Piše: Danko Borojević
Pošto nije bilo izgleda ni za kakvo rešenje, britanska vlada je odlučila da palestinsko pitanje iznese pred Generalnu skupštinu Ujedinjenih nacija. Aprila 1947. godine Generalna skupština je odlučila da oformi Anketnu komisiju sastavljenu od predstavnika jedanaest članova. Države koje su sačinjavale ovu komisiju bile su: Australija, Kanada, Gvatemala, Indija, Iran, Holandija, Peru, Švedska, Čehoslovačka, Urugvaj i Jugoslavija.
IGRE UN OKO STVARANJA IZRAELA
Saznavši da će jedan od članova Anketne komisije biti i Jugoslavija, Centralnom komitetu KPJ su se jednim telegramom obratile levo orijentisane cionističke partije, zamolivši da uloži svoj uticaj da se ne donese odluka o podeli Palestine: “Ahdut Haavoda Poale Cion Partija i Hašomer Hacair radnička partija, koje imaju desetine hiljada članova u gradovima, selima i naseljima Palestine… i koje čine 40% članstva Generalne federacije jevrejskih radnika u Palestini, potresene su pronošenjem glasova da (se radi na podeli Palestine)… Potpisane partije ovim apeluju na partije radničke klase sviju zemalja da izvrše svoj politički uticaj, da se poništi ovaj katastrofalni predlog o podeli zemlje. Cepanje će naneti težak udarac ekonomiji zemlje, uništiće planove razvitka, zamrznuće životni standard arapskih i jevrejskih masa… (…) Učinite sve što je moguće da se poništi plan cepanja. Učinite sve što je moguće, da Palestina ostane kao celina, da se razvija, da unapređuje svoje blagostanje, … i da uspostavi istinski miroljubive odnose između naroda koji je naseljavaju.“ AJ, 507, KMO CK SKJ, 507, K-1, IX, 97/1-11.
Jugoslavija je, po ovom pitanju, već imala formiran stav. Svakako da ga nije promenila posle telegrama partija za koje je smatrala da, kako stoji u komentaru telegrama“, … ulaze u buržoaski cionistički pokret“ (AJ, Isto).
Na drugoj skupštini Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u Njujorku, koja je zasedala u periodu od 16. septembra do 29. novembra 1947. godine, o ovom problemu se diskutovalo dugo i žučno. U noći 29. novembra bio je usvojen plan o podeli Palestine. Za podelu Palestine su glasale trideset i tri države, njih trinaest je glasalo protiv podele, a deset država-članica je bilo uzdržano (između ostalih, i Jugoslavija). Treba naglasiti da je jugoslovenska delegacija zastupala principelan stav o mogućnosti ostvarenja federativne države na tlu Palestine, koji je, iz sopstvenog iskustva primenjenog u praksi, smatrala kao najfunkcionalnijim i, uvažavajući trenutnu situaciju, najrealnijim mogućim rešenjem.
Za plan o podeli su, između ostalih, svoje glasove dali i Sovjetski Savez, Sjedinjene Države i Francuska, dok su protiv njega bile sve arapske države, podržane još i Kubom, Grčkom, Indijom, Pakistanom, Turskom i Avganistanom. Za sprovođenje ovog plana bila je zadužena jedna komisija od pet članova. Kao krajnji rok mandata koji je Velika Britanija vršila nad Palestinom je bio određen 15. maj 1948. godine.
STVARANJE DRŽAVE IZRAEL, POČETAK RATA
Ova odluka je, prirodno, izazvala veliko nezadovoljstvo među arapskim stanovništvom koje se odlučilo da njeno sprovođenje barem oteža izvođenjem oružanih akcija. Njihove oružane snage su bile prilično malobrojne i posedovale su dosta zastarelo naoružanje. Jedina formacija sa modernim naoružanjem i komandovanjem bila je “Arapska legija” iz Transjordana kojom je komandovao Glab Paša. S druge strane, na slab efekat arapskih pobunjenika je uticalo i postojanje rivalstva između tri grupe od kojih je svaka pretendovala na rukovodstvo nad celokupnim akcijama namećući svoj plan kao najvredniji.
U samoj Palestini bila je formirana grupa koja je sebe nazivala “Snaga za oslobođenje Palestine” pod komandom generala Favzi el Kaukdžija (Faouzi el Kaoukdji) koja je, u stvari, delovala prema upustvima i pod komandom velikog jerusalemskog muftije. Ova grupa se borila za nezavisnu Palestinu. Drugu grupu arapskih militantnih snaga činila je grupa formirana uz podršku Transjordana čiji je krajnji cilj bila aneksija dela Palestine. Najzad, među arapskim militantnim grupama koje su pretendovale na primat bila je i grupa čije je formiranje bilo podržano od strane Egipta i koja nije krila da bi bila zadovoljna i ukoliko bi joj uspelo da ostvari kontrolu nad teritorijom Negeva i Jafe.
