РАТ ЗА ЈУЖНУ ОСЕТИЈУ
Распадом Совјетског Савеза, те моћне комунистичке државе избијају бројни сукоби локалног карактера посебно на подручју Кавказа. Један такав сукоб био је и сукоб између Осета (или Осетина) и Грузина, до којег је дошло почетком деведесетих година двадесетог века. Краткотрајни сукоб који је вођен између Осета и Грузина почетком 1991. године, резултираће прихватање прекида ватре 1992. године, на који је Грузија пристала како би избегла веће сукобе са Русијом. Доласком Михаила Сакашвилија на власт у Грузији новембра 2003. године, свима је било јасно да ће он увести своју земљу у катастрофални војни сукоб са Русијом.
Руска инвазија на Грузију није променила равнотежу снага у Евроазији, већ је једноставно објавила чињеницу да се равнотежа снага већ променила. Сједињене Државе биле су у то време заокупљене ратовима у Ираку и Авганистану, као и потенцијалним сукобом са Ираном и дестабилизујућом ситуацијом у Пакистану. Оне нису имале стратешке копнене снаге у резерви и нису биле у положају да интервенишу на руској периферији. Самим тим, ово је отворило могућност Русији да успостави свој утицај у бившој совјетској сфери. Москва није морала да се брине о потенцијалном одговору Сједињених Држава или Европе; стога, ова инвазија није променила равнотежу снага. Равнотежа снага је већ била промењена, и само је од Руса зависило када ће то бити и озваничено. Они су то учинили 8. августа 2008. године.
© https://www.researchgate.net/Јужна Осетија у саставу Русије и Совјетског Савеза
Осети (Осетини) су потомци Алана, сарматског племена које је у раном средњем веку примило хришћанство. Северна Осетија постала је део Руског Царства 1767. године, а Јужна Осетија 1801. године.
Просторе Јужне Осетије и Грузије Русија је анектирала 1801. године, што је потврђено Гулистанским споразумом из 1813. године. Након револуције у Русији 1917. године, подручје Јужне Осетије постаје део мењшевистичке Грузијске Демократске Републике, док је подручје Северне Осетије укључено у Теречку совјетску републику. Грузијска мењшевистичка влада оптужила је Осете да сарађују са руским бољшевицима, а серија осетских побуна избила је између 1918. и 1920. године, да би се 1920. године на подручју Јужне Осетије догодио сукоб између снага грузијске мењшевистичке владе и осетских снага које су предводили осетски и грузијски бољшевици. Током сукоба убијено је око 5000 Осета, а више од 13000 је накнадно умрло од глади и болести.
Пошто је 1921. године Црвена армија заузела Грузију, нове совјетске власти су у априлу 1922. године формирале Јужноосетску аутономну област, која је била део Грузијске ССР и Совјетског Савеза.
Грузијско-осетски сукоб
До поновног сукоба између Грузина и Осетина доћиће у предвечерје распада „велике државе“.
Напетости у регији почеле су растом национализма код Грузина и Осета 1989. године. Пре овога, ове две етничке заједнице живеле су у миру једна са другом, изузев у периоду између 1918. и 1920. године. Постојао је и велик број мешовитих бракова међу припадницима два народа.
Јужноосетски народни фронт (Адæмон Ныхас) формиран је 1988. године, а следеће 1989. године Јужна Осетија је изнела захтев да јој се статус уздигне у ранг аутономне републике. Јавили су се и захтеви за уједињење са Северном Осетијом. Грузијска влада је 1989. године прогласила грузијски језик као једини службени језик у земљи. У совјетско време је уз грузијски, службени језик био и руски, што је истакнуто у уставима из 1936. и 1979. године. Ово је изазвало узбуну у Јужној Осетији, чије вође су захтевале и употребу осетског у њиховој земљи. Осетска мањина је и даље захтевала већу аутономију, што није одобравала грузијска власт.
Грузијске власти су 1990. године донеле закон којим се забрањују све регионалне партије, што је од стране Осета протумачено као дело против Јужноосетског народног фронта. Реагујући на ово, Осети су 20. септембра 1990. године прогласили Јужноосетску демократску републику, а контрапотез грузијске владе било је званично укидање аутономије Јужне Осетије 11. децембра 1990. године.
Крајем 1990. и почетком 1991. године, избили су насилни инциденти и ратни сукоби, током којих су нападнута и спаљена многа осетинска села, те грузијске куће и школе у Цхинвалију. Црни биланс ових сукоба чини око 1000 погинулих и између 60000 и 100000 избеглица који су избегли или у Северну Осетију или у Грузију. Многи Осети из Јужне Осетије су се населили у ненасељена подручја Северне Осетије из којих је 1944. године Стаљин избацио Ингуше, што је довело до сукоба између Осета и Ингуша на бившем ингушком подручју. Само 15% укупне популације Осета данас живи у Јужној Осетији.
Године 1992, Грузија је пристала на прекид ватре како би избегла веће сукобе с Русијом. Грузијска и јужноосетијска влада су пристале на споразум којим се избегава насиље, а Грузија је пристала да не уводи санкције против Јужне Осетије. Грузијска влада је, међутим, задржала контролу над неким деловима територије Јужне Осетије. Тада су основане осетијске, руске и грузијске мировне снаге. ОЕБС је 6. новембра 1992. године, покренуо мисију у Грузији којом се надзиру мировне операције. Од тада до средине 2004. године, ситуација у Јужној Осетији је била релативно мирна. У јуну 2004. започеле су нове напетости узроковане појачаним грузијским тежњама да поврате контролу над отцепљеном регијом. Догађали су се разни случајеви напада, бомбардовања и узимања талаца у којима је погинуло или рањено десетине људи. Прекид насиља је поново договорен 13. августа, али је често био нарушаван.
© shutterstock/kojokuУочи великог сукоба
До Осетско-грузијског рата 2008. године, део територије Јужне Осетије био је под контролом јужноосетијске, а други део под контролом грузијске владе.
