликовим П-47Д. Будући да су кертисови П-47Г заостајали за иновацијама у односе на рипабликове П-47Д, већином су се користиле за обуку пилота у САД. Укупно је произведено 354 авиона П-47Г.
П-47М. П-47М је је била посебна верзија тандерболта развијена посебно за супростављање немачким летећим бомбама Физелер Фи-103 (В-1) и новим млазним и ракетним ловцима које је Луфтвафе уводила у службу.
На четири П-47Д-27-РЕ је уграђен мотор прет и витни Р-2800-57 (Ц) спојен на већи турбокомпресор ЦХ-5. Нови мотор је развијао највећу краткотрајну снагу од 2800 КС на висини од 9906 м уз убризгавање воде. Испод крила су додатне ваздушне кочнице као помоћ у смањивању убрзања при понирању. Четири преграђена П-47Д су означена као YП-47М (YP-47M).
Нови мотор је септембра 1944. године наручен за уградњу на последњих 130 П-47Д-30-РЕ у Фармингдејлу, који су касније означени као П-47М-1-РЕ. Први П-47М испоручен је у децембру 1944. године и одмах распоређен у састав 56. ловачке групе у Европи. Проблеми са мотор су одложили увођење у оперативну употребу, све до последњих неколико недеља рата. Верзија М није имала поткрилне носаче јер је била искључиво ловац.
П-47Н. Последња верзија тандерболта носи ознаку П-47Н и произведено је 1667 примерака. П-47Н је била специјализована верзија рађена посебно за пацифичко ратиште. Ову верзију је покретао један 18-цилиндрични ваздухом хлађени звездасти (радијални) мотор прет и витни Р-2800-57 (Ц) који је са убризгавањем воде развијао највећу краткотрајну снагу од 2800 КС. Због тога што је Пацифик захтевао ловца већег долета него у Европи, уграђено је ново тзв. „мокро“ крило мало већег распона и површине. То је била прва верзија тандерболта са мокрим крилом; у сваком крилу се налазио резервоар за 353 л горива. Заједно са горивом у додатним резервоарима, П-47Н је могао понети чак 4798 л горива, довољно за долет од 3760 км (2350 миља). Ново крило је имало већа крилца и правоугаоне врхове, чиме је повећана брзина „ваљка“ и покретљивост.
© U.S. Air Force photoПрви П-47Н-1-РЕ појавио се септембра 1944. године, а до краја године испоручена су 24 примерка. П-47Н-5-РЕ и касније серије добиле су поткрилне лансере за ракете. Авиони каснијих серија, попут П-47Н-25-РЕ, добили су мотор Р-2800-77.
П-47Н се показао врло корисним на Пацифику у последњој години рата, нарочито у ескорту бомбардера Б-29 у нападима на јапанске отоке. П-47Н су могли пратити бомбардере целим путем од Саипана до Јапана и назад. Након јапанске капитулације, отказана је поруџбина од 5934 тандерболта, што је значило крај производње П-47.
Требало би споменути и експерименталне верзије тандерболта које нису ушле у наоружање а то су: ХП-47Е, ХП-47Ф, ХП-47Х, ХП-47Ј, ХП-47К и ХП-47Л (XP-47E, XP-47F, XP-47H, XP-47J, XP-47K, XP-47L). У даљу анализу ових верзија нема потребе да улазимо.