Nasuprot arapskim snagama, razbijenim u nekoliko grupa od kojih neke nisu sakrivale postojanje međusobne netrpeljivosti i rivaliteta, stajala je jevrejska vojna organizacija “Hagana”, vrlo disciplinovana i dobro naoružana savremenim naoružanjem, koje joj je preostalo iz vremena upravo završenog Drugog svetskog rata, kao i naoružanjem koje je, raznim kanalima, nabavljala iz inostranstva. Neravnopravnost u brojnom stanju sukobljenih snaga je povećavalo angažovanje i dobro obučenih i sjajno motivisanih pripadnika jevrejske militantne grupe “Irgun”.
Suočena sa nemogućnošću da kontroliše nastalu situaciju, Velika Britanija je odlučila da, po isteku svog mandata, jednostavno povuče svoje vojne snage i ostalo ljudstvo iz Palestine. Pošto su sve arapske države odlučno odbile podelu Palestine, jevrejska strana je odlučila da 14. maja 1948. godine na svom delu proglasi nezavisnu državu Izrael. Predsednik novostvorene države postao je Hajim Vajcman, a predsednik vlade David Ben Gurion.
RAT ZA NEZAVISNOST/AL-NAKBA
Dok su se sukobi pojačavali, postalo je jasno da Arapi nemaju nikakvu strategiju, dok je glavna cionistička paravojna formacija Hagana imala vrlo detaljno razrađene vojne planove za operacije u Palestini. Ubrzo po proglašenju nezavisnosti Izraela, već sledećeg dana arapske snage ulaze u Palestinu. Prema obavještajnim podacima izraelske snage brojale su ukupno 67.000 ljudi okupljenih u cionističke paravojne organizacije Hagana, Palmah, Irgun i Lehi (Stern). Arapske snage iz Egipta, Transjordana, Sirije, Libana i Iraka brojale su 15.000 vojnika iz regularnih vojski navedenih zemalja, uz još oko 5.000 egipatskih, jemenskih, saudijskih i sudanskih dobrovoljaca okupljenih u miliciji „Muslimanska braća“. Kasnije se pokazalo da su podaci o brojnosti izraelskih snaga preuveličani i da se realna brojka kretala oko 32.000 ljudi, ali to nije uticalo na činjenicu da su Izraelci bili brojniji, bolje uvežbani i s daleko više borbenog morala od svojih arapskih suparnika.
Rat 1948. godine u arapskom svetu nazvan je Prvim palestinskim ratom, odnosno al-Nakba (što znači katastrofa). Jevreji su ga nazvali Ratom za nezavisnost, Oslobodilačkim ratom ili Ratom za Osnivanje. Rat je imao dve glavne faze, prva je bila građanski rat u Mandatnoj Palestini 1947.-1948. godine, koji je započeo 30. novembra 1947. godine, dan pošto su Ujedinjene Nacije izglasale podelu teritorije Mandatne Palestine na jevrejsku i arapsku državu, i međunarodni Jerusalim, što je jevrejsko rukovodstvo prihvatilo, a palestinskii arapski čelnici, kao i arapske države, jednoglasno su se usprotivile. Ovu fazu rata istoričari opisuju kao „građanski“ ili „etnički“ jer se vodio uglavnom između jevrejske i arapske vojske, uz podršku arapske oslobodilačke vojske iz okolnih arapskih država.
Uz povremena zatišja ovaj rat zvanično je trajao od 16. maja 1948. godine do 25. januara 1949. godine.
Sudeći prema “Belešci o situaciji u Palestini“, koju je S. Mikunis, generalni sekretar Komunističke partije Izraela uputio CK SKJ 8. juna 1948. godine, “Proglašenje države Izrael 14. maja 1948. godine bilo je rezultat: 1) jakog pritiska narodnih masa, koje su se suprostavile produženju politike otstupanja i potčinjavanja manevrima anglo-američkog bloka; 2) dosledne politike Sovjetskog Saveza i zemalja narodne demokratije i njenog pozitivnog uticaja na borbeno raspoloženje radnih masa i omladine; 3) izveštaja Šertoka – koji je stigao iz Njujorka, iz kojeg je sledilo, da će američka vlada biti prinuđena da prizna činjenicu postojanja države Izrael, polazeći od računa predizborne kampanje u Sjedinjenim Državama, kao i od nužnosti “da se tuče“ sovjetski čvrst stav u palestinskom pitanju.“ AJ KMO CK SKJ, 507, IX, 49/I-1-56/k1.