Када је у новембру 2003. године Михаил Сакашвили након „Револуције ружа“ освојио власт у Грузији, свима је постало јасно да се тај млади политичар никада више неће одрећи радикалног национализма и реторике која позива на насилну реинтеграцију отцепљених про-руских региона Абхазије и Јужне Осетије. Оно што нико у то време није могао да предвиди била је одлучност Сакашвилија да од речи пређе на дело, и да само после пет година покуша да силом поврати одметнуте регионе под контролу Тбилисија и да ће проузроковати, по своју земљу, катастрофалан војни сукоб са Русијом.
Конфликт је 16 година био „замрзнут“. Међутим, 2003. године у Грузији је изведена „Револуција ружа“ и на власт је дошао Михаил Сакашвили, који није скривао своју намеру да непокорне регионе „реинтегрише“ са Грузијом. Сакашвили, који се едуковао у САД и течно говори енглески, одмах је постао љубимац Џорџа Буша. Амерички председник га је чак назвао „светиоником демократије“ на постсовјетском простору. Сакашвилија је нарочито иритирало то што су у годинама грузијске блокаде Јужне Осетије проруски настројени Осетини масовно добијали пасоше Руске Федерације. У једном тренутку вера у моћне америчке покровитеље и њихове европске савезнике довела је до тога да се грузијски председник одлучио за напад на уснули Цхинвали, надајући се да Русија неће заштитити своје грађане.
Гледано из данашње перспективе видљиво је да се доласком Сакашвилија на власт, Грузија и поред нестабилне економије и високог степена незапослености, сасвим посветила убрзаној изградњи моћне армије која ће моћи да сломи војни отпор Абхазије и Јужне Осетије. Најбољи пример за те грузијске намере јесте војни буџет, те мале кавкаске државе који је у периоду 2002-2008. године порастао са мизерних 16,4 милиона долара, до фантастичних 989,3 милона долара.
Убрзана модернизација и постојано квантитативно увећавање грузијских оружаних снага проузроковали су серију реакција званичне Москве, која је јасно ставила до знања да неће дозволити унилатерално решење грузијских проблема са Абхазијом и Јужном Осетијом. У том смислу, руски борбени авиони су почетком 2008. године у неколико наврата дрско нарушили грузијски ваздушни простор, у делу Јужне Осетије, а оборили су најмање две грузијске беспилотне летелице изнад Абхазије. Тензије су добиле на интензитету у јулу исте године када су Руси у близини грузијске сверне границе извели војну вежбу „Кавкаске границе 2008“ у којој је учествовало 8000 руских војника подржаних са око 700 борбених возила и више од 30 борбених летелица.
У исто време, у Грузији у периоду од 15. до 31. јула 2008. године, одржана је грузијско-америчка војна вежба „Моменталан одговор 2008“ у чијој је реализацији учествовало 1630 војника.
У међувремену, тензије су опасно биле нарасле дуж границе између Грузије и Јужне Осетије кад су инциденти прерасли у спорадичне сукобе између осетијских сепаратиста и грузијских снага.
Армија Грузије
На почетку августа 2008. године грузијска армија била је довољно наоружана и припремљена за извођење офанзивних операција широких размера. Грузијска војска бројала је око 28990 људи организованих у КоВ, РВ и ПВО, РМ и националну гарду. Оружане снаге Грузије биле су компактне, добро наоружане и скоро потпуно професионализоване.
Копнена војска (КоВ) представљала је најснажнији део грузијске војске и у свом саставу имала је пет пешадијских бригада: 1. бригада – Гори; 2. бригада – Сенаки; 3. бригада – Кутаиси; 4. бригада – Вазиани; и 5. бригада (у оснивању) – Хони.
Грузијски Стратешки Одбрамбени Преглед из 2007. године наводио је да свака од поменутих бригада, између осталог, у свом саставу има три лака пешадијска батаљона, један комбиновани тенковски (оклопни) батаљон и један артиљеријски батаљон (дивизион).
За ватрену подршку пешадијских бригада задужена је била елитна артиљеријска бригада из града Гори са 1200 војника. У оквиру копнених снага постојала је и инжењеријска бригада (у оснивању), шест самосталних батаљона (мешовити тенковски батаљон – Гори, лаки пешадијски батаљон – Адлиа, санитетски батаљон – Сагурамо, батаљон везе – Вазиани, батаљон за електронско извиђање – Кобулети и батаљон за одржавање – Тбилиси), као и батаљон за ПВО стациониран у граду Кутаиси и опремљен ракетним системом Оса-АК/АКМ.
Грузијска копнена војска 7. августа 2008. године била је наоружана са 247 тенкова (191 Т-72 од којих је око 120 модернизовано на стандард Т-72Сим-1 и 56 тенкова Т-55АМ, тенкови су модернизовани уз помоћ Израелаца), 154 борбена возила пешадије (65 БМП-1, 15 БМП-1У и 74 БМП-2), 11 извиђачких оклопних аутомобила БРДМ-1К, пет извиђачких оклопних аутомобила БРДМ-2, 52 оклопна транспортера БТР (15 БТР-70, два БТР-70ДИ и 35 БТР-80), 86 оклопних транспортера МТ-ЛБ, шест самоходних топова 2С7 Пион 203 мм, 24 самоходне топ-хаубице Дана 152 мм, једна самоходна хаубица 2С19 Мста-С 152 мм, 11 вучних хаубица 2А65 Мста-Б 152 мм, 13 самоходних хаубица 2С3 Акација 152 мм, три вучна топа 2А36 Гиатсинт-Б 152 мм, 109 вучних хаубица Д-30 122 мм, 15 противтенковских топова МТ-12 100 мм, 40 противтенковских топова Д-44/48 85 мм, четири ВБР М-87 Оркан 262 мм (за које постоје индиције да су купљени у БиХ), 12 ВБР М-63 Пламен 128 мм, између четири и осам ВБР ГрадЛАР/ЛАР-160 122мм/160 мм, шест ВБР РМ-70 122 мм, 16 ВБР БМ-21 Град 122 мм, око 80 минобацача калибра 120 мм, до 300 минобацача 60/81/82 мм, 150 противоклопних ракетних система 9К111 Фагот, 9К111М Факторија и 9К113 Конкурс у пакету са 1750 ракета, затим 15 вучних противавионских топова (ПАТ) С-60 57 мм, 30 вучних ПАТ ЗУ-23-2 23/2 мм (неки су постављени на транспортере МТ-ЛБ), 15 самоходних ПАТ ЗСУ-23-4 Шиљка 23/4 мм, осам ракетних самоходних система ПВО 9К33М-2 Оса-АК, десет ракетних самоходних система ПВО 9К33М-3 Оса-АКМ, као и веће количине лаких преносних система за ПВО 9К32М Стрела-2М, 9К34 Стрела-3, 9К310 Игла-1 и 9К38 Игла.
