TV FRONT/Danko Borojević
Poznato je da se ideja o desantnim jedinicama javila još u Prvom svetskom
ratu, s masovnom pojavom aviona na bojištu. Još početkom 1915. godine,
francuski piloti otpočinju s prebacivanjem agenata na neprijateljsku
teritoriju. Pred kraj rata odobren je predlog američkog generala B. Mičela, da
se izvrši padobranski desant celom divizijom (oko 2000 aviona), iza nemačkih
linija kod Ipra. Ali ovaj desant nikada nije izvršen.
Razvojem transportne avijacije i usavršavanjem padobrana, između dva
svetska rata, dolazi do novog zamaha u razvoju padobranskih jedinica. Tako je na
manevrima vojske SAD u zoni Panamskog kanala 20. marta 1931. godine, sa četiri
bombarderska i dva transportna aviona, desantirana brdska haubička baterija
sa poslugom na daljini od 240 kilometara, a koja je 15 minuta nakon prizemljenja
bila spremna za dejstvo.
Međutim, vodeću ulogu u razvoju vazdušnodesantnih jedinica preuzeće SSSR,
njega će slediti Nemačka i Francuska. Ozbiljnije pripreme za razvoj ovih snaga
u SAD, otpočinju tek američkim ulaskom u Drugi svetski rat.
VRIŠTEĆI ORLOVI
Prva padobranska jedinica u SAD bila je 82. vazdušnodesantna divizija iz
Fort Braga. Reč je o staroj pešadijskoj diviziji još iz 1917. godine, koja je 25.
marta 1942. godine reorganizovana. Već 15. avgusta 1942. godine, 82. pešadijska
divizija postaće prva vazdušnodesantna divizija u SAD, i biće preimenovana u 82- vazdušnodesantnu diviziju. U aprilu 1943. godine njeni padobranci će biti
raspoređeni u Severnoj Africi i učestovaće u desantu na Italiju. Druga, takođe čuvena padobranska jedinica u SAD bila je 101. vazdušnodesantna divizija ili kako je popularno nazivana, „vrišteći orlovi“, zbog amblema na kojem se nalazila glava američkog orla. Divizija je formirana 16. avgusta 1942. godine u kampu Klejborn u Luizijani, a njen prvi komandant do desanta na Normandiju, bio je general-major Vilijem Keri (Bil) Li. General Vilijem Li je učestvovao u planiranju operacije
Overlord, ali je zbog ozbiljnih zdravstvenih problema morao komandnu dužnost
predati i vraćen je u SAD na lečenje. Generala Vilijema Lia u SAD smatraju
ocem vazdušnog desanta.
Komandu nad 101. vazdušnodesantnom divizijom uoči dana D preuzima general
Maskvel Devenport (Maks) Tejlor. Ostatak rata on će komandovati divizijom.
Bio je jedan od prvih američkih generala i komandanata koji je sa svojim
vojnicima stupio na tlo Francuske. Komandovao je divizijom tokom operacije
Market Garden, dok je divizijom u bici za izbočinu i Bastonju komandovao
brigadni general Entoni Klement (Nets) Mekalef (zbog obaveza general Tejlor,
koji se službeno nalazio u SAD, te ga je zastupao general Mekalef). Po završetku Drugog svetskog rata, deo divizije je bio raspoređen u Francuskoj i u Austriji. Tokom pedestih godina dvadesetog veka, divizija ponovo biva reorganizovana, ali sada po sistemu pentomik.