U istoj belešci se navodi: „Država Izrael se nalazila u stanju aktivne odbrane od najezde trupa svih arapskih zemalja: glavna i najozbiljnija snaga je anglo-arapska legija Abdalaha na čelu sa Glab-pašom. On i operiše na najozbiljnijem delu fronta – Jerusalim i okolina, a takođe na putu Jerusalim – Tel-Aviv. U rejonu Jerusalima dejstvuju i egipatske trupe, one napadaju južno pobrežje. U rejonu Lud – Ramle (15-18 kilometara do Tel-Aviva) dejstvuju transjordanske i iračke jedinice. Ušle su u akciju takođe i jedinice Saudijske Arabije. Ratna baza u Samarijskim planinama u trouglu Nablus – Tulj Karm Dženin zauzeta je od jedinica iz bivše armije “nacionalnog oslobođenja“, dobrovoljaca, a takođe i od strane transjordanskih i iračkih jedinica. Transjordanske, iračke i sirijske jedinice operišu u rejonu Jordanske doline. Sa suprotne strane sadejstvuju jedinice lokalnih i inostranih bandi iz svoje odsečene baze Akra – Nazaret (kao što je poznato, Akra se nalazi u rukama jevrejskih snaga). Na severu i severo-istoku zemlje operišu libanske i sirijske jedinice. U Negevu – potpuno egipatske jedinice“.
Zatim se navodi; „Svaka armija posebno i sve zajedno uzete nameravaju da otrgnu rejon Jerusalima, Negev i ostale delove zemlje koji su određeni odlukom OUN za arapsku samostalnu državu, a za svoje interese i za interese imperijalizma. Tako “Arapska liga“ ispunjava zadatak Bevina, koji teži da istakne Abdulaha u vezi sa planovima o stvaranju “Velike Sirije….“ AJ, KMO CK SKJ, Isto.
Prema istom izvoru, Izrael je glavnu odgovornost za otpočinjanje ovog napada video u ohrabrenju koje je za to arapskim agresorskim državama davala Velika Britanija. Ni SAD nisu bile, u ovoj belešci, pošteđene optužbi da su, svojim nečinjenjem takođe bile odgovorne za napad. Sa druge strane, očekivala se pomoć od Sovjetskog Saveza. “…Postoji određeni prelom u odnosu Amerike. Jake iluzije na američku pomoć ustupaju mesto razočarenjima i nepoverenju. Politika američkog imperijalizma istupa sve jasnije kao politika sporazumevanja s britanskim imperijalizmom na delu… ( … ). Narodne mase sve više prožima svest o glavnoj odgovornosti britanskog imperijalizma za upad arapskih snaga i o dvoličnom karakteru američke politike. One daju sve za rat protiv intervenata i daju sve od sebe za to. Vojnici se herojski bore na svim delovima fronta i na razbacanim položajima bez obzira na nedostatak avijacije, tenkova i teške artiljerije. Ljudi idu u borbu… bez gunđanja i sa osećanjem svoje dužnosti. Omladina srlja u boj sa oduševljenjem i ona se žrtvuje za dobro naroda i nacionalne nezavisnosti…. Herojski stoji i drži se mučenički Jerusalim i njegova okolina. (…) gladan i sa malim zalihama vode (izdaje se 150 grama hleba i par litara vode dnevno) on privlači pažnju cele zemlje svojom postojanošću i odlučnošću da se održi do proboja blokade..(…)… Osećaj priznanja i dubokog poštovanja prema Sovjetskom Savezu i zemljama narodne demokratije obuhvataju najšire slojeve stanovništva….(…) Ovaj razvitak prisiljava čak i buržoaziju i krajnju desnu štampu da istupa prijateljskije prema Sovjetskom Savezu… AJ, KMO CK SKJ, 507, IX, 49/I – 1- 56/k1.
Arapske zemlje su, na početku ratnih sukoba pozvale sve arapske stanovnike Izraela da privremeno napuste svoje domove, kako bi vojska arapskih zemalja imala “čist teren“ za potpuno uništenje jevrejskog življa. Bilo im je obećano da će uskoro biti u situaciji, ne samo da mogu da se vrate u svoje domove, već im je bilo obećano da će dobiti i svu jevrejsku imovinu. Na taj način je velika masa palestinskog arapskog življa bila podstaknuta da napusti teritorije na kojima se ratovalo i da se skloni u susedne arapske zemlje. Na ovaj način je bio stvoren problem arapskih izbeglica koji je pretio da preraste u humanitarnu katastrofu većih razmera, budući da arapske zemlje u koje su se sklonili nisu, prethodno, izvršile neophodne pripreme za njihov prihvat. Posle završetka ratnih sukoba, većina ovih izbeglica se nije bila u mogućnosti da se vrati svojim kućama i time se opšta humanitarna slika u ovim arapskim zemljama bitno pogoršala.
STVARANJE IZRAELSKIH ODBRAMBENIH SNAGA I POČETAK OPERACIJE VELVETA (VELVETA)
Izraelske odbrambene snage nastale su proglasom Privremene vlade Izraela, 28. maja 1948. godine, u kojoj je ustanovljeno stvaranje kopnenih, vazdušnih i pomorskih snaga. Proglas je objavljen 31. maja, a generali su položili zakletvu novoj vojsci 28. juna iste godine.
Izraelska vojska je u ovom sukobu pokazala veću disciplinovanost i ratničku veštinu, a naročitu udarnu snagu predstavljalo je njeno vazduhoplovstvo koje je bilo daleko nadmoćnije od onog koje su imale sve četiri udružene arapske zemlje. Osim vlastitih vazduhoplova, kojima je raspolagala iz ranijeg perioda, Izraelska vojska je uspela da se, u toku samog odvijanja ratnog sukoba, snabde i avionima iz Čehoslovačke (Spitfajer i S-199).
Nabavka ovih aviona je bila od presudne važnosti na celokupan ishod ovih ratnih sukoba. Avione je izraelska vojska tajno kupila od Čehoslovačke. Međutim, pošto je Čehoslovačka bila udaljena dovoljno daleko da prelet aviona do Izraela ne bi bio moguć bez usputnog spuštanja i dopunjavanja rezervoara gorivom, trebalo je pronaći zemlju čija bi bila voljna da dopusti da neki od njenih aerodruma posluži u tu svrhu. Jugoslavija je bila voljna da Izraelu učini tu vrstu usluge, iako je, trenutno, bila u sukobu sa dve najveće sile koje su se protivile mešanju u tekući arapsko-izraelski sukob – SSSR i Velikom Britanijom.
Zbog toga je čitava operacija, poznata pod nazivom “Velveta“ bila izvedena supertajno. Kao usputna stanica za čehoslovačke avione je služio mali aerodrom na Kapinom polju, pored Nikšića. Avioni su sletali, sa njih su bivali, zbog potrebe smanjenja težine, skidani mitraljezi i ugrađivani dodatni rezervoari za gorivo. Budući da je Jugoslavija u sastavu vlastitog vazduhoplovstva imala nekoliko aviona sličnog tipa, pristigle avione su, da ne bi izazvali podozrenje Britanaca koji su bili prisutni u jadranskim vodama, na nikšićkom aerodromu bojili u jugoslovenske boje i stavljali odgovarajuće oznake.
Centralni komitet KPJ je 10. juna 1948. godine strogo poverljivim dopisom bio, od strane KP Izraela, obavešten o potrebama države Izrael za vojnim potrebama za uspešno vođenje rata.“… Velika je oskudica u svim neophodnim potrebama: u bombarderima, lovačkim avionima, u protivavionskoj odbrani, tenkovima i teškoj artiljeriji„.
Dalje se nastavlja: „Veliki je nedostatak u štabskim oficirima, u artiljercima, pilotima, tenkistima, mehaničarima, signalistima i radistima – u specijalnostima sviju rodova oružja. … Naša je partija istakla zahtev da se vlada Izraela zvanično obrati Sovjetskom Savezu i zemljama narodne demokratije radi zaključivanja ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći… (…) na sastanku sa ministrom-predsednikom Ben-Gurionom, 24. maja, ja sam ( generalni sekretar KP Izraela ) mu postavio to pitanje. Odgovor je glasio, da se obraćaju za pomoć a da “forma“ nije važna….(…). Postoje neka pitanja konkretnog karaktera u pogledu pomoći Izraelu od strane Jugoslavije… Pitanja su sledeća: a) dati mogućnost jedne aero baze tranzitne za transportne avione, koji bi uzletali iz vojne aero baze u Čehoslovačkoj. To će dati mogućnost da se uveća opterećenje aviona od 4 na 6 tona. Vlada Izraela daće benzin. Piloti će biti iz „Hagane“.; b) da nam se proda 160 poljskih topova (sa municijom)… Ako je to nemoguće, onda da li bi jugoslovenska vlada mogla kupiti to u Švajcarskoj i predati nama?! Devize će dati vlada Izraela. c) prodati nam 10 ili više minobacača (sa granatama). Predlažemo da sa inicijativom jevrejskih društvenih ustanova počne sakupljanje novca u korist borbe Izraela…“ AJ KMO CK SKJ, 507, IX, 49/I-1-56/k1.