Грузијско војно ваздухопловство су чиниле авијација и противваздушна одбрана (противваздухопловна одбрана), укупне јачине 1813 припадника. За стално базирање авијацијске компоненте у мирнодопским условима коришћени су аеродроми Марнеули и Алексеевка. Млазна авијација била је стационирана у Марнеули чинило је око 30 авиона: девет јуришних авиона СУ-25 (седам једноседа СУ-25 и два двоседа СУ-25УБ), девет тренажних авиона Л-29 Делфин и 12 тренажних авиона Л-39Ц Албатрос. С друге стране хеликоптерска компонента базирала на аеродрому (хелидрому) Алексеевка и била је састављена од осам борбених хеликоптера Ми-24 (пет Ми-24В и три Ми-24П), 18 вишенаменских хеликоптера Ми-8Т/МТВ-1, два хеликоптера Ми-14ПС који су прилагођени за санитетске задатке и шест вишенаменских хеликоптера УХ-1Х Ирокез. У саставу грузијског ваздухопловства било је и пет авиона АН-2, четири тренажна авиона ЈАК-52, као и одређен број беспилотних летелица Скајларк (Skylark), Хермес-450 и Аеростар.
Осим тога, ваздухопловну компоненту у то време имало је Министарство унутрашњих послова (МУП) Грузије, тачније полиција (најмање два хеликоптера Ми-17 и један хеликоптер Енстром 280ФХ) и гранична полиција (два авиона АН-28, најмање један хеликоптер Ми-2, један хеликоптер Ми-8 и два хеликоптера Ми-17).
ПВО компонента грузијске војске пред сам почетак сукоба са Русијом располагала је са најмање шест модерних мобилних радара: два модерна тродимензионална радара 36Д6-М лоцирана у Тбилисију и код села Шавшвеби, близу града Гори, и четири дводимензионлна радара П-180У, по један у Марнеули и Алексеевка, и по један у близини црномрских лука Поти и Батуми. Грузија је поседовала најмање један, а вероватно чак пет комплекса за пасивну детекцију типа Колчуга-М као и један комплекс за електронско ратовање типа Мандат. Комплетна мрежа грузијских војних радара је 2006. године била повезана са четири цивилна радара за контролу ваздушног саобраћаја и интегрисана у јединствени АСОК оперативни центар за рано упозорење, команду и контролу који је са своје стране, преко Турске био интегрисан у НАТО систем АСДЕ.
За остваривање својих задатака, грузијска ПВО била је опремљена са два батаљона (дивизиона) модернизованих ракетних система С-125М Нева-М, лоцираних у близини Тбилисија и Потија, као и са једним батаљоном (дивизионом, састављеним са четири батерије) мобилног ракетног система 9К37М1 Бук-М1, базираног у Горију. Уколико се узму у обзир системи за ПВО оперативни у оквиру РВ и ПВО и КоВ, може се закључити да је пре почетка сукоба, Грузија располагала са респектабилним снагама за откривање, лоцирање и уништавање циљева у ваздушном простору.
У августу 2008. године Грузијска ратна морнарица (РМ) била је најмањи и најслабије развијени део грузијске војне силе. Укупно је бројала 892 припадника који су за базирање својих 35 пловила користили луке Поти и Батуми. У Грузији је постојала и обалска стража са једним патролним бродом и са 35 мањих пловних објеката. РМ Грузије располагала је са ракетном топовњачом класе Ла Комбатан II (La Combattante II) Диоскуриа и ракетном топовњачом класе Матка (пројекат 206МР Викхр) Тбилиси, топовњачом Ахметеаа (бивши брод за обуку пројекат 368Т), малим десантним бродовима Гурија и Атија (пројекат 106К Видра), са два патролна чамца америчке производње класе Поинт, патролним чамацима Гантиади и Кутаиси и са више помоћних бродова.
Јужноосетијске и абхазијске снаге
Насупрот добро организоване и опремљене грузијске војске, стајале су снаге Јужне Осетије и Абхазије. Снаге Јужне Осетије у то време бројале су 2500 припадника и 15 тенкова Т-55 и Т-72, шест оклопних аутомобила БРДМ-2, 24 оклопна транспортера БТР-70/80 и 22 борбена возила пешадије БМП-1/2, затим 95 различитих артиљеријских оруђа (12 самоходних хаубица 2С3 Акација 152 мм, 12 вучних хаубица Д-30 122 мм, 12 самоходних хаубица 2С1 Гвоздика 122 мм, шест ВБР БМ-21 Град 122 мм, 18 минобацача калибра 120 мм и 30 минобацача калибра 82 мм), 40 противоклопних ракетних система 9К111 Фагот и 9К113 Конкурс, четири хеликоптера Ми-8, три самоходна ПАТ ЗСУ-23-4 Шиљка 23/4 мм, шест самоходних ракетних система ПВО Стрела-10 и 100 лаких преносних ракетних система ПВО 9К32М Стрела-2М и 9К38 Игла.
Оружане снаге Абхазије су у лето 2008. године бројале око 4800 припадника. Копнена војска је бројала 4000 припадника и поседовала 45 тенкова (10 Т-72 и 35 Т-55), око 100 борбених возила пешадије БМП-1/2, пет оклопних транспортера БТР-70, седам оклопних аутомобила БРДМ-2, 18 оклопних транспортера МТ-ЛБ, 16 вучних хаубица Д-30 122 мм, 20 противтенковских топова Д-44 85 мм, седам ВБР БМ-21 Град 122 мм, 12 минобацача калибра 120 мм, 20 минобацача калибра 82 мм, 12 вучних ПАТ ЗУ-23-2 23/2 мм, пет самоходних ПАТ ЗСУ-23-4 Шиљка 23/4 мм, као и 30 лаких преносних ракетних система ПВО 9К32М Стрела-2М.
