Lični osvrt, Piše: Danko Borojević
Iz nekog meni nepoznatog razloga, još pre početka rata koji je vođen, devedesetih godina prošlog veka na ovim našim prostorima, govorio sam da: “Rat vodi politika, politiku kroje civili, dok je vojska samo instrument te politike”.
Međutim, ta moja misao vremenom je dobijala smisao. Ne samo zbog dešavanja na ovim našim prostorima, već i zbog dešavanja širom sveta.
A ko bi rekao, da će Jerevan tako olako da poklekne i pusti svoj narod u Republici Arcah na milost i nemilost Azerima? Normalno niko, osim onih dobro informisanih ili dobrih poznavaoca istorije uopšte.
KRATKI POGLED NA REPUBLIKU ARCAH
A ko je poznavao ili poznaje istoriju, isto zna da Jermenija nikada nije priznala postojanje Nagornokarabaške republike ili Republike Arcah, još od Prvog rata za Nagorno Karabah. U ovoj enklavi u jugozapadnom Azerbejdžanu, između Republike Azerbejdžan i većinskih Jermena iz Nagorno Karabaha uz podršku Republike Jermenije, vođen je prvi rat od februara 1988. godine do maja 1994. godine. Na referendumu koji je održan u Nagorno Karabahu većina glasača je glasala za pripajanje Jermeniji, dok su referendum bojkotovali azerbejdžanski stanovnici Nagorno Karabaha. Kako se raspad Sovjetskog Saveza približavao, počeli su sve nasilniji sukobi između Jermena i Azera, što je dovelo do etničkog čišćenja s obe strane.
Proglašenje nezavisnosti Azerbejdžana od Sovjetskog Saveza uvelo je ovaj region u još veći konflikt. Kako je Azerbejdžan proglasio nezavisnost od Sovjetskog Saveza, jermenska većina u Nagorno Karabahu glasala je da se otcepe od Azerbejdžana i proglasila nepriznatu Republiku Nagorno Karabah. Čak 230.000 Jermena iz Azerbejdžana i 800.000 Azera iz Jermenije i Karabaha su raseljeni kao rezultat sukoba. Ruskim posredovanjem potpisano je primirje u maju 1994. godine. Ali niko nije priznao postojanje Republike Arcah, pa ni Jermenija.
Tokom Azersko-jermenskog rata 2020. godine, Azerbejdžan je osvojio južne delove Arcaha, uključujući i gradi Šuši, drugi po veličini grad u Arcahu. Za vreme i nakon rata, azerske snage su izvršile etničko čišćenje jermenskog stanovništa u osvojenim područjima. Nakon potpisanog primirja, jermenske snage morale su da se povuku iz područja oko Arcaha i prepuste ih Azerbejdžanu.
Ruski mirovnjaci su raspoređeni duž Lačinskog koridora.
Suverenost Republike Nagorno Karabah nije priznala nijedna suverena država ili međunarodna organizacija (uključujući i samu Jermeniju).
Na tom prostoru 2015. godine živelo je 150.932 stanovnika, da bi već 2021. godine, taj broj spao na 120.000 stanovnika. O broju vojnika Republike Arceh moglo se samo nagađati, ali se zna da je pre 2020. godine, vojska brojala između 18.500 i 25.000 ljudi.
U svakom slučaju, bez podrške Jermenije Arcah nije mogao da se odbrani, kao što na kraju i nije.
KRAJ STAROG ILI POČETAK NOVOG RATA
Međutim, juče 19. septembra oko podneva došlo je do novog sukoba oko Nagorno Karabaha. Azeri su krenuli u kako su je oni nazvali “antiterorističku operaciju”. Ni prošlo ni 24 časa, vojska Azerbejdžana koja je brojala oko 126.000 ljudi ovladala je otcepljenom republikom.
Narod, koji je ostavljen na cedilu od strane Republike Jermenije spas je potražio na aerodromu u Stepanakertu i u bazi ruskog mirovnog kontingenta.
Vest o predaji Nagornog Karabaha Azerbejdžanu i propasti nepriznate Republike Arcah odjeknulo je kao bomba među lokalnim stanovništvom, koje se već okuplja na lokalnom aerodromu.
Lokalne vlasti su prihvatile u sredu 20. septembra kapitulaciju i izrazili spremnost da se preda sve naoružanje, rasformiraju jedinice i da svi napuste teritoriju Nagorno Karabaha.
Počelo je novo etničko čišćenje, na tako strano prostorima Kavkaza.
Zadatak ruskih mirovnjaka biće sigurno, da razoružaju poraženu vojsku i da izvrše evakuaciju preostalog stanovništva iz bivše republike.
Za to vreme, Jerevan će optuživati Rusiju za izdaju i slično. Jer budući da taj isti Jerevan, prstom nije mrdnuo da zaštiti civilno stanovništvo, po njihovom tumačenju to su morali uraditi Rusi iako im to nije u opisu mirovnog mandata.
Međutim, krivac se uvek vadi na izgovore i isključivo optužuje druge za sopstvenu nesreću. Uvek je neko drugi kriv a ne oni.
Tako, da se ne treba isključiti ni narativ o ruskoj krivici, to je uveliko poznata stvar. Uvek su Rusi dužni da nekog brane, a da taj isti konstantno gleda prema drugima. Od Balkana do Kavkaza i dalje. Ništa strano na ovoj planeti.
Da li će ti isti koji očekuju da Rusi odrade njihov posao, dok oni udobno borave zavaljeni u fotelji i za tastaturom šire mržnju, išta dobro uraditi za sebe? Da li su ti isti, sposobni da urade išta, ne čekajući da neko drugi uradi njihov posao, sve se bojim da nisu, naprotiv!
Rešili su se problema zvanog Nagorno Karabah. Za to su krivi Rusi, jer ko će drugi. Narodima koji nisu dostoji sebe, uvek je neko drugi kriv, pa i njihovi rođaci.
E da, a šta ćemo sa teritorijom Azerbejdžana, koja nema fizički kontakt s većim delom teritorije Azerbejdžana? Ta je teritorija poznata, kao Nahičevan i nalazi se između Irana i Jermenije!
Azerbejdžan se svoje teritorije nije odrekao, Jermenija je priznaje kao teritoriju Azerbejdžana. Šta ćemo s njom?
Možda se tu sad umeša Iran, sa svojim Pasdaranima?
Sve je moguće.
Za sve su krivi Rusi i kad krivi nisu.
A za nas s ovih prostora, ovo mora biti nauk.