Krajem 1960. godine Sovjeti dobijaju jedan američki tenk M60 pod vrlo neobičnim okolnostima, naime jedan iranski dezerter je prevezao tenk na sovjetsku teritoriju.
Ispitivanje tog tenka je bilo vrlo intezivno. Po priči, tadašnji maršal Čujkov je bio vrlo besan kada je saznao da američki tenk ima top kalibra 105 mm i da sovjetski top od 100 mm nije mogao da probije čeoni oklop kupole tenka M-60.
Glavni poligon za testiranje oklopnih vozila u sovjetsko vreme i sada je vojna jedinica u Kubinki kod Moskve. U vremenima potpune tajnosti bio je poznat pod brojem 68054. Naravno, zapadni primerci vojne opreme najviše su zanimali sovjetske inženjere.
Zanimljivo je, da je još jedan tenko stigao u SSSR krajem jeseno 1973. godine, odmah po završetku Jom Kipurskog rata. Tenk M-60A1 predstavljao je kontingent zarobljene izraelske tehnike, koju je SSSR dobio iz Egipta. Amerikanac (kako su ga tada sovjetski stručnjaci kolokvijalno nazivali) je interesovao sovjetske inženjere pre svega zato što je bio najpopularniji američki tenk u svoje vreme. U slučaju izbijanja svetskog rata, sovjetske tenkovske posade bi naišle upravo na ovo vozilo, a tek onda na Leopard-1 ili Chieftain. Stoga su slabosti i snage tenka morale biti ispitane i dokumentovane.
I, kako je pisano u tadašnjim naučnim materijalima „mogu da ga koriste stručnjaci iz oblasti oklopnih vozila prilikom modernizacije serijskih vozila i projektovanja novih tipova vozila”.
Opservacija
M-60A1 je proučavan u Kubinki od novembra 1973. do juna 1975. godine. Vozilo je detaljno ispitano, uključujući stručnjake iz „poštanskog sandučeta A-7701“ – tako se zvao glavni oklopni tenk VNIITransmaš12. glavne uprave odbrambene industrije. Detaljan izveštaj objavljen je u dva broja specijalizovanog i tajnog naučno-tehničkog zbornika „Voprosы oboronnoй tehniki” 1976. godine. Sa njega je, inače, skinuta oznaka tajnosti tek pre osam godina.
Tenk iz 1972. pao je u ruke sovjetskih inženjera, koji se razlikovao od kasnijih vozila po odsustvu stabilizatora, toplotnog zaštitnog omotača i manje izdržljivih gusenica. Kao što obično biva sa vozilima koja se vraćaju iz rata, M-60A1 je stigao „delimično restauriran i nepotpuno opremljen“. Trenutno se ovaj tenk može videti na izložbi Patriotskog parka u Kubinki. Nema smisla detaljnije se baviti konstrukcijom ovog tenka- na Internetu ima dovoljno informacija o ovom pitanju. Mnogo je interesantnija ocena koju su dali sovjetski stručnjaci za primerak tenka u svojim detaljnim izveštajima. U proučavanju M-60A1 učestvovalo je ne manje od pedeset inženjera, koji su “stranca “izraelca”obrađivali veoma detaljno. Dovoljno je reći da je poseban rad bio posvećen održavanju tenka, koji je uzeo u obzir vreme za zamenu agregata, pa čak i momente zatezanja vijčanih spojeva šasije.
U oblasti rasporeda rešenja za M-60A1, nehermetičnost tenka je privuklo posebnu pažnju inženjera. U izveštaju se to navodi:
„odeljenje posade se hermetizuje (priprema za ronjenje) kada se savladavaju vodene prepreke, ali odeljak za motor i menjač ne, pošto su jedinice u MTO (motorno-transmisiono odeljenje) hermetizovane i ostaju u funkciji kada su uronjene u vodu.“
Među prednostima su se isticale i jedinice i blokovi, od kojih se većina lako uklanjala, što je omogućilo da se brzo i lako demontiraju i zamene. Oprema je pričvršćena pomoću prigušnih uređaja, što je povećalo preživljavanje tenka tokom pogotka. Pogotovo kada oklop nije bio probijen.