Divizija je učestvovala i tokom poznatih protesta na jugu SAD septembra 1957,
kada je crnačka populacija zahtevala svoja građanska prava. Tad su padobranci
na osnovu naređenja predsednika SAD, omogućili grupi studenata afro-
američkog porekla da pohađaju nastavu na visokoj školi Litl Rok. Vrhovni sud
SAD doneo je odluku da je zabrana pohađanja nastave samo zbog boje kože u
suprotnosti sa američkim zakonima i naredio je da se pohađanje nastave omogući
i grupi „crnih“ studenata. Uprkos tome guverner Arkanzasa oglušio se o te
odluke američkog Vrhovnog suda. Da bi sprečio da grupa studenata uđe u školu,
guverner je naredio nacionalnoj gardi Arkanzasa da blokira visoku školu Litl
Rok. Tada interveniše deo snaga 101. vazdušnodesantne i omogućuje grupi
studenata da pohađa nastavu. Sudija Ronald Dejvis 20. septembra 1957. godine
poništava odluku guvernera i naređuje da se Nacionalna garda povuče.
Već od sredine 1965. godine, pa sve do kraja 1971. godine divizija učestvuje u
Vijetnamskom ratu. Tokom rata u Vijetnamu divizija je bila poznata kao 101.
vazdušno-pokretna divizija i karakteristična je bila po upotrebi helikoptera.
Upotrebljavana je kao udarna divizija. Iz istorijskih razloga zadržava
padobranske oznake, ali desante više ne vrši padobranima.
Po završetku rata u Vijetnamu, divizija je reorganizovana i postaje 101.
vazdušno-jurišna divizija.
U januaru 1991. godine divizija je ponovo bila u ratu, ovaj put u operaciji
Pustinjska oluja. Zatim divizija je boravila na našem prostoru izvesno vreme,
da bi nakon toga učestvovala u borbama u Avganistanu 2001. i Iraku 2003. godine.
Delovi 101. vazdušno-jurišne divizije nalaze se i danas u Avganistanu.
HEROJI IZ TAKOA
Kad je formirana 101. vazdušnodesantna divizija, bila je sastavljena od
501., 502. i 506. padobranskog pešadijskog puka, od divizijske artiljerije i 81.
padobranskog protivavionskog bataljona kao i od prištapskih jedinica.
Zasigurno, jedna od njenih najpoznatijih jedinica, bio je 506. padobranski
pešadijski puk.
U kampu Takoa u Džordžiji jula 1942. godine formiran je 506. padobranski
pešadijski puk. Za komandanta puka imenovan je pukovnik Robert Frederik Sink.
Pukovnik Sink komandovao je 506. pukom celo vreme Drugog svetskog rata. Puk je
bio sastavljen od tri padobranska pešadijska bataljona. Prvi bataljon imao je
u svom sastavu tri padobranske pešadijske četa A, B i C. Drugi padobranski
pešadijski bataljon bio je sastavljen od četa D, E i F, a treći bataljon od četa
G, H i I.
Kao što je divizija imala svoj slavni puk, tako je on imao svoju slavnu četu E
iz drugog bataljona.
Stoga ćemo pokušati da kroz ratni put, ovog slavnog puka istaknemo herojske
podvige ove čete.
Sink je odlučio da svoj puk podvrgne najtežim fizičkim naporima tokom obuke.
Tako da su čete često dnevno izvodile vežbe i po dvanaest časova. Naročito
teško je bilo trčanje do vrha planine Kurahe. Ta fizička radnja obavljana je po
nekoliko puta nedeljno. Posebno naporni su bili i noćni dugi marševi.
Fizički najsposobnija je bila četa E, drugog padobranskog pešadijskog
bataljona. Njom je komandovao poručnik, kasnije kapetan Herbert Sobel. Zbog
čestog trčanja do vrha planine, moto puka bio je Kurahe. Puk je bio prepoznatljiv
i po znaku „pik“ koji su pripadnici nosili sa leve i desne strane šlema.
Drugi padobranski pešadijski bataljon je na samom završetku obuke izveo
marš dug 190 kilometara. Tu razdaljinu bataljon je prešao za 33 časa i 30
minuta oborivši tako svetski rekord, koji je do tada držala japanska vojska.