Тактичко-технички подаци за авион П-47Д(Ф-47Д) тандерболт
| Опис: једнокрилни, једноседи ловац-бомбардер, средњокрилац, потпуно металне конструкције са увлачивим класичним стајним трапом. Погонска група: један осамнаестоцилиндрични звездасти клипни мотор (двострука звезда) хлађен ваздухом прат витни (Pratt & Whitney) дабл восп (Double Wasp) Р-2800-59 снаге 2000 КС (највеће краткотрајне снаге 2535 КС); елиса четвротактна метална променљивог корака кертис електрик (Curtiss electric) Ц542С-А126пречника 3,712 м. Димензије: размах крила 12,436 м; дужина 11,015 м; висина 4,17 (4,45) м; површина крила 27,87 м2. Маса: празан авион 4853 (4910) кг; нормална у полетању 6622 кг; максимална полетна 7379 (7940) кг. Карактеристике: максимална брзина на 8350 м – 650 км/ч, на 9144 м – 686 км/ч, на 6096 м – 612 км/ч, на 3048 м – 600 км/ч и на нивоу мора 560 км/ч; брзина пењања 847 м/мин.(14,116 м/с); плафон лета 12192 м; долет 1520 км на висини од 3048 м, долет са додатним резервоарима горива 2898 км при брзини од 312 км/ч. Наоружање: осам фиксних митраљеза 12,7 мм колт-браунинг М-2 у крилима са по 425 метака по митраљезу ( 267 метака по митраљезу кад има више бомби); два поткрилна носача и један подтрупни носач; две бомбе по 454 кг или три бомбе по 227 кг или шест цевастих лансера ракета 114 мм или десет поткрилних носача за ракете ХВАР 127 мм. Укупна маса убојног терета 1135 кг. На поткрилни носач се најчешће качио допунски резервоар од 284 л горива. |
Године 1948., извршено је преозначавање авиона П-47 у Ф-47. Уместо П (Pursuit) употребљена је ознака Ф (F – Fighter или борац, негде је превод ловац). Америчке армијске ваздушне снаге (USAAF – United States Army Air Force) су преименоване у америчке ваздушне снаге (USAF – United States Air Force).
Тандерболти у акцији
У пролеће 1943. године три ловачке групе у источној Енглеској опремљене су са по 25 авиона тандерболт и већ 10. марта су први пут полетели у напад митраљезима на непријатељске циљеве с друге стране Ламанша. Због статичког електрицитета, који се појавио због корозије у магнетима, напад је обустављен (пилоти нису били у могућности да се међусобно обавештавају путем радија).
Прва ваздушна борба између тандерболта и немачких ловаца одиграла се 15. априла 1943. године, када се 4. ловачка група сукобила са фоке вулфовима (Fw-190) близу Остендеа, а мајор Доналд Блејксли је постигао прву тандерболтову победу у рату.
Тандерболт П-47Ц није био дорастао немачким ловцима у пењању или покретљивости, али их је без проблема надмашивао на великим висинама и у обрушавању. Вође група тандерболта, међу којима се посебно истицао пуковник Земке, који је командовао 56. ловачком групом, почели су до крајњих граница да користе те предности. Пратећи бомбардере Б-17 и Б-24, који су били главни циљеви непријатељских ловаца, пуковник Земке је спроводио тактику којом су тандерболти летели високо изнад бомбардера, и на први знак опасности обрушавали би се у напад на немачке ловце. У почетку је било више губитака него победа, све док пилоти нису савладали своје ловце, и почели у великој мери да користе њихову изванредну стабилност и велику ватрену моћ осам тешких митраљеза 12,7 мм, који су могли да оборе и бомбардер, а поготово су били делотворни у борби са ловцима. И најкраћи рафал, ако би постигао погодак, био је довољан да обори сваки немачки ловац и многи савезнички пилоти и данас сматрају, да су тешки митраљези били много ефикаснији против ловаца него топовско наоружање.
© Image by Armando J Sinibaldo, 91st Bomb Group/Imperial War Museums/Public DomainКрајем 1943. године 8. америчка ваздушна армија је имала осам група П-47 на аеродромима у Енглеској, и они су већином летели као пратња бомбардера, постижући лепе успехе у борбама са немачким ловачким авионима.
У лето 1943. године тандерболти су се појавили и на југозападном пацифичком ратишту, где су летели у пратњи бомбардера и „чистили“ простор изнад Нове Гвинеје. Пета америчка армија није баш била одушевљена својим тандерболтима. Они су самоинцијативно опремили своје П-47 специјалним допунским резервоарима сопствене израде. У ваздушним дуелима, тешки тандерболт се није баш показао против лаког и покретљивог ловца зеро.
