На данашњи дан 1. јуна 1996 године завршено је прбацивање стратешког нукеларног наоружања из Украјине у Руску Федерацијu. Тог дана пре 27 година саопштено је да на територији Украјине више нема нуклеарног наоружања, али та држава је навела да задржава право до развоја и употребе конвенционалних тактичких балистичких ракета са дометом 300-500 километара.
Да је ово била стратешка грешка украјински лидери и данас спомињу сматрајући да ова држава није смела да се одрекне нукеларног арсенала са којим је била у то доба после Русије и САД трећа нукеларна сила.
Пре почетка руске инвазије, али и после често се у западним медијима могло чути, али и у руским о нуклеарном арсеналу Украјине. Док су западни аналитичари тврдили да је велика била грешка што се Кијев одрекао нукеларног наоружања, руски политичари и аналитичари су оптуживали Кијев да поново покушава да развије нуклеарно оружје и да је то црвена линија, која неминовно значи тотални рат.
Кад се говори о нуклеарном арсеналу кога се Украјина одрекла у замену за територијалну целовитост, која је парафирана Будимпештанским меморандумом 1994. доста се чула прафрзаирања и нетачних података шта се имало и у каквим количинама. Било је неких који су тврдили да Украјина и даље има нуклеарне стратешке бомбардере. Додуше то је било половично тачно по два примерка музејска. Доста тога је и уништено, али ваља мало појаснити и ову причу.
Нукеларни арсенал који је доспео у руке Кијева после распада Совјетског Савеза је посебна прича. Према доступним и првереним подацима на простору данашње Украјине укупно је остало 176 совјетских интерконтиненталних балистичких ракета СС-19 „Стиллето“ укупно 130 комада, затим СС-24 „Сцапел“ 24 комада, плус још 14 ракета истог типа, које нису носиле нуклеарне бојеве главе. Ту треба додати и 1.240 нуклеарних бојевих глава, неколико десетина стратешких бомбардера (око 33) Ту-95МС „bear H“ , Ту-160 „„blackjack“ и бомбардери Ту-22М „backfire“, који су могли да носе и нуклеарне гравитационе авио бомбе. Ту треба придодати и 600 ракета ваздух-земља, са нукеларним бојевим главама и 3.000 комада тактичког нуклеарног оружја.
Неке процене говоре да је укупна количина нуклеарног наоружања у Украјини после распада Совјетског Савеза бројала 5.000 комада стратешког и тактичког нуклеарног наоружања.
На самом почетку стварања државности Украјина је најавила да намерава нуклеарни потенцијал који је остао на њеној територији задржати под својом контролом, што није било са одушевљењем дочекано било ни у Москви, ни у Вашингтону, одакле се и данас чују неки гласови да је Украјина требала да сачува нуклеарно наоружање, па чак и да му се оно да.
Москва је тврдила да је нуклеарно наоружање које је остало у Украјини њихово власништво, које би у случају заоштравања односа између две државе било директна претња Русији, с друге стране Сједињене Дражве гледале су параноично на то оружје, сматрајући да Украјина није способна да то оружје сачува и да би оно лако могло да се нађе у рукама држава које нису баш наклоњење САД и њиховој политици. То је оно што се назива пролиферација оружја за масовно уништавање.
Наиме, после распада Совјетског Савеза било је много држава које су тражиле начине да се за чист новац домогну совјетског нуклеарног наоружања.
Тад су САД и Русија заједно ступиле на сцену и извршиле притисак на Кијев да се одлучно одрекну нуклеарног наоружања. После дужих преговора уследило је потписивање трилатералног споразума између поменутих држава прво 14. јануара 1994. у Москви.
Русија је у замену за сав украјински нуклеарни арсенал доставила различите енергентне нафту, земни гас и нуклеарно гориво за нуклеарне реакторе.
С друге стране САД су доставиле финансијску помоћ Русији и Украјини, која је и данас велики пријемник како економске, тако и војне помоћи САД. САД су тад дале и новац за техничку демонтажу и разградњу ракетних силоса и веома токсичног ракетног горива. Такође у децембру те 1994 уследио је Будимпештански меморандум о гаранцијама безбедности у вези приступања Украјине Споразуму о неширењу нуклеарног оружја кога су 5. децембра 1994. у Будимпешти потписали представници Сједињених Америчких Држава, Русије, Уједињеног Краљевства и Украјине. То није био формални уговор, већ дипломатски документ којим су земље потписнице обећале једна другој, мирни процес нуклеарног разоружања бивших совјетских република (Украјина, Бјелорусија и Казахстан) након распада Совјетског Савеза. Он је на неки начин био наставак процеса започетих након потписивања Уговора о неширењу нуклеарног оружја – 1967. Сам документ су тај дан потписали украјински предсједник Леонид Кучма, руски предсједник Борис Јељцин, британски премијер Џн Мејџор и амерички председник Бил Клинтон а касније и остали.