U novembru 1942. godine puk je poslat u Fort Bening, na završni deo obuke koji
je obuhvatao i padobranske skokove iz aviona C-47. Obuku je završilo 98,7 %
pripadnika puka. Nakon završetka obuke u Fort Beningu, puk je poslat u kamp
Mekal, gde je izvedena temeljna taktička obuka uključujući i noćne skokove. Svi
skokovi bili su pod punom ratnom opremom.
Već 1. juna 1943. godine, 506. puk je raspoređen u 101. vazdušnodesantnu
diviziju. Od tog dana on je sastavni deo divizije. Početkom juna 1943. godine, puk
učestvuje na manevrima u Tenesiju. Po završetku manevara, puk je poslat na
dodatnu obuku u Fort Brag, gde je ustrojen u potpunosti kao prava padobranska
borbena jedinica. U drugoj polovini avgusta, puk je ukrcan na brod Samarija i
upućen je u Veliku Britaniju. Nakon prelaska Atlantika, 17. septembra 1943.
godine, puk je stigao u Liverpul. U Engleskoj puk je bio raspoređen u okrugu
Viltšir. U tom periodu puk je učestvovao u više vežbi.
Po završetku obuke pukovnik Sink je smenio kapetana Herberta Sobela na
mestu komandira čete E. Razlog smene bio je pre svega loš međuljudski odnos
unutar čete E, slanje poručnika Ričarda (Dika) Vintersa na sud časti ali i
pobuna podoficira čete E, koji su odbili da služe u četi kojom komanduje
kapetan Sobel.
Odmah po smeni kapetana Sobela, poručnik Ričard Dik Vinters preuzeo je
komandu nad prvim vodom, a komanda nad četom E dodeljena je poručniku Tomasu
Mienu iz čete B. Nezvanično, kapetan Sobel je smenjen zbog nesnalaženja u
komandovanju četom, naročito na terenu. Već 5. juna 1944. godine, puk je čekao
početak operacije Overlord, pored aviona C-47.
NAJDUŽI DAN
Padobranci 506. puka poleteli su na svoj prvi borbeni zadatak u 01 čas, 6. juna 1944. godine. Bila je to najveća Pomorsko-vazdušna desantna operacija u
istoriji savremenog ratovanja. U zoru prvog dana, kombinacija niske oblačnosti
i snažne protivavionske vatre neprijatelja izazvala je raspad formacije
savezničkog padobranskog desanta. Samo devet od osamdesetjednog aviona koji su
angažovani za potrebe 506. puka pronašlo je svoju desantnu zonu. Zbog svega toga
većina padobranaca je iskočila van svoje desantne zone. Neke jedinice su
iskočile čak i preko dvadeset i više kilometara od svog mesta desantiranja.
Samo je treći bataljon uspeo da iskoči u blizini svoje zone iskakanja. Međutim,
Nemci su pretpostavljali da će taj prostor da posluži kao padobranska
desantna zona, pa su organizovali stratešku zasedu trećem bataljonu. Ubrzo po
doskoku, nakon 10 minuta ginu komandant bataljona potpukovnik Volverton, njegov
izvršni oficir major Džordž Grant i veći deo ljudstva bataljona. Preživeo je
samo onaj deo ljudstva, koji nije doskočio u planiranu zonu iskakanja bataljona.
Samo su dve jedinice pod komandom kapetana Čarlsa Šetla izvršile zadatak
bataljona, zauzimajući dva mosta na reci Duve. Međutim, prelaz preko reke nisu
mogli da osiguraju. Padobranci iz ostalih bataljona, takođe su se borili u
manjim grupama i nakon okupljanja kretali su na izvršenje postavljenih
zadataka. Neposredno pre početka iskrcavanja pomorskog desanta, visove iznad
plaža zauzeli su i držali padobranci 506. puka. Četa E, drugog bataljona
izgubila je komandira poručnika Tomasa Miena, koji je poginuo zajedno sa još
jedanaest padobranaca. Njegov C-47 oborila je nemačka protivavionska vatra.