На крају, су се пилоти одлучили на једину могућу тактику – кружење на великим висинама и муњевито обрушавање према јапанским авионима. Ако зерои не би били погођени првим рафалом, амерички пилоти се нису упуштали у разне акробације, већ су се што је било могуће брже враћали на сигурну висину и поново се обрушавали ка циљу. Било је довољно неколико погодака из тандерболтових митраљеза па да зеро заврши у пламену. Исто се догађало и са јапанским бомбардерима.
Пилоти на новим П-47М су пред крај рата у Европи, успевали да оборе и неколико злогласних млазних ловаца месершмит Ме-262.
Крајем 1944. године над Пацификом су се појавиле последње верзије тандерболта П-47Н. Та верзија је постизала највећу брзину од 740 км/ч на висини од 9750 метара, а аутоматски пилот је помагао у савлађивању умора приликом дугачких летова у пратњи бомбардера Б-29 од Иво Џиме до Јапана. Са два додатна резервоара за гориво и масом од преко 9,5 тона, П-47Н је била потребна узлетна стаза дужине скоро 2,5 километара. Због својих добрих особина П-47Н је био потпуно дорастао свим јапанским одбрамбеним ловцима.
Изненађује чињеница да је тандерболт, створен за борбе на великим висинама, највећу ратну славу стекао као ловац-бомбардер који је нападао непријатеља на самој земљи.
Девета америчка ваздушна армија са 15 група ловаца-бомбардера П-47 подржавала је америчке снаге током инвазије на западну Европу. Тандерболти нису носили само бомбе, већ и ракете калибра 114 мм, сличне пешадијским базукама: по три такве ракете биле би смештене у групама од три цеви испод сваког крила. Касније су замењене ракетама ХВАР 127 мм. Уз то, понекад су носили и свежњеве бомби против пешадије као и запаљиве бомбе, претходнике каснијих напалм бомби – старе резервоаре за гориво би напунили уљем које би се приликом удара о земљу запалило.
Тандерболт као ловац-бомбардер пустошио је по непријатељским друмовима и железничкој мрежи, али су пилоти такве нападе мрзили јер су морали да лете свега 15 до 30 метара изнад земље, при чему су били веома изложени противничкој противавионској артиљерији. Међутим, због своје чврсте конструкције тандерболт је био отпорнији на поготке него други авиони. Дешавало се да звездасти мотор прими и по неколико директних погодака а да се не заустави. И иначе чврста конструкција П-47 била је способна да поднесе приличан број директних погодака и пилоти би се понекад враћали у своје базе на скоро невероватно оштећеним авионима. И приликом принудних слетања пилоти би махом остајали неповређени, иако би од авиона често остајало читаво само једино седиште.
Над територијом Југославије и Балкана летели су тандерболти из састава 12. и 15. америчке ваздушне армије.
Последњи рат у којем су тандерболти учествовали, тада означени као Ф-47 био је Корејски рат.
Тандерболти у страним ваздухопловствима
Америчко ваздухопловство је тандерболте користило у 58 ловачких група. Француско ваздухопловство га је користило у Италији, Француској и Немачкој. Амерички П-47 појављивали су се и изнад Кине и Бурме, а тим авионима изнад Бурме летели су и британски пилоти.
Око 200 тандерболта је по закону о зајму и најму стигло у совјетско ваздухопловство.
У оквиру америчког ваздухопловства летеле су и бразилска 1. ловачка група тандерболта, а у борбама за Филипине суделовао је 201. ескадрон тандерболта мексичког ваздухопловства. Занимљиво је то да су тандерболти и бразилског и мексичког ваздухопловства имали америчке ознаке.
Тандерболти су били у наоружању следећих земаља: Боливије, Бразила, Чилеа, Тајвана, Колумбије, Кубе, Доминиканске Републике, Еквадора, Салвадора, Француске, Хондураса, Ирана, Италије, Мексика, Никарагве, Перуа, Португала, СССР, Турске, Уједињеног Краљевства, САД, Венецуеле и Југославије.
Последње тандерболте из наоружања 1966. године повукло је РВ Перуа.
Данас лети још неколио тандерболта, али су они у приватном власништву.