Američki top
Snaga NATO tehnologije oduvek je bilo njeno oružje, a tenk M-60A1 nije bio izuzetak. Top kalibra 105 mm M-68 odlikovao se visokom krutošću na savijanje – 470 kgs/cm. Ali, uprkos tome, od 1975. godine uvedeni su termički zaštitni uređaji za cevi topa, smanjujući uticaj spoljašnjih faktora (sunce, vetar, padavine) na termičko savijanje cevi. Pored toga, konstruktorske karakteristike topa učinile su ga neosetljivim na efekte sopstvenog pucanja i, kao rezultat, osigurale visoku tačnost i preciznost vatre. Pored topa tenka M-60A1, do sredine sedamdesetih godina prošlog veka Sovjetski Savez je imao uzorak francuskog topa L-51 kalibra 105 mm, koji je instaliran na tenk “Super Šerman”. Američki top je upoređen sa ovim oružjem, a istovremeno je korišćena i određena municija za terenska ispitivanja. Gađanje u Kubinki izvedeno je sa nekoliko vrsta granata:
– potkalibarni projektili L-28A1 britanski i M-392A2 američki sa jezgrom od karbida volfram; – potkalibarni projektili L-52A2 i L-52A3B1 britanske proizvodnje sa jezgrom od teške legure; – kumulativni američki M-456A1 sa plutajućim pogonskim kaiševima i kalibarskim pramenom, kao i projektil francuske proizvodnje Obus G model F1 sa rotirajućom kumulativnom jezgrom; – britanske probojno eksplozivne granate L-35A2; – izraelske probojno-eksplozivni i visoko-eksplozivni fragmentacioni granate L-35.
Procenjivano je oklopno dejstvo potkalibarne i kumulativne municije u datim uslovima – gađanjem sa dometa od 100 m na karte monolitnog čeličnog oklopa srednje tvrdoće. Zahtevano smanjenje brzine projektila postignuto je promenom mase barutnog punjenja.
U izveštaju je stajalo:
«Podkalibernыe snarяdы L-52A2 i L-52A3B1 s tяželosplavnыm serdečnikom obladaюt neskolьko bolьšim broneboйnыm deйstviem pod uglom vstreči 60 gradusov ot normali k brone, a pod uglami 0 i 30 gradusov suщestvenno ustupaюt podkalibernыm snarяdam L-28A1 i M-392A2 s tverdosplavnыm serdečnikom. Broneboйnoe deйstvie kumulяtivnыh snarяdov pod uglom 60 gradusov ot normali k brone, privedennoe k dalьnosti 2000 m, možno oharakterizovatь sleduющim obrazom:
– pri strelьbe iz puški M-68 amerikanskimi operennыmi snarяdami M-456A1 maksimalьnaя glubina vnedreniя kumulяtivnoй strui – 434 mm, minimalьnaя – 355 mm;
– pri strelьbe iz puški L-51 francuzskimi snarяdami Obus G model F1 s provoračivaющimsя kumulяtivnыm uzlom maksimalьnaя glubina vnedreniя strui – 423 mm, minimalьnaя – 350 mm.
Broneboйnoe deйstvie broneboйno-fugasnыh snarяdov ocenivalosь po naličiю tыlьnogo otkola na kartočkah monolitnoй stalьnoй broni sredneй tvёrdosti pri obstrele kak s privedёnnoй dalьnosti 100 m, tak i s realьnыh distanciй 600 i 1000 m.