Tako da komandu nad četom E preuzima poručnik Ričard Vinters. Poručnik
Vinters je sa trinaest padobranaca dobio zadatak da uništi bateriju nemačkih
haubica kalibra 105 mm, koja je dejstvovala po plaži Juta. U toj akciji je
učestvovao i poručnik Spirs sa nekoliko padobranaca iz čete D. Ova akcija se
izučava na američkoj vojnoj akademiji u Vest Pointu, kao školski primer
uništavanja stacionarnog cilja. Vinters je u toj akciji zarobio karte na kojima
su bili označeni vatreni položaji nemačke artiljerije.
Da bi osigurali spajanje savezničkih oklopnih snaga, padobranci su uspeli da
uspostave dva mostobrana na reci Duve, što je poslužilo kao osnovica za dalje
operacije. Odlučeno je da se saveznički oklop sa plaža Juta i Omaha spoji u
gradu Kerentan. General Dvajt Ajzenhauer naređuje 101. vazdušnodesantnoj
diviziji da zauzme grad. Zauzimanje grada Kerentan, poznato je i kao bitka za
Kerentan. Bitka je trajala od 10. do 15. juna, a grad je branio nemački šesti
padobranski puk sa delovima drugih jedinica. Sam grad su branila dva nemačka
padobranska bataljona, dok je okolinu grada branio ostatak šestog puka. Napad
na grad je pokrenut desetog juna iz dva pravca. Glavni napad je izvodio 502.
padobranski pešadijski puk. Dok je 506. puk ostavljen da štiti autoput ka
Kerentanu. Gradom je trebalo da se ovlada do večeri istog dana. Međutim, napad
je sporo tekao, te je 12. juna, 502. puku u pomoć poslat 506. puk. Delovi 506. puka su uspeli da deblokiraju prvi bataljon 502. puka i da do večeri zauzmu grad.
Kontranapad na grad izvršiće 17. SS oklopna divizija 13. juna 1944. godine. U
zoru 13. juna, dva bataljona 37. pancergrenadir puka uz podršku 17. SS oklopnog
bataljona i trećeg padobranskog bataljona, stižu na udaljenost od 500 metara od
grada. Međutim, dobro utvrđeni 506. puk, a naročito četa E kojom je komandovao
poručnik Vinters, uspevaju da uspore nemački napad. Četa je uspela da zadrži
svoje položaje, do dolaska američkih tenkova. Reagujući na nemački kontranapad,
general Omar Bredli preusmerava napad druge oklopne divizije kojom komanduje
brigadni general Moris Rouz. Divizija stiže u Kerentan oko 10 časova i 30
minuta, a u 14 časova, potpomognuta vatrom samohodnih haubica iz sastava 14.
oklopnog bataljona kreće u napad. Jedan deo tenkova poslat je u pomoć drugom
bataljonu, 506. puka kako bi se slomio nemački pritisak. Dobrom organizacijom
odbrane pre svega čete E, drugog bataljona, i pravovremenim upućivanjem snaga
druge oklopne divizije u napadnuto područje, slomljen je nemački kontranapad.
Iako je planirano da će 101. divizija, a samim tim i njen 506. puk učestvovati
u operaciji Overlord samo tri dana, ona je u borbama učestvovala 33 dana. Puk
je u operaciji imao gotovo 50% gubitaka kao, u ostalom, i cela divizija. Od skoro
dve hiljade padobranaca koliko je iskočilo iznad Francuske, poginuo je 231
padobranac, ranjeno je 569, a 183 se vodi kao nestao ili zarobljen.
Određen broj padobranaca je odlikovan za učešće u operaciji. Među njima bio
je i poručnik Vinters, koji je prvog jula unapređen u čin kapetana, a sledećeg
dana je odlikovan krstom za službu. Nakon uspešnog završetka operacije, 10.
jula puk je vraćen u Englesku.
OPERACIJA MARKET GARDEN
Ideja da se rat završi do 25. decembra 1944. godine, imala je popriličan broj
pristalica u komandi savezničkih snaga. Tako je donesen plan da se preko
Holandije upadne na teritoriju Nemačke. Da bi se to ostvarilo, odlučeno je da
se upotrebe vazdušnodesantne jedinice i da se smelo upadne u Holandiju.