Војно ваздухопловство Абхазије поседовало је четири млазна тренажна авиона Л-39Ц, два борбена хеликоптера Ми-24П, два вишенаменска хеликоптера Ми-8, два авиона АН-2 и два клипна тренажна авиона ЈАК-52. Сви ваздухоплови базирали су на аеродрому Дранда-Бабушер близу града Сухуми. Ова база располагала је и једним радаром 51У6 Каста-2Е1.
Морнарица Абхазије била је састављена од три дивизиона (у Сухуми, Очамчите и Питсунда) који су били опремљени брзим патролним бродовима и мањим пловним објектима.
Руске снаге
За сукоб са Грузијом, Русија је употребила елементе 58. Армије северно-кавкаског округа, затим елементе 4. Армије војног ваздухопловства и противваздушне одбране, као и елементе Ваздушно-десантне војске (ВДВ), Црноморске флоте, 76. и 98. Гардијске ваздушно-десантне дивизије, и свакако незаобилазне специјалне јединице руских оружаних снага и Министарства унутрашњих послова Руске Федерације. Поменуте снаге су скоро у целости професионализоване а наоружане скоро свим стандардним ковенционалним оружјем које је оперативно у руским оружаним снагама. Ипак, током операције против Грузије приметна је била доминација наоружања и технике развијене у Совјетском Савезу и током Хладног рата. Нарочито су ту масовно били присутни тенкови Т-62М, Т-72Б, борбена возила пешадије БМП-1/2, БМД-1/2, оклопни аутомобили БРДМ-2, оклопни аутомобили БТР-70/80 и друга техника из тог периода.
Чувена 58. Армија у то време је у свом стаставу имала две моторизоване (мото-пешадијске) дивизије, засебни моторизовани (мото-пешадијски) пук, пет одвојених моторизованих (мото-пешадијских) бригада, укључујући и две планинске бригаде, бригаду оперативно-тактичких ракета, као и артиљеријску бригаду. Та армија која је лоцирана на северном Кавказу, има више од 100000 људи, 620 тенкова, 200 борбених возила пешадије, 875 артиљеријских оруђа.
Ваздухопловна 4. Армија за дејство изнад Грузије послала је 368. и 461. самостални јуришни авијацијски пук са авионима СУ-25. За ловачку заштиту руских трупа и контролу ваздушног простора Грузије коришћени су ловци СУ-27. Осим тога употребљавани су и тактички бомбардери ТУ-22М3 из састава 352. тешког бомбардерског пука. Поред јуришника СУ-25, за подршку руским трупама на земљи употребљавани су и фронтовски бомбаредери СУ-24М, као и борбени хеликоптери Ми-24В и Ми-24П. За извиђачке задатке коришћени су извиђачи СУ-24МР, МиГ-25РБ/РБШ и ТУ-22М3Р као и већи број беспилотних летелица. За транспорт коришћени су хеликоптери Ми-8 и Ми-26. У реалним борбеним условима тестирани су и нови фронтовски бомбардери СУ-34.
За рат у Јужној Осетији били су спремни и специјалци из Иванова, Пскова и Московске области. Руси су за рат са Грузијом ангажовали око 15000 људи.
Ситуација на терену од 1. до 7. августа 2008. године
Од тренутка смиривања првог конфликта између Грузина и Осетина, и његовог „замрзавања“, на простору Јужне Осетије стално је био стациониран мировни батаљон руске војске јачине 583 војника. Они су били распоређени на контролним пунктовима, заједно са грузијским мировним снагама.
Ујутро у 08.05 часова 1. августа 2008. године, грузијско полицијско возило налетело је на мину у близини разграничења између Јужне Осетије и Грузије. Том приликом повређено је пет грузијских полицајаца. Грузија је за то оптужила осетијске сепаратисте. У вечерњим часовима град Цхинвали био је подвргнут тешком гранатирању са грузијске стране. У зони контакта неколико сати су вођене тешке борбе уз употребу лаког пешадијског наоружања, ручних противоклопних бацача и минобацача. Током тих борби пале су прве људсеке жртве и нанесена је већа материјална штета. Са подручја Јужне Осетије у Северну Осетију, у прва два дана евакуисано је око 2500 цивила.
Следећег дана завршене су руске војне вежбе на Кавказу. У исто време грузијски државни министар за реинтеграцију Темур Јакобашвили, је на састанку са представницима посматрачке мисије ОЕБС-а, изнео тврдњу да ће Грузија предузети све мере за политичко решење сукоба.
Грузијска страна је 3. августа наставила да гомила трупе на граници раздвајања са Јужном Осетијом. Из војне базе Гори према Цхинвалију примећена је војна колона која се састојала од једног дивизиона хаубица Д-30, две минобацачке батерије и делова 4. пешадијске бригаде.
На померање грузијских трупа упозорила је и руска страна, која је упутила оштар протест. Руски мировњаци у Јужној Осетији стављени су у стање високе борбене готовости, појачавајући надзор на контролним пунктовима и осматрачницама.
У ноћи 5. августа грузијска страна је гранатирала положаје јужноосетских снага. Јужноосетске снаге одговориле су гранатирајући једну од грузијских полицијских станица, недалеко од линије разграничења. Руски дипломата Јуриј Попов упозорио је да ће Русија интервенисати, ако дође до ескалације сукоба.
У ноћим часовима 6. августа, преко зоне сукоба у правцу од југа од града Гори према северу ка насељу Џава, уочено је осам прелета грузијске авијације. Грузија је наставила да групише трупе према линији разграничења. Као резултат тога, Грузија је успела да на том простори сконцентрише снаге јачине око 12000 војника (други извори наводе податак од чак 16000 војника). На правцу према Цхинвалију распоређену су биле три пешадијске бригаде (прва, друга и четврта бригада), артиљеријска бригада, мешовити тенковски батаљон и специјалне јединице грузијске војске и МУП-а.
Напори руског специјалног изасланика Јурија Попова, да организује састанак између грузијског државног министра за реинтеграцију Темур Јакобашвилија и потпреседника Владе Јужне Осетије Бориса Чочиева нису уродили плодом. Наиме, договорени састанак у Цхинвалију није био могуће одржати у условима обновљеног гранатирања града.
У међувремену, Грузија је 7. августа распоредила 27 ВБР у околини града Гори. У правцу Јужне Осетије у покрету је била већа војна колона. Од града Кутаиси до града Гори прошло је 20 камиона са војницима, 20 Тојота џипова наоружаних са митраљезима, три ВБР и три друга артиљеријска оруђа. У подневним часовима из правца грузијских села Никози и Ергнети, дејствовано је тешком артиљеријом по околони Цхинвалија.
У 15.45 часова грузијски војни посматрачи, напуштају контролне пунктове и осматрачнице које су до тада држали заједно са руским мировњацима.
У вечерњим часовима Темур Јакобашвили, објављује да грузијска страна једнострано прекида ватру у зони сукоба. У 19.40 часова народу Грузије обратио је председник Михаил Сакашвили. Он је рекао, да је у вечерњим часовима издао наређење свим грузијским снагама да прекину са отварањем ватре према Цхинвалију и линији разграничења.
Ескалација сукоба
У 22.35 часова 7. августа, тачно три сата након обраћања Михаила Сакашвилија, Грузија покреће војну акцију против Јужне Осетије.У 23.15 часова отпочиње снажан артиљеријски напад, појачан дејством из вишецевних ракетних бацача (ВБР). Жестоко неселективно гранатирање града Цхинвали трајало је све до 05.00 часова ујутро.
У 01.20 часова подржана снажном артиљеријском ватром у напад су кренуле пешадијске и оклопне јединице грузијске војске. Те снаге су заузеле источне делове Цхинвалија, где је пружен снажана отпор браниоца. У првим часовима рата управо су 583 руска миротворца заједно са јужноосетијским добровољцима стали на пут ударним јединицама грузијске армије, наоружаним по стандардима НАТО и обученим од стране америчких инструктора. По многобројним оценама експерата, план грузијске операције осмислили су исти они војни инструктори који су стајали иза операција „Бљесак“ и „Олуја“ из 1995. године, када је Хрватска извршила напад на самопроглашену Републику Српску Крајину. У тим борбама погинуло је десет руских миротвораца.
У ноћи 8. августа, командант заједничког штаба Војске Грузије Мамук Курашвили, изјавио је за локалну ТВ станицу Рустави-2, да је Грузија одлучила да успостави уставни поредак у зони сукоба.
Рано јутро 8. августа, грузијска авијација напала је положаје браниоца Јужне Осетије. Пет авиона СУ-25 РВ Грузије бомбардовали су циљеве недалеко од села Тквернети, као и конвој хуманитарне помоћи који је упућен из Северне Осетије. У исто време Темур Јакобашвили изјавио је да је Цхинвали потпуно окружен грузијским снагама, али да не желе уништење већ предају јужноосетијских снага и сепаратистичке владе. Као резултат страховитог артиљеријског гранатирања Цхинвалија, већина стамбених објеката у граду је оштећено или уништено. Запаљена је зграда парламента, уништен комплекс владиних зграда у пламену су биле стамбене зграде и други објекти у центру града.
Према Цхинвалију кретале су се непрегледне колоне грузијских тенкова и пешадије. До средине дана упркос снажном отпору, грузијске снаге су овладале већим делом Цхинвалија, а преузели су контролу над осам села у Јужној Осетији.
Током следећих дана Сакашвили ће тврдити да је напад почео због уласка руских трупа у Осетију, али 8. августа у 16.15 часова на састанку у УН грузијски дипломатски представници су тврдили да је руска војска ушла тек у 05.30 часова или прецизније говорећи неколико сати након почетка рата.
Руски одговор – дејства првог дана рата
Неколико часова после почетка ратних дејстава руска армија је по наређењу председника Димитрија Медведева ушла на територију Јужне Осетије.
Одговор Москве био је јако брз – ујутро у 05.30 часова 8. августа елементи 58. Армије и придодатих јединица ушли су у Јужну Осетију кроз стратешки важан тунел Роки, који је дуг око четири километра, а протеже се испод руско-грузијске планинске границе и представља једину квалитетну путну везу између јужне руске провинцију Северне Осетије и тадашње северне грузијске провинције Јужне Осетије. Прве руске трупе виђене су у Јужној Осетији око 08.00 часова. Брза реакција руских снага била је потврда да је руска војска била на високом степену борбене готовости и да су одабране јединице само чекале знак за акцију. Продор руских трупа у Јужну Осетију била је најава за опасну ескалацију конфликта.
Грузијски напад за успостављање напада у Цхинвалију, почео је ујутро 8. августа када је 600 војника подржано тенковима Т-72Сим1, након неколико жестоких сукоба и прегруписавања, успело да потисне осетијске браниоце, најпре према центру, а касније и на периферију града. У борбама су активно учествовали грузијски авиони СУ-25 и хеликоптери Ми-24. Руска авијација је почела активно да делује на простору Јужне Осетије око 09.45 часова, када је са најмање три бомбе безуспешно нападнут грузијски радар 36Д6-М лоциран код села Шавшвеби, близу Горија. Само 45 минута после, руски авион СУ-24М дејствовао је код села Вариани, 75 километара од Тбилисија. У 10.57 часова уследио је напад два руска авиона по деловима грузијске артљеријске бригаде распоређене код Горија. Други талас руских ваздушних удара уследио је у 15.05 часова када је један авион са две бомбе напао војни аеродром Вазијани, лоциран близу међународног аеродрома Тбилиси. Дејства по грузијским војним аеродромима наставила су се у 16.30 часова када су бомбардовани аеродром Марнеули и касарна у граду Болниси. Уследила су још два напада на Марнеули, један у 17.00 часова и један 35 минута касније. Као резултат та три напада на аеродром Марнеули, Руси су успели на земљи да униште три авиона АН-2, и нанесу огромну материјалну штету инфраструктури те ваздухопловне базе.
У међувремену око 16.00 часова руски тенкови су ушли у Цхинвали после чега је дошло до директног и жестоког сукоба са грузијским снагама. Руске снаге током борби непосредно су подржавали јуришни авиона СУ-25. Последњи напад руског ваздухопловства током првог дана рата догодио се у 18.45 часова, када је пет авиона жестоко напало грузијску артиљеријску бригаду у Горију.
Делови руске црноморске флоте су, у међувремену, нмапустили луку Севастопољ и до краја првог дана рата успоставили су неформалну блокаду грузијског брега.