Ф-47Д тандерболт у наоружању ЈРВ
Између владе ФНРЈ и владе САД потписан је, 14. новембра 1951. године, уговор о војној помоћи, чиме је отпочела испорука војне опреме и наоружања Југославији. Истим уговором планирана је и испорука авиона Ф-47Д. Тај тип авиона био је први који је набављен у САД, а уједно и последњи клипни инострани ловац у ЈРВ.
Крајем 1951. године, упућени су југословенски пилоти у САД на преобуку за Ф-47Д.
Према уговору о војној помоћи, у југословенске воде 31. децембра 1951. године упловио је мањи амерички носач авиона, носећи на себи први контигент авиона Ф-47Д тандерболт. Носач авиона је пристао у пулску луку. Ту су авиони Ф-47Д који су били расклопљени и у контејнерима искрцани. Одатле су контејнери превлачени на пулски аеродром. На пулском аеродрому је вршена деконзервација и склапање авиона Ф-47Д. На тај начин је из САД до фебруара 1953. године испоручено 125 авиона Ф-47Д.
Основан је и Центар за преобуку пилота, у који су се као наставници укључили пилоти обучавани у САД.
Набавком авиона Ф-47Д, људство ЈРВ се суочило са доста новина. Рецимо, техника пилотирања се знатно разликовала од оне на лаким ловцима, на којима су до тада летели југословенски пилоти. Тандерболт је био тежи у еволуцијама, а при обрушавању и заокрету морали су се строго поштовати стандарди америчког ваздухопловства. Више самоиницијативних покушаја и непоштовања ограничења завршавало се трагично.
© © 2023 Музеј ваздухопловстваСви набављени авиони били су новијих верзија Ф-47Д-30 и каснијих. Сви су били опремљени за ловачко-бомбардерска дејства и имали су капљичасту кабину. У септембру 1953. године у Француској је набављено 25 авиона Ф-47Д различитих серија, који нису имали митраљезе у крилима, а ни поткрилне носаче. Употребљавани су за тренажу, а накнадно су добили митраљезе.
До јула 1953. године сви пукови који су били опремљени авионима Ф-47Д, били су оспособљени за бомбардовање из понирућег и бришућег лета.
Тако су исте године испред америчке делегације, на полигону Криви До пилоти ЈРВ показали своју високу обученост. Америчка делегација је обученост југословенских пилота оценила одличном оценом.
Током Тршћанске кризе 1953. године, основни ловац-бомбардер ЈРВ је био Ф-47Д. Овим авионом били су наоружани следећи пукови: 81., 83., 94., 96., 107., 111., 138., 172. и 180. пук ЈРВ. Део авиона се налазио и у Ваздухопловном опитном центру (ВОЦ).
Крајем 1952. године ЈРВ је имало 119 тандерболта, а крајем 1953. године 138 авиона овог типа. Крајем 1959. године преостала су 92 авиона овог типа. Укупно је кроз јединице ЈРВ прошло 150 авиона Ф-47Д тандерболт. Из наоружања ЈРВ су повучени у априлу 1961. године.
Резиме
Изложени авион у Музеју ЈРВ је Ф-47Д-40РА, који је испоручен Југославији и примљен у Пули 1. марта 1952. године, у састав 83. пука и привременог центра за преобуку на овај тип. Потом је био распоређен у 94. пуку у Скопљу 1. јуна 1953. године, од 17. јуна 1954. године, улази у састав 81. пука у Нишу. Од 13. фебруара 1958. године налази се у саставу 107. ловачко-бомбардерског авијацијског пука. Поновно улази у састав 81. пук од 1960. године, у коме се налази до његовог укидања у пролеће 1961. године. Потом, авион је предат 975. ваздухопловном наставном центру у Сомбору. Ремонтован у ВЗ „МОМА“ 1986/87. године у боји природног алуминијума, а у Музеју ЈРВ је од 1987. године.
Текст је настао на основу необјављеног текста аутора Данко Боројевић, Рипаблик П-47 тандерболт, писаног за часопис Одбрана.