Након распада Совјетског Савеза у децембру 1991. године, војска Сједињених Држава је добила приступ више врста високо осетљивих совјетских технологија наоружања путем аквизиција од нових независних држава наследница.
Овај процес је започео од 1989. године када је, након распада Варшавског пакта, студија совјетске војне опреме која је извезена у источноевропске државе, а посебно у Источну Немачку, која је често постављала неку од најспособније опреме на располагању, била приоритет као средство. стицања предности у будућем сукобу са Русијом или многим државама које су поставиле њен хардвер. Ово је у многим случајевима довело до покушаја обрнутог инжењеринга да се поправе технолошки јазови између америчких система наоружања и њихових совјетских колега. Један од најпознатијих примера био је развој ракете ваздух-ваздух AIM-9X са високим могућностима циљања ван угла – што значи да је могао да гађа мете под екстремним угловима користећи знакове нишана на кациги пилота – способност коју је пионир совјетски Р- 73 ракете ваздух-ваздух које су поставили ловци МиГ-29 и Су-27. Иако су МиГ-29 САД Ваздухопловне снаге са којима су се суочиле изнад Ирака 1991. године нису имале ракете Р-73, што је било кључно за омогућавање F-15 да се суоче са њима у вишеструким нападима визуелног домета, што је имала источна Немачка, за које се сматрало да пружа огромну предност на визуелном домету . Сходно томе, Р-73 је пажљиво проучаван приликом развоја AIM-9X.
Након што се СССР распао, најбољи ловци у земљи, МиГ-29 и Су-27 су набављени 1990-их од држава наследница Молдавије и Белорусије, респективно, за тестирање и обуку противника у Сједињеним Државама. Секундарна сврха куповине од Молдавије била је пореметити договор о продаји ових ловаца Ирану, који је набавио МиГ-29 од Совјетског Савеза и настојао да даље прошири своју флоту, али је био спречен у томе. куповином од Русије док је Вашингтон успешно притискао Москву да обустави даљу продају. Продаја два Су-27 од стране Белорусије представљала је део настојања земље да се одрекне средстава за ваздушно ратовање које није могла да приушти да одржава. Елитни авиони за сузбијање противваздушне одбране МиГ-25БМ су брзо пензионисани, док су његови ударни ловци Су-24М смештени у складиште, а део њих је потом продат Судану. Су-27 су остали у служби, али су пензионисани 2012. године због уочених превеликих оперативних трошкова, при чему се Ваздухопловство уместо тога ослањало на мање способне МиГ-29 за своју противваздушну одбрану.
Пошто су белоруски Су-27 били базирани у зони 51 за потребе тестирања, приватна фирма Terralliance Technologies је покушала да набави исте авионе како би их пренаменила за истраживање нафте. Фирма је тражила могућности за истраживање нафте на четири континента и захтевала је летелицу великог домета погодну за мапирање која би могла да прими велике прилагођене сензоре. Су-27 са много већим дометом и већим пакетом сензора од било ког ловца западне ваздушне снаге, као и доступност авиона из Украјине који је наследио преко 70 летелица, чинили су га оптималним избором. Два украјинска Су-27 су купљена за ову сврху за само 22 милиона долара, при чему су они растављени и модификовани да интегришу западну авионику. Пошто су Су-27 почели да улазе у службу у совјетским оружаним снагама од 1984. године, а многи авиони из старијих производних серија базираних у Украјини, продати авиони су направљени 1988. године и били су два новија модела на украјинском инвентару. Иако је 1990-их постојала значајна међународна потражња за новим ловцима Су-27, при чему је Русија извозила преко 100 у Кину и још неколико у Вијетнам, Етиопију и Еритреју, до 2000-их новији ловци Су-30 су имали ниже оперативне трошкове и далеко ефикасније перформансе. са новијим дизајном структуре авиона који користе композитне материјале. Ограничени буџет Украјине за одбрану и недостатак уочених претњи, при чему су односи и са Русијом и са Западом у то време остали позитивни, значили су да земља не може себи приуштити да користи све Су-27 на свом инвентару.Пошто је Terralliance понестало финансирања 2009. године,када су Су-27 први пут тестирани након њихове модификације, авиони никада нису коришћени за истраживање нафте и продати су америчкој влади. Ловцима је тада управљала фирма Tactical Air Support, која је нудила уговорне ваздушне услуге противника за амерички војску. Су-27 и његови деривати Су-30 и кинески Ј-11 у то време чинили су окосницу флоте свих водећих ваздушних снага ван западне сфере утицаја, укључујући Русију, Кину, Индију и Алжир, са Ираном који је тада изјавио да преговара о набавци тих авиона. Иако се очекивало да ће породицу ловаца четврте генерације Су-27 од раних 2000-их наследити ловац пете генерације МиГ 1.42 за ваздушну супериорност, пад руске привреде и технолошког сектора током 1990-их спречио је да се овај програм икад реализује, а исти је прекинут 2001. године после неколико година одлагања.
Четрдесет година након што је Су-27 први пут ушао у службу, руско ратно ваздухопловство данас наставља да се ослања на деривате дизајна који чине окосницу своје борбене флоте, са три одвојена модела Су-30, Су-34 и Су-35. у паралелној производњи за домаћу употребу и за све већи број клијената одбране. Породица Су-27 више не представља главну претњу америчкој надмоћи у ваздуху као 2000-их, међутим, са кичмом кинеске флоте која се све више формира од много напреднијег ловца пете генерације тешке категорије Ј-20. Кинеска морнарица и бројни клијенти ће у међувремену ускоро почети да користе FC-31 – дизајн пете генерације средње тежине који се такође сматра далеко супериорнијим од било којег деривата Су-27.