Ескалација рата
Споро напредовање руских трупа кроз тунел Роки и лоша путна инфраструктура до града Цхинвалија није дозволила Русима да брзо распореде своје снаге у зони борбених операција. Из тог разлога 9. августа руске копнене снаге још увек нису почеле крупније офанзивне операције и уместо тога посветиле су се очувању својих позиција и брзом формирању војне силе која ће нанети коначан пораз грузијској армији. У зону конфликта уведени су додатни делови 58. Армије и ваздушно-десантних јединица. Руске снаге у борбу су ушли на Зарском правцу, деблокирајући пут који води ка Цхинвалију са севера.
У исто време, руско војно ваздухопловство је активно продужило да дејствујуе и проширило је своје операције на целу територију Грузије. Најпре је у 00.12 часова жестоко бомбардована лука Поти при чему је потопљен један брод за хидрографска истраживања. Пет минута касније, Руси су жестоко бомбардовали ваздухопловну базу и железничку станицу у граду Сенаки. У 00.20 часова руски авиони су по други пут од почетка сукоба напали ваздухоплову базу Сенаки, а у 01.00 час после поноћи уследио је и други напад на луку Поти.
Први талас руских ваздушних удара дана 9. августа завршио се рано ујутро, у 01.20 часова када су руски авиони напали циљеве у Гатчијани и Гардабани, насељеним местима лоцираним 20 километара јужно од Тбилисија, у непосредној близини нафтовода Баку-Тбилиси-Цејхан и границе са Азербејџаном. Напади руске авијације поново су настављени пре подне, у 10.00 часова, када је по први пута бомбардована ваздухопловна база Копитнари. У 10.22 руска авијација деловала је по грузијским снагама у Горију, а већ у 12.40 часова уследио је и други напад на базу Копитнари.
Око сат и по касније руско ваздухопловство проширило је своје операције и на Абхазију – нападнути су грузијски положаји у региону Горна Абхазија, како се назива један део на северу Абхазије, а који је почетком августа био под контролом грузијских снага. Током ових бомбардовања гађан је и аеродром код села Омаришара. У 16.35 часова уследио је напад на грузијске позиције у околини града Они. Дејство руског ваздухопловства завршило се у 22.30 часова након бомбардовања циљева у Чхалти, административном центру региона Горна Абхазија.
Истовремено од 16.00 часова бродови руске црноморске флоте успоставили су сталну поморску блокаду недалеко од обале Абхазије, шаљући тиме одговарајућу поруку Грузији.
© Министерство обороны Российской ФедерацииРуске бродове који су патролирали обалама непризнате Републике Абхазије, у 18.41 часова 10. августа напала су четири грузијска ратна брода. Са ова четири грузијска ратна брода сукобила се руска ракетна корвета Мираж класе Наночка III (пројекат 1234.1). При чему је корвета потопила грузијску ракетну топовњачу Тбилиси, а теже оштетила три брода од којих и ракетну топовњачу Диоскуриа.
Руска офанзива
У јутарњим сатима 10. августа грузијске снаге су коначно успеле да скоро у целости овладају Цхинвалијем и да протерају руске и осетијске снаге на позиције северно од града.
Само неколико часова касније око 10 хиљада руских војника подржаних са 120 тенкова Т-62М, Т-72Б, авионима СУ-24 и СУ-25, хеликоптерима Ми-24, започело је офанзиву за протеривање грузијских снага из Јужне Осетије.
Грузијске позиције и могућности контраудара накнадно су угразили убрзана мобилизација абхазијске армије као и веома брзо размештање 9000 руских војника у Абхазији, где се мали број грузијских снага нашао у чврстом обручу у долини Кодори где су те исте трупе позване да се предају или да се суоче са уништењем.
У међувремену, дејство руске авијације продужило се несмањеном жестином. У 05.45 часова руски СУ-25 је са три бомбе бомбардовао фабрику авиона ТАМ, која се налази недалеко од Тбилисија. Два сата касније, у 07.40 часова, руски авиони напали су зону северно од Потија, а у 08.45 часова десет руских борбених авиона дејствовало је по грузијским снагама у долини Кодори. У 11.15 часова уследело је ново бомбардовање грузијских радарских инсталација у селу Шавшвеби код грузијског града Гори. Бомбардовање грузијских снага наставило се у 15.00 часова када је дејствовано у близини села Кнолеви. Десет минута касније, руски авиони су још једном подржали абхазијску офанзиву у Горној Абхазији.
У 16.45 часова руска авијација је дејствовала код града Гори а пет минута после и по једном мосту западно од града. У 19.05 и 19.10 часова руски авиони СУ-25 извели су два нова бомбардовања фабрике ТАМ. У 19.35 часова два руска авиона су извршила дејство код града Сенаки. Последње дејство руске авијације 10. августа догодило се око 22.25 часова, када су два авиона поново напала положаје грузијске војске у Абхазији.
До краја дана Руси су заузели разрушени Цхинвали након чега су наставили офанзиву у правцу Горија.
Руска офанзива настављена је и 11. августа. Наиме, паралелно са муњевитим копненим напредовањем у правцу града Гори, руско војно ваздухопловство је несмањеном жестином проширило кампању на целу територију Грузије. У 00.30 часова по трећи пут је нападнут радарски комплекс код села Шавшвеби. Тада је један СУ-34 неутралисао грузијски радарски систем РЛС 36Д6-М, коришћењем противрадарске ракете. Истовремено СУ-34 коришћен је и за електронско ометање ПВО ракетних система Бук и Нева грузијске војске. Истовремено дејствовано је и по грузијским положајима у Абхазији. У 03.05 часова из ваздуха су по први пут нападнути циљеви на територији грузијске аутономне републике Ајарије (Аџарија), тачније циљеви у околини села Шарабиџеби, Капандиџи и Махо, која се налазе јужно од Батумија, у непосредној близини границе са Републиком Турском. У 03.12 часова у истој области уследио је ваздушни напад на војну базу Хелвачаури.
У 03.26 часова руски авиони су поново деловали по грузијским положајима у Абхазији. Овим нападом су завршена дејства руске авијације у Абхазији.