Osim preleta aviona iz Čehoslovačke. Jugoslavija je Izraelu isporučila određenu količinu pešadijskog naoružanja, artiljerije, municije i negde oko deset tenkova Hočkis H-35. Ti tenkovi su kasnije bili zametak izraelskih oklopnih jedinica.
Jugoslavije je pomagala državu Izrael od njenog proglašenja u maju 1948. godine, a odnosi između Izraela i Jugoslavije odlično su se razvijali.Činjenica da je tadašnja Jugoslavija pomagala i politički i oružano stvaranje jevrejske države, danas je potpuno zaboravljena. O toj pomoći u domaćoj literaturi ili istoriografskim delima gotovo da nema ni pomena ili ih ima veoma malo.
U ovom ratu, koji je okončan 1949. godine, i sam SSSR je oružjem, preko Čehoslovačke, pomagao Izrael jer su za cilj imali proširenje uticaja u regionu posle odlaska kolonijalnih sila Velike Britanije i Francuske. Ali nije samo SSSR „ispod ruke“ pomagao nastanak Izraela, tu su bile SAD pa i Francuska. Jedino je Velika Britanija u tim danima više naginjala ka Arapima.
IZRAELSKA POBEDA
Dan pre isteka primirja, 8. jula 1948. godine egipatske snage pod komandom generala Muhameda Nadžiba obnovile su rat napadom na Negevu. Sledećeg dana izraelske vazduhoplovne snage pokrenule su istovremeno ofenzivu na sva tri fronta, od Kuneitre do Ariša, a egipatsko vazduhoplovstvo bombardovalo je grad Tel Aviv. Tokom borbi Izraelci su uspeli pronaći spas za brojne opsednute kibuce. Borbe su trajale deset dana dok Veće bezbednosi UN nije objavilo Drugo primirje 18. jula 1948. godine.
Izraelska vojska je 9. jula napala sirijske položaje u blizini Mišmar-Hajardena pokušavajući ih odbaciti preko reke Jordan. To nije uspelo, ali još je jedna ofanziva, kodnog naziva operacija Dekel (Operation Dekel), uspela zauzeti niz sela i gradova, posebno Nazaret, dovodeći tako Donju Galileju, iz zaliva Haifa u Galilejsko jezero, pod izraelsku kontrolu. Na jugu se izraelska vojska brzo kretala da zaustavi Egipćane koji su ujutro 8. jula pokrenuli niz napada pokušavajući učvrstiti blokadu Negeva.Sledećih osam dana vođene su teške borbe s egipatskim snagama. U noći 16. na 17. jula, dok se nazire još jedno primirje, izraelska vojska je uspela probiti egipatsku liniju i otvoriti blagi prolaz prema izolovanim naseljima Negev. Ali glavna ofanziva izraelske vojske u tom periodu bila je usmerena protiv Arapske legije, u pokušaju zauzimanja strateških gradova Ramle i Loda, koje su UN dodelile arapskoj državi, pre kretanja protiv Latruna i Ramale s ciljem razbijanja opsade Jerusalema. Pod kodnim nazivom Operacija Dani, na čelu s Jigalom Alonom, komandantom Palmaha (elitna jedinica izraelske vojske), izraelske su snage napredovale te su istovremeno zatvarale gradove sa severozapada i jugozapada. Kad je drugo primirje u organizaciji UN stupilo na snagu 18. jula, Izrael je zauzeo oko 1.000 kilometara kvadratnih.
Već, 15. oktobra 1948. godine izraelska vojska krenula je u do tada najveću ofanzivu u ratu i u roku od dve sedmice teških borbi ponovno je uspostavila punu komunikaciju sa naseljima Negev. Neposredni povod ofanzivi bio je poslednji u nizu egipatski napad na izraelske konvoje. Ipak, to je odražavalo sve veći Ben Gurionov strah da će izraelski kontinuirani neuspeh da uspostavi svoj suverenitet nad tim područjem, koji mu je ustupljen „Rezolucijom o podeli“ iz UN, prouzrokovati odvajanjem od jevrejske države. Britanci su već dugo pokušavali okupiti međunarodnu podršku za ustupanje Negeva svojim arapskim klijentima, Transjordanu i Egiptu, suprotno Rezoluciji o podeli.
To je bilo potpuno neprihvatljivo za Ben Guriona, koji je na Negev gledao kao na izraelsko strateško i demografsko zaleđe, neplodna pustinja koja je trebala procvetati za milione potencijalnih jevrejskih imigranata. Stoga je odobrio plan koji su pripremili šefovi generalštaba izraelske vojske Jigael Jadin i Jigal Alon za probijanje egipatske obrambene linije koja se protezala od Mediterana do brda Hebron.
Tokom primirja, Egipćani su artiljerijskom vatrom redovno blokirali prolaz konvoja do severnih naselja Negev, suprotno uslovima primirja. 15. oktobra napali su drugi snabdevački konvoj i pokrenuta je već planirana operacija Joav. Cilj izraelske vojske bio je ukliniti se između egipatskih snaga duž obale i puta Berševa-Hebron-Jerusalim, te otvoriti put do naselja Negev. Na čelu operacije bio je komandant Južnog fronta Jigal Alon. Operacija je bila uspešna, razbivši redove egipatske vojske i prisilivši egipatske snage da se povuku sa severnog Negeva, Berševe i Ašdoda. U međuvremenu, 19. oktobra, započela je operacija Ha-Har jerusalimskom koridoru. Dana 22. oktoobra stupilo je na snagu treće primirje, ali već 22. oktobra , usprkos nalogu Saveta bezbednosti UN o prekidu vatre, jedinice izraelske vazduhoplovne logistike (ALA) upale su na položaje šeika Abda na vrhu brda, nad Kibucom Manarom. Zatim, 24. oktobra, izraelska vojska pokreće operaciju Hiram i zauzima celu gornju Galileju, koja je prvobitno bila dedeljena arapskoj državi Planom podele. Krajem oktobra Izrael je zauzeo celu Galileju i napredovao 8 milja (8,0 km) u dubinu Libana do reke Litani.
Još dok su ratne operacije bile u toku, Ujedinjene nacije su radile na predlogu planova za moguće trajnije rešenje situacije na Bliskom istoku. Bila su ponuđena dva plana, od kojih ni jedan nije bio prihvaćen i situacija je, praktično, bila vraćena na status quo, na plan koji bio vrlo sličan onom iz 1947. godine, sa izvesnim povoljnostima za izraelsku stranu. Pošto su se u Jerusalimu sada nalazile izrelske i transjordanske snage, više nije mogla da bude obnovljena ideja o internacionalizaciji ovog grada. Naime, obe strane su tu mogućnost odlučno odbile.
Izraelska vojska je 22. decembra 1948. godine započela operaciju Horev. Cilj je bio okružiti egipatsku vojsku u pojasu Gaze i prisiliti Egipćane da okončaju rat. Operacija je završila izraelskom pobedom, a izraelski napadi na područje Nicane i Sinajski poluotok naterali su egipatsku vojsku u pojas Gaze, gde je bila opkoljena.
Izraelske su se snage povukle sa Sinaja i Gaze pod međunarodnim pritiskom i nakon što su Britanci zapretile intervencijom protiv Izraela. Egipatska vlada objavila je 6. januara 1949. godine da je voljna pristupiti pregovorima o primirju, a 7. januara 1949. godine postignuto je primirje.
Rat je formalno završen potpisivanjem sporazuma o primirju između Izraela i četiri arapske zaraćene strane: Egipta (24. februara 1949.), Libana (23. marta 1949.), Transjordana (3. aprila 1949.) i Sirije (20. jula 1949.). Iračani i Saudijska Arabija su odbili ući u pregovore o primirju.
JUGOSLOVENSKA ULOGA U NASTANKU DRŽAVE IZRAEL
Pored naoružavanja Izraelaca, Jugosloveni su umnogome zaslužni u nastanku same izraelske države.
Jedna od prvih država koja je zvanično priznala nezavisnu državu Izrael bila je Jugoslavija. Učinila je to 19. maja 1948. godine, samo pet dana nakon što su u dvorani Muzeja u Tel Avivu predstavnici jevrejskog naroda, predvođeni Davidom Ben Gurionom, objavili Deklaraciju o nezavisnosti. Pre Jugoslavije su DE FACTO priznale Sjedinjene Američke Države, a DE JURE Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika.
Ovakav stav jugoslavenske vlade je naišao na negativnu reakciju u arapskim krugovima. O tome nam rečito svedoči telegram koji je iz jugoslovenskog predstavništva u Kairu bio poslat 16. februara 1949. godine, u kome se izveštava da je “… Palestinska vlada dostavila (…) notu kojom žali što je priznanje Izraela od strane … (jugoslovenske vlade usledilo) pre konačne odluke Organizacije Ujedinjenih Nacija (OUN). Priznanje Izraela (navodi se u noti) znači nepriznavanje prirodnih prava Arapa na svoju zemlju. Vlada je protivna podeli Palestine i uspostavljanju nezavisne izraelske države. Istovetnu notu primile su i ostale demokratske zemlje. Palestinska vlada je prilikom opsedanja Gaze u decembru, od strane izraelskih trupa, pobegla u Kairo (….)