„Будимпештански меморандум“ осим нукеларног разоружања обухватио је и обавезе које ће САД, Велика Британија и Руска Федерација имати према Украјини. У питању је шет гаранција:- Поштовање територијалног суверенитета Украјине,
- да се против Украјине не користи нуклеарно оружје,
- да ниједна страна не може да изврши војну агресију на Украјину,
- Нема економског притиска; Ниједна потписница не може да изврши војну агресију на Украјину,
- Нема економског притиска на Украјину,
- У случају било каквог нарушавања споразума сазове Савет безбедности и да се о потписнице узајамно договарају.
Украјина је тако 1. јуна 1996 године и званично саопштила вест да њеној територији нема више ниједне нукеларне бојеве главе, али у том саопштењу је наведено и да је та држава сачувала за себе право до развоја и употребе конвенционалних тактичких балистичких ракета са дометом 300-500 километара.
Парлелно са нуклеарним разоружањем текао је и процес преструктуирања украјинских оружаних снага. Иначе ваља додати и да је у Украјини било размештено 30 посто совјетског војно-индустријског комплекса и према неким проценама укључивао између 50 и 60 одсто украјиснких научно-истраживачких капацитета и запошљавао 40 посто украјинске радне снаге.
Украјинска стратешка авијација
Осим нуклеарних капацитета, на територији Украјине налазио се и поприличан број стратешких бомбардера. Према неким проценама радило се о 19 стратешких бомбардера Ту-160, 25 Ту-95. Године 1997. Русија је хтела да купи те авионе, али то није било успешно па су ти авиони остављени напуштени. Међутим, помак је направљен 1999 и део авиона који није био уништен у програму ЦТР Цооперативе Тхреат Редуцтион Программе, је касније предат Русији.
Балистичке ракете у Украјини
СС-19 Стилетто
СС-19 је интерконтинетална балистичка ракета, која се лансира из силоса укопаних у земљи. Погони је ракетни мотор на течно гориво. Многи је пореде са америчком балистичком ракетом Минутеман. Ова ракета пројектована је за напад на велике градове. Познато је да ракета није била изузетно прецизна, а није имала ни довојно моћне бојеве главе да би нападала укопане центре под земљом. Сама бојева глава има 6 МИРВ независно усмерених бојевих глава различите јачине који су могли да буду испоручени на циљ удаљен од лансирног места чак 9.000 км. Свака бојева глава имала је капаците од 500кТ. Дигитално вођење и систем управљања користили су инерцијални навигациони систем што доводи до прецизности од 550 м. Модификована верзија ове ракете имала је прецизно од 900 метара од циља
Модификоване везије добиле су бојеву главу од 750кТ. Ракета је била дуга 24 м, пречник тела 2,5 и маса приликом ланисрања 105.600 кг. Мотор је био двостепени.
СС-24 Сцапел
У питању је интерконтинентална ракета која се лансирала са железничких вагона, али и из силода. Погони је ракетни мотор на чврсто гориво и представља пету генерацију руских балистичких ракета. Ракета је била способна да погоди све циљеве у Европи, Азији, али и да се домогне територије САД. Ова ракета носи више независно усмерених МИРВ бојевих глава што омогућава да једна ракета уништи више циљева. Ракета може да нападне било који циљ у зони од 2.500 до 10.000 км. Носи терет од 4.050 кг од кога највећи део представљају 10 нукеларних бојвих глава јачине свака 550 кТ. Ракета је тростепна и за управљање њоме користи се инерцијални навигациони систем. Развој ове ракете почео је 1971, прво пробно ланисрање из силоса изведено је 1983, а са железничких вагона 1984. Постојала је и мобилна верзија она је ушла у наоуржање 1987. Извештаји из 1991. говоре да је на територији Совјетског Савеза било 56 ракета које се ланисрају из силоса и 33 са мобилних лансера. Русија је те ракете из оперативне употребе повукла 2002 године.
Ова балистичка ракета има дужину 22, 4 м, ширине је 2,4 м дмета 10.100 км.