Planom je trebalo da se ovlada mostovima i putnim komunikacijama gradova
Ajndhoven, Nijmegen i Arnhem. Tako bi se Holandija podelila na pola, i
omogućilo britanskim oklopnim jedinicama da izbiju na granicu s Nemačkom.
Ovu drsku operaciju osmislio je britanski feldmaršal Montgomeri,
nazvavši je operacija Market Garden. Međutim, ona zbog obaveštajnih propusta
neće uspeti.
Nakon nešto manje od tri meseca od povratka u Englesku, puk kreće u svoj drugi
borbeni skok u ratu. Ovaj put puk je dobio zadatak da iskoči iznad desantne zone
C, ovlada kanalom Vilhelmin, tačnije mostovima na tom kanalu, zauzme grad
Ajndhoven i potom sadejstvuje britanskim oklopnim jedinicama. Potom je puk
trebao da zauzme četiri mosta preko reke Domel.
Ceo puk je iskočio 17. septembra 1944. godine u 13 časova i 15 minuta, na neko
polje nedaleko od rejona iskakanja, što je pričinilo manje poteškoće. Po
dolasku u zonu desantiranja, puk je krenuo u izvršenje prvog dela zadatka.
Ovladao je mostovima na kanalu Vilhelmin, zauzeo Ajndhoven, osigurao zauzeto
područje i u 18 časova i 30 minuta spojio se sa britanskom gardijskom oklopnom
divizijom. Sa izuzetkom mostova južno od Ajndhovena na reci Domel, 506. puk je
(kao u ostalom i kompletna 101. divizija) svoj zadatak u ovoj operaciji izvršio,
dok su britanski padobranci i delovi 82. divizije neslavno prošli. Do
novembra 1944. godine, 506. puk se dobro iskazao u borbama za gradove Uden,
Veghel, Nijmegen, Randvijk i druge gradove. Padobranci puka su išli od grada do
grada, i odbijali svaki nemački kontranapad.
Tako su nemačke snage petog oktobra 1944. godine napale položaje drugog
padobranskog bataljona i zapretila je opasnost da se linija američke odbrane
probije. U isto vreme patrola iz sastava čete E obavestila je kapetana Vintersa
da su otkrili veću grupu Nemaca na raskršću, 1200 metara od komande bataljona.
Nemci su dejstvovali mitraljezima po komandnom mestu drugog bataljona.
Kapetan Vinters je poveo prvi vod, napao Nemce i zaustavio njihov dalji napad.
Već sutradan, ceneći situaciju, odlučio je da pozove komplet četu E, zauzeo je
poziciju i procenio je da nemačke položaje brani samo jedan vod. Po
prikupljanju cele čete, Vinters odlučuje da krene u iznenadni napada. Međutim,
umesto jednog nemačkog voda, četa E razbija i zarobljava jedan SS bataljon sa
višeo od tri stotine ljudi. Iznenađeni silinom vatre čete E Nemci su se
počeli predavati.
Već devetog oktobra kapetan Vinters dolazi na dužnost zamenika komandanta
drugog padobranskog bataljona, 506. puka. Na toj dužnosti (tačnije na dužnosti
izvršnog oficira bataljona), nalaziće se i tokom najtežeg perioda za sam puk,
bataljon i samu četu E. Komandu nad četom E nakon Vintersa, preuzeće poručnik
Frederik Heiliger. Poručnik Heiliger komandovaće četom E u operaciji
spasavanja dela britanskih padobranaca. Ova operacija nazvana je operacija
Pegaz. Noću 22-23. oktobar 1944. godine padobranci 506. puka uspešno su
evakuisali veću grupu britanskih padobranaca, koja se krila od Nemaca nakon
neuspeha u uperaciji Market Garden. U prvoj nedelji novembra 1944. godine
komandu nad četom E preuzima poručnik Norman Dajk.
BITKA ZA IZBOČINU
U večernjim časovima 15. decembra 1944. godine Nemci otpočinju ofanzivu
velikih razmera u Ardenima. Cilj nemačke ofanzive bio je grad i luka
Antverpen. Da bi postigli cilj pre nego što se saveznici pregrupišu, nemačke
oklopno i mehanizovane snage su koristile za svoje napredovanje puteve u
istočnoj Belgiji. Koristeći svih sedam glavnih puteva koji su išli preko Ardena, Nemci stižu pred grad Bastonj. Kontrola nad ovim raskrsnicama bila je
od velikog značaja za dalje nemačko napredovanje.
General Ajzenhauer naredio je 16. decembra 101. dazdušnodesantnoj diviziji
da preuzme odbranu belgijskog grada Bastonj. Do 18. decembra divizija, i pored
nedostatka tople odeće, municije i hrane, zauzima položaje oko Bastonja.
Zadatak divizije bio je sprečavanje Nemaca da ovladaju raskrsnicama kod
Bastonja. Jedinice 101. divizije po svom pristizanju, odmah su okružene. Tako
započinje čuvena bitka za Bastonj ili kako je još poznata kao bitka za izbočinu.
Zadatak 506. puka bio je odbrana istočnog dela Bastonja. Opsada Bastonja
otpočinje 20. decembra. Tokom opsade Bastonja, pojavili su se problemi u
održavanju kontakta između 501. i 506. puka. Da bi zaustavili napredovanje
Nemaca, i da bi omogućili uspostavljanje linije odbrane, prvi bataljon 506.
puka biće poslat u borbu kod mesta Novel i Foj. U tim borbama bataljon će
imati jednu trećinu gubitaka, od ukupnog brojnog sastava bataljona. Međutim,
napredovanje Nemaca će biti zaustavljeno. U tim borbama, bataljon je uspeo da
uništi 30 nemačkih tenkova i da nanese Nemcima gubitke u ljudstvu (između 500
i 1000 vojnika izbačenih iz stroja). Nakon toga, komanda puka bataljon izvlači sa
linije i šalje ga u rezervu, dok na njegovo mesto dolaze drugi i treći
padobranski bataljon. Snabdevanje padobranaca iz vazduha 22. decembra,
donekle je poboljšalo situaciju. Američki padobranci su zadržali kontrolu
nad raskrsnicama sve do dolaska treće armije, kojom je komandovao general Džordž
Paton. Opsada Bastonja je trajala sve do 27. decembra 1944. godine. Nakon toga
je 506. puk predvodio ofanzivna dejstva američkih snaga prema mestima Novel,
Foj i Hageno u januaru 1945. godine.
Drugi bataljon predvodio je napad 506. puka, na mesto Foj devetog januara 1945. godine. Taj zadatak kapetan Vinters poveriće komandiru čete E, poručniku
Dajku. Iako je Vinters Dajku dao precizna uputstva početak napada nije tekao po
planu. Bez ideje kako da kontroliše situaciju, bez preduzimanja inicijative,
napad je počeo da jenjava uz prilične gubitke u redovima čete E. To je navelo
kapeta Vintersa da usred napada, sa mesta komandira čete smeni poručnika
Dajka. Na njegovo mesto Dik Vinters je postavio poručnika Ronalda Spirsa iz
čete D. Poručnik Spirs je preuzimajući inicijativu i odlično sagledavajući
situaciju, sa četom E ovladao mestom Foj. Posle završetka borbi za Foj Spirs je
unapređen u čin kapetana. Dalje se dejstva prenose prema gradu Hageno. Po
završetku borbi za Hageno osmog marta 1945. godine, Ričard Vinters biće
unapređen u čin majora i preuzeće komandu nad drugim padobranskim bataljonom.
Krajem februara i tokom marta 1945. godine puk će biti povučen s borbene
linije.