Pored verbalnog negodovanja, objekat u kojem je bilo smešteno diplomatsko predstavništvo Kraljevine Jugoslavije u Jerusalimu (kako je još uvek bio zvaničan naziv ovog diplomatskog predstavništva), iako vidno obeležen nacionalnom zastavom, bio je u nekoliko navrata žestoko granatiran od strane Palestinaca. Ovi napadi su bili toliko ozbiljni da je zgrada Predstavništva bila ozbiljno oštećena, a dvoje članova diplomatskog osoblja teže povređeno. Osoblje se, ljubaznošću čehoslovačkih diplomatskih predstavnika, preselilo u čehoslovački konzulat, gde su im bile dodeljene neophodne prostorije da bi mogli da nastave s radom. Ovo je samo unekoliko umanjilo nevolje jugoslovenskih diplomatskih predstavnika. Naime, Palestinci su bili dodatno ogorčeni ovakvim postupkom i solidarnošću čehoslovačkih diplomata s njihovim jugoslovenskim kolegama, naslućujući da bi ova mala diplomatska solidarnost mogla biti predznak blagonaklonog stava čehoslovačke države i njenu spremnost da se i ona i zvanično izjasni za priznavanje nezavisne države Izrael. Zbog toga su sa nesmanjenom žestinom nastavili da granatiraju čehoslovački konzulat. O ovom incidentu su i jugoslovenske i čehoslovačke diplomate uložile oštar zvaničan protest Ujedinjenim Nacijama.
Neposredno po proglašenju države Izrael i uspostavljanja diplomatskih odnosa, FNRJ je ustanovila svoje Predstavništvo u Tel Avivu, aktuelnoj prestonici nove države. Predstavnici FNRJ u Izraelu, u posmatranom periodu, bili su Nikola Milićević, Dušan Bratić i Nikola Brozina. Sem predstavništva u Tel Avivu, postojala su i konzularna diplomatska predstavništva, ustanovljena još u vreme Kraljevine Jugoslavije, u periodu od pre otpočinjanja Drugog svetskog rata. Bili su to: generalni konzulat u Jerusalimu i počasni konzulat u Tel Avivu. U Haifi je interese Jugoslavije zastupao pomoski agent FNRJ Viktor Štark.
Ne ulazeći mnogu u detalje, treba navesti da su odnosi između Jugoslavije i Izraela bili na visokom nivou. Jugoslavija je bila na strani Izraela i tokom rata koji je vođen 1956. godine. Do prekida odnosa između Jugoslavije i Izraela dolazi 1967. godine, posle završetka Šestodnevnog rata. Razlog tome treba sagledavati, pre svega u dobrim odnosima između Jugoslavije i Egipta, kao i jugoslovenske vodeće uloge u Pokretu nesvrstanih. Tada su se prioriteti u spoljnoj politici Jugoslavije promenili. Odnosi su obnovljeni 1991. godine, li tada Jugoslavije više nije bilo.
MEĐUNARODNO PRIZNANJE DRŽAVE IZRAEL I PALESTINSKO PITANJE
Savet bezbednosti OUN priznao je Ugovor o primirju 11. avgusta 1949. godine. Izrael je iz Prvog rata između Arapa i Jevreja izašao sa teritorijom većom za oko 6700 kilometara kvadratnih, od one koja mu je Odlukom UN dodeljena.
U ratu se Izrael održao na oko 78% teritorija bivše Palestine (20 699 km²), a ostatak je zauzeo Egipat (pojas Gaze) te Transjordan (istočni Jerusalim i Zapadna obala).
Sa svim teritorijalnim dobicima, Izrael je kao samostalna država od strane OUN priznat 11. maja 1949. godine, od kad je član te organizacije do danas.
Ne uvažavajući odluku Ujedinjenih nacija u pogledu još uvek formalno nerešenog statusa Jerusalima, izraelska vlada je 14. decembra 1949. godine objavila da će, od sada jedini glavni grad njene države biti Jerusalim kuda će se preseliti kompletna vlada, parlament i ostale državne institucije. Sa svoje strane, uprkos protivljenju zemalja Arapske lige, kralj Abdulah od Transjordana je izvršio okupaciju celokupne teritorije arapskog dela Palestine, i na njima proglasio državu. Ova odluka je bila ratifikovana od strane Jordanskog parlamenta 24. aprila 1950. godine. Arapska liga se nije usudila da protestuje protiv ovakve odluke.
U Parizu je, septembra 1951. godine bila održana još jedna u nizu konferencija na kojoj je bilo pokušano da se konačno reši problem koji je još uvek tinjao između Izraela i njegovih ostalih arapskih suseda.
Neprijateljstvo između Izraela i njegovih arapskih suseda je bilo latentno prisutno i u periodu posle dogovora na Rodosu. Povremeno su bili obnavljani sitni pogranični sukobi, naročito sa Sirijom. Ovi sukobi i incidenti su naročito učestali tokom aprila i početkom maja 1951. godine, kada je izraelska vojna avijacija izvršila bombardovnje jednog sirijskog sela u pograničnom pojasu. Sirija, podržana ostalim zemljama Arapske lige, uložila je protest u Ujedinjenim nacijama. Ujedinjene nacije su 17. maja 1951. godine donele rezoluciju kojom se Izrael osuđuje za incidente.
Svoj glas za rezoluciju je dala i Jugoslavija. Povodom takvog stava Jugoslavije po pitanju izraelsko-sirijskog sukoba, izraelski predstavnik u Beogradu, Moše Išaj je uložio protestnu notu na koju mu je bilo odgovoreno: “Glasali smo za rezoluciju zbog toga što bismo se i sami mogli naći u situaciji da zahtevamo poštovnje odluka Saveta bezbednosti, obzirom na pretnje informbiroovskih zemalja.“ AMIJ, KMJ, I-3-b/357.
Izrelska strana je u potpunosti bila zadovoljna odgovorom i razumela ovaj čin Jugoslavije, tako da su diplomatski odnosi ostali dobri.
Izraelska strana je pristajala na zaključenje pakta o nenapadanju, dok je arapska strana to uslovljavala davanjem dozvole svim arapskim izbeglicama iz prethodnog rata, koje su postale opterećujući elemenat za njihovu privredu, da se vrate natrag, u Izrael. Međutim, napuštene oblasti su već bile naseljene pridošlicama iz celog sveta, tako da, već iz tog razloga, nije bilo moguće udovoljiti zahtevima arapskih zemalja. Izrael je pokazao dobru volju time što je pristajao na povratak limitiranog broja izbeglica, u meri koju bi njegova privreda mogla da podnese, naglašavajući da upravo zemlje Arapske lige snose odgovornost što su se ti ljudi uopšte našli u položaju izbeglica. Tako se i ova konferencija, kao i mnoge pre nje, završila bez konkretnih rezultata.
Palestinski egzodus s teritorija Izraela dogodio se tokom rata. Taj je egzodus započeo nakon Rezolucije UN u novembru 1947. godine, a nastavio se posle datuma Izraelske deklaracije o nezavisnosti u maju 1948. godine, kada su arapske vojske napale Izrael. Uzroci egzodusa su kontroverzni, budući da su se događaji odvijali u žaru rata, a većina izvještaja je politički motivisana, arapski izvori optužuju jevrejske snage za usklađenu terorističku kampanju usmerenu na uklanjanje palestinskog stanovništva, a izraelski odgovor je ukazati na dokumentovane arapske pozive stanovnicima tog područja da napuste domove i stvore put za arapsku invaziju.
Preko 700000 Palestinaca je izbeglo, najviše u Gazu, na Zapadnu obalu i u Liban, a oko 580000 Jevreja je izbeglo je iz arapskih država u Izrael posle 1948. godine. Posle primirja 1949. godine, Izrael je neprestano bio izložen gerilskim akcijama i terorističkim napadima različitih palestinskih grupacija, čija su uporišta bila u susednim arapskim državama.
Arapske su države početkom 1949. godine u tajnosti započele razgovore s Izraelom o trajnom primirju. Između februara i jula 1949. godine Izrael ga je sklopio sa svim susednim arapskim zemljama, ali ni jedna nije priznala pravo Izraelu na postojanje.
Tako je palestinsko pitanje, ostalo da visi u vazduhu i da bude kamen spoticanja miru na Bliskom Istoku sve do danas.
Nastavak sledi:
RAJ I PAKAO OBEĆANE ZEMLJE: “KRIZA NA SUECU 1956.“
Za izradu teksta korišćen tekst u rukopisu: Danko Borojević, Dragi Ivić, RAJ I PAKAO OBEĆANE ZEMLJE, Obećana zemlja kao večito žarište, ili: rajski vrt kao predvorje pakla, Istorijski, društveni i kulturološki osvrt.
Bojan B. Dimitrijević, JNA od Staljina do NATO pakta, , 2005, Beograd,
Dr Mladenka Ivanković Institut za noviju istoriju Srbije, Nastanak Izraela. Uloga Jugoslavije u tom procesu i određivanje prema njemu.
Sveučilište u Zagrebu, Filozofski fakultet Ćorić, Matea, Diplomski rad 2021, Arapsko-izraelski ratovi od Rata za neovisnost (1948. – 1949.) do Jomkipurskog rata (1973.)
Boris Havel, ARAPSKO-IZRAELSKI SUKOB, Religija, politika i povijest Svete zemlje, Ljevak, Zagreb, travanj 2013.
Martina Ardalić i Slaven Kliček, ARAPSKO – IZRAELSKI SUKOB