У 04.30 часова ујутро руска авијације је напала главно командно место грузијског војног ваздухопловства, смештеног у близини Тбилисија, а само седам минута после, један руски авион дејствовао је и оштетио цивилни радар код села Лениниси, који је удаљен пет километара од главног града. У 05.00 часова уследило је прво и једино бомбардовање аеродрома Шираки, лоцираног на крајњем истоку Грузије, у близини границе са Азербејџаном.
У 06.10 часова руски авиони дејствовали су по грузијским тенковима у околини града Гори. У међувремену, у јутарњим часовима, руске десантне снаге из Абхазије ушле су у западну Грузију након чега су напали и уништили модерну ваздухопловну базу Сенаки са циљем да онемогуће њено коришћење за извиђење ваздушних удара по Абхазији. У том нападу руски десантњики уништили су два грузијска хеликоптера (један Ми-8 и један Ми-24). Последњи напад руске авијације 11. августа догодио се у 07.15 часова ујутро, кад су руски авиони бомбардовали полетно-слетну стазу и околне инсталације војног аеродрома Сенаки.
У току дана руске копнене снаге су додатно напредовале и успеле су да потпуно „очисте“ Јужну Осетију од грузијских снага, а већ ујутро 12. августа започеле су и да прелазе линију раздвајања Јужне Осетије и Грузије, са циљем успостављања 25 километара дуге демилитаризоване зоне која би онемогућила будуће дејство грузијске артиљерије по Јужној Осетији.
© Минобороны РоссииГрузијски слом
Суочена са жестоким и бескомпромисним наступањем руским снага, грузијска армија се једноставно сломила, те је почела панично и дезорганизовано да се повлачи у правцу Горија, а затим и у правцу Тбилисија. Током повлачења, грузијски војници су за собом оставили већу количини модерног наоружања. Последњи забележени напад руске авијације на Грузију десио се 12. августа када су руски авиони у периоду од 09.30 до 10.55 часова извели низ удара по граду Гори и околини. Истог дана руске снаге су ушле у град Поти на обалама Црног мора.
После овога уследела је одлука председника Руске Федерације Димитрија Медведова за прекид активне фазе војне операције. Истог дана Русија и Француска донеле су мировни план који је садржавао шест тачака за решавање сукоба у Грузији. Документ је био познат као План Медведов-Саркози. Грузијске власти се су сложиле са планом, али су тражиле да се шеста тачка о статусу про-руских региона изостави.
Ипак, и поред тога руска војска је наставила са борбеним активностима и током наредних дана. Као резултат тога, 13. августа грузијске снаге су са најмање 1500 цивила напустиле долину Кодори, чиме је званично стављена тачка на грузијско присуство у Абхазији.
Следећег дана лидери Абхазије и Јужне Осетије потписале су мировни план.
Напредовање руске војске у правцу Тбилисија завршило се 15. августа када су руске трупе стале код места Иголети, на само 55 километара од главног града Грузије. Грузијски председник Сакашвили, мировни план потписао је истог дана.
У току наредног дана руске трупе ушле су и успоставиле потпуну контролу у Горију и Сенаки, при чему су се темељно посветиле заплени и/или уништењу грузијског наоружања и војне опреме. Исту судбину доживела је и лука Поти, где су руске снаге уништиле скоро све пловне објекте грузијске морнарице и обалске страже, а употребљива средства одвукли су у Абхазију.
Руски председник Димитрије Медведов потписао је мировни план 16. августа.
Организовано повлачење руске војске према Абхазији и Јужној Осетији започиње 18. августа, а завршава 22. августа 2008. године. Само четири дана касније, 26. августа, Русија је званично признала независност Абхазије и Јужне Осетије, чиме је дефинитивно стављен крај дугогодишњих грузијских настојања за реинтеграцијом њених бунтовних про-руских региона.
Руски пропусти и ефикасност грузијске ПВО
Руско-грузијски сукоб избацио је на површину све слабости руских оружаних снага у то време. Наиме, поред доминације застареле војне технике у саставу ангажованих руских снага (тенкова Т-62, Т-72, оклопних транспортера БТР-70, борбених возила пешадије БМП-1, БМД-1, авиона СУ-24 и СУ-25, хеликоптера Ми-8, Ми-24 итд.), очигледно је било да је у то време руска војска озбиљно заостајала за модерним армијама, у погледу личне опреме и наоружања војника, а примећивао се и недостатак система за глобално позицирање, термовизијских система за осматрање, система за детекцију и означавања циљева, недостатка извиђачких беспилотних летелица, затим савремених средстава за комуникацију као и савремених средстава и система за неутрализацију противничке ПВО.
Међутим, како је то показао и сам рат, руске снаге су још увек поседовале могућност наношења озбиљних удара по мањим високотехнолошки опремљеним и добро увежбаним али квантитативно ограниченим армијама, каква је била грузијска армија на почетку рата.
Тајна руског успеха је у бескомпромисним, континуираним и нарочито жестоким ваздушним и артиљеријским ударима по грузијским снагама, као и по војним аеродромима, морнаричким базама и осталим важним инсталацијама на територији Грузије.
Треба навести и податак, да су руске снаге за време борбених дејстава, између осталог, лансирале најмање 15 тактичких балистичких ракета земља-земља 9К79 Тачка. Незаустављиво испољавање руске ватрене моћи по Грузији, дефинитивно је постигло снажан ефекат на грузијске снаге чији је борбени морал сломљен и чиме су приморане на паничне одлуке и одступање.
Ипак, као последица неозбиљног приступа руске војне аналитике у процесу проучавања квантитета, квалитета, конципираности, базирања и реалних борбених могућности грузијске ПВО, руске снаге су затајиле у процесу неутрализације противничког система за ПВО и због тога су само првог дана рата оборена четири борбена авиона. Прва жртва грузијске ПВО био је тактички извиђач СУ-24МР из састава 929. државног опитног центра Валериј Чкаловски, базираног у Ахтубинску. Авион је оборен ракетним системом Оса-АКМ у близини Цхинвалија. Посада је искочила из авиона – пилот, мајор Игор Зинов, је заробљен, а навигатор, пуковник Игор Рзавитин, је погинуо. Неколико сати после, руска авијација је у близини Горија изгубила извиђачки авион ТУ-22М3Р из састава 352. тешког бомбардерског пука базираног у бази Шајковски. Обарање овог авиона постигнуто је ракетним системом грузијске војске Бук-М1 (наводно је ракетним системом руковала посада из Украјине). Посада је искочила из авиона – копилот, мајор Вјачеслав Малков, преживео је и био заробљен, док су пилот, потпуковник Александар Ковенцов, и навигатори, мајори Виктор Прјадкин и Игор Нестеров, погинули.
Дана 9. августа руско ваздухопловство је изгубило авион СУ-25 након што је пилот грешком бомбардовао руску војну колону у околини Цхинвалија. Руси су узвратили на овај напад и оборили авион, након чега је пилот успео да искочи и био је спасен од руских снага. Током истог дана изнад Јужне Осетије погођен је још један руски авион типа СУ-25БМ из састава 368. самосталног јуришног авијацијског пука (368. сјап) базираног у Буђановску, при чему је пилот, мајор Владимир Едаменко, успешно напустио авион, али је био смртно погођен док је падао ка земљи. Постоје веродостојни подаци да су 8. августа изнад Јужне Осетије оборена и два руска СУ-25, оба као резултат дејства грузијског ракетног система ПВО Бук-М1.
Још два руска авиона СУ-25, један из састава 368. сјап и један из састава 461. сјап (ваздухопловна база Краснодар), тешко су оштећена 9. августа након дејства грузијске ПВО. Захваљујући присебности руских пилота, оба авиона су враћена назад у базу. Исту судбину је доживе једа руски СУ-25СМ, из састава 368. сјап када га је грузијска ПВО оштетила изнад града Гори, 10. августа. Истог дана успешно је дејствовао грузијски ракетни систем ПВО Оса-АКМ, оборен је руски фронтовски бомбардер СУ-24М, двочлана посада је успешно напустила авион, након чега су заробљени.
Све у свему, у периоду од 8. до 12. августа, руске снаге су на грузијској територији изгубиле седам авиона ( један ТУ-22М3Р, два СУ-24 и четири СУ-25), као и један борбени хеликоптер Ми-24 који је тешко оштећен или уништен у околини села Никози, у близини града Гори. Три руска СУ-25 су тешко оштећена и после оправка враћена у службу.
Сви уочени пропусту из рата, убрзаће процес модернизације руске војске, који ће резултирати њеним повратком међу савремено обучене и модерно опремљене војске и изједначити је са јединим ривалом – Војском САД.
Губици сукобљених страна
Натеже губитке претрпила је грузијска страна. Руске снаге су успеле да униште једну трећину опреме и наоружања грузијске копнене војске. При томе нарочито су лоше прошле грузијске оклопно-механизоване јединице као и елитна артиљеријска бригада из града Гори. У великом делу уништено је грузијско ваздухопловство – потврђено је обарање три грузијска СУ-25, као и уништење већег броја летелица на земљи, између осталог два авона Л-29, три авиона АН-2, једног хеликоптера Ми-8, два хеликоптера Ми-24 (ев. бр. 004 и 005), један Ми-24 срушио се приликом слетања (ев. бр. 009) и уништен је један Ми-14 на земљи. Тешку деструкцију претрпила је и грузијска ПВО – уништена је већина грузијских војних и цивилних радара, два батаљона С-125М, као и већи део батаљона Бук-М1 и ракетних система Оса-АК/АКМ. Највећу штету ипак је претрпела грузијска морнарица и обалска стража чији су пловни објекти потпуно уништени или заплењени и пребачени у Абхазију. Грузијски губици се процењују између 300 и 420 погинулих и 1747 рањених припадника.
Поврх свега, руске снаге су у Грузији успеле да заплене 65 модернизованих тенкова Т-72Сим (од којих су 44 пребачена у Русију), 15 борбених возила пешадије БМП-2, већи број других оклопних возила попут оклопних аутомобила Отокар Кобра неколико самоходних топ-хаубица Дана 152 мм, неколико вучних хаубица Д-30 122 мм, одређен број ракетних система Оса-АК/АКМ, одређен број ракетних система Бук-М1, неколико вучних ПАТ ЗУ-23-2 23/2 мм, неколико самоходних ПАТ Шиљка, већи број хамера и ленд ровера, као и другу војну опрему и наоружање.
Руси су имали 67 погинулих и 323 рањена припадника. Изгубили су три тенка (Т-62М ев. бр. 232, Т-72Б (М) и Т-72Б ев. бр. 321), два оклопна аутомобила БРДМ-2, један оклопни транспортер БТР-70, један оклопни транспортер БТР-80, два БМП-2, четири БМП-1, један БМД-2, један МТ-ЛБ, као и више небобрбених моторних возила (20 возила). РВ Русије изгубило је седам авиона, један хеликоптер Ми-24 је тешко оштећен као и три јуришника СУ-25.
Јужна Осетија имала је 162 погинула припадника, а Абхазија једног погинулог и два рањена припадника.
Рат у Грузији представља јавни руски повратак статусу велике силе. Ово није нешто што се тек сад догодило – то се одвија већ годинама, са растућим интензитетом уочи самог сукоба. Део тих последица је повећања руске моћи, али већи део је узрокован чињеницом да су блиско-источни ратови избацили Сједињене Државе из равнотеже и са мањком ресурса. Овај сукоб је отворио нове прилике. Руски циљ је да искористи ову прилику ради наметања нове реалности у читавом региону, док су Американци везани на другом месту и зависни од Руса. Далеко од тога да је овај рат представљао изненађење: припреме за њега одвијале су се месецима. Међутим, његови геополитички темељи граде се још од 1992. Русија је вековима била империја. Последњих 15 година нису престављале неку нову реалност (1993-2008.), већ само аномалију која ће бити исправљена. И она се сада и исправља. Војни сукоб у Грузији означио је крај руске инфериорности на светској сцени и послао је снажну поруку Сједињеним Државама, НАТО и њиховим савезницима којом се упозоравају на нову реалност у којој Москва неће толерисати даље приближавање НАТО њеним границама, и да ће се жестоко супротставити било каквом упаду у њене интересне зоне. То смо видели и на Криму 2014. године, то видимо и у Сирији од октобар 2015. године.
Овај рат представља увод, за оно што се десило у Украјини 2022. године и што се дешава данас, уопште у свету.