Pred kraj rata puk je vraćen na borbene položaje drugog aprila 1945. godine.
Pomogao je oko obruča za Rursku oblast, zauzimanju grada Burkestegen i po
završetku rata dobio je zadatak okupacionih snaga za Austriju. Padobranci čete
E 29. aprila 1945. godine oslobodili su koncentracioni logor Dahau. Major
Vinters o logoru je obavestio komandanta puka pukovnika Sinka, a ovaj generala
Ajzenhauera.
Ubrzo zatim puk je dobio zadatak da krene prema nemačkim Alpama. Posebna
dužnost zapala je četu E. Kapetan Spirs je dobio naređenje da s četom E zauzme
grad Burkestegen, više kojeg se nalazio dom Adolfa Hitlera, poznat kao Orlovo
gnezdo.
Po izvršenju tog zadatka puk, kao i četa E su izvršili okupaciju dela
Austrije. U Austriji je puk podvrgnut obuci i pripremi za odlazak na Pacifičko
ratište. Međutim, rat je za puk završen avgusta 1945. godine, tako da je puk
demobilisan.
POSLERATNI PERIOD
Pripreme za ponovno aktiviranje puka otpočinju već 1948-1949. godine. Puk je
ponovo aktiviran u periodu od 1950-1953. godine, da bi 1954. godine bio
nastavni puk za obuku padobranaca. Puk je i dalje bio u sastavu 101.
vazdušnodesantne divizije. Tokom kubanske krize, puk je bio jedini aktivni
padobranski puk. Po završetku krize, prvi bataljon, 506. puka, prvog oktobra 1962 godine učestvuje u zavođenju reda nakon građanskih protesta u Misisipiju.
Pošto je pentomik struktura odbačena, 506. padobranski pešadijski puk je
reorganizovan u 506. vazdušno-pokretni puk, koji je bio u sastavu 101. vazdušno-
pokretne divizije. Padobrane kao način spuštanja zamenili su helikopteri UH-
1D irokez. U ratu u Vijetnamu iz sastava puka od 1967. pa do kraja 1971. godine,
učestvovali su prvi vazdušno-pokretni i drugi vazdušno-pokretni bataljon. Oni
su učestvovali u Tet ofanzivi, borbama za visove Ašau doline (poznatu po
nazivu Hamburger hil).
Po završetku rata u Vijetnamu, puk će opet biti reorganizovan. Puk postaje 1972. vazdušno-jurišni puk. Počev od 2004. godine, prvi vazdušno-jurišni i
drugi vazdušno-jurišni bataljon biće raspoređeni u Iraku. Počev od 2008.
godine, oba bataljona bila su rapoređena u Avganistanu, da bi se potom nakon
završetka rotacije vratili u bazu Fort Kembel.
Sigurno je da je 101. vazdušnodesantna divizija jedna od najpoznatijih
svetskih padobranskih jedinica. Ona je svoju slavu stekla u Drugom svetskom
ratu.
Njen 506. padobranski pešadijski puk je zasigurno bio najbolji puk 101.
divizije tokom Drugog svetskog rata. Puk je svoj ratni put od Normandije, preko
Holandije, do bitke za Bastonj i okupacije Austrije prošao časno i uzdignute
glave.
Slavu puka ovekovečili su producenti svetskog glasa Stiven Spilberg i Tom
Henks, u televizijskom serijalu od deset epizoda, kod nas poznatog kao „Braća po
oružju“ ili „Združena braća“ (Band of Brothers). Serija je zasnovana na osnovu
istoimene knjige istoričara Stefena E. Embroza (Stephen E. Ambrose).
Puk je posle Drugog svetskog rata prošao Vijetnamski rat, gde su njegova dva
bataljona učestvovala u borbama do 1971. godine, potom Irak i Avganistan. Puk
je menjao formacuju kao i 101. divizija. U Vijetnamu je bio vazdušno-pokretni
puk, a danas on je poznat kao 506. vazdušno-jurišni puk.