„Podkalibarni projektili L-52A2 i L-52A3B1 sa jezgrom od teške legure imaju nešto veći protivoklopni efekat pod uglom od 60 stepeni od normale prema oklopu, a pod uglovima od 0 i 30 stepeni su značajno inferiorniji od podkalibarskih projektila L-28A1 i M-392A2 sa karbidnim jezgrom. Oklopnoprobojni efekat kumulativnih projektila pod uglom od 60 stepeni od normale do oklopa, smanjen na domet od 2000 m, može se okarakterisati na sledeći način:
– pri gađanju iz topa M-68 američkim pernatim projektilima M-456A1 maksimalna dubina prodora kumulativnog mlaza je 434 mm, minimalna 355 mm; – pri gađanju iz topa L-51 francuskim granatama Obus G model F1sa rotirajućom kumulativnom jedinicom maksimalna dubina prodora mlaza je 423 mm, minimalna 350 mm.
Oklopnoprobojni efekat oklopnih visokoeksplozivnih projektila procenjen je prisustvom lomljenja pozadi na kartonima monolitnog čeličnog oklopa srednje tvrdoće kada su ispaljeni kako sa procenjenog dometa od 100 m, tako i sa realne udaljenosti od 600 i 1000 m.
Istraživanja su pokazala da su oklopne visokoeksplozivne granate L-35A2 za britanski top L-7A1 kalibra 105 mm, kao i granate za francuski top L-51, razbacane po oklopnoj ploči debljine 120 mm pod uglom od 60 stepeni i na ploči debljine 80 mm pod uglom od 60 stepeni. Pod uglom udara od 75 stepeni, projektil je rikošetirao.
Ispitivanja 105 mm probojnih visokoeksplozivnih i kumulativnih granata su pokazala da su proizvodi slabi u polju fragmentacije. Većina fragmenata je velikih dimenzija (od 1h1 do 5h5 cm), a broj ubojitih fragmenata koji su pogodili cilj bio je 15-25 za probojne visokoeksplozivne granate i 20-30 za kumulativne granate. Na primer, probojni visokoeksplozivni projektil L-35A2 ostavio je krater do pola metra dubine i do 1,8 metara u prečniku. Performanse visokoeksplozivnih fragmentacionih granata nije bilo moguće u potpunosti proceniti zbog njihovog malog broja. Ali oni su očigledno bili inferiorni u visokoeksplozivnoj akciji u odnosu na druge tipove testiranih projektila.
Na osnovu rezultata istraživanja i gađanja, inženjeri su vrlo laskavo govorili o karakteristikama tenkovskog topa M-60A1, posebno o njegovoj visokoj preciznosti. A upotreba novih materijala (plastike i legura) omogućava da se dobije prilično visok nivo dejstva oklopnih projektila u korišćenim težinama i dimenzijama. Reč je, posebno, o vodećem obturacionom pojasu potkalibarnog projektila od plastike. Ovo je poboljšalo uslove za prolaz projektila duž cevi i smanjilo mehaničko habanje.
Oklop i ostalo
Dok je M-60A1 bio manje-više dobar sa svojim glavnim kalibrom, Amerikanci su razočarali oklopom. Prvo, tenk nije bio opremljen čak ni antikumulativnim štitovima. Iako su već tih dana vozila NATO aktivno usvajala takvu opremu – posebno nemački Leopard-1A4 i britanski Chieftain. Drugo, razvijeni zadnji deo povećava unutrašnji volumen kupole i daje joj duguljasti oblik. Prema sovjetskim inženjerima, ovo formira veliki „zaman“ na krmi, koji slabi zaštitu od visokoeksplozivnih fragmenata i oklopnih visokoeksplozivnih granata. Dalje u tekstu:
„Slaba tačka u zaštiti je i prostor gde se spajaju kušpola i trup, gde mogućnost odletanja krhotina može izazvati zaglavljivanje kupole. Značajno slabljenje oklopne zaštite stvara komandirska kupolica, zaštićena od granata kalibra 20 mm.Debljina oklopa tenka M-60A1 bila je slična debljini oklopa tenka T-55, s tom razlikom što tenk T-55 imao petnaest tona manju masu i bolje profilisan oklop.
Tradicionalno, Amerikanci su negativno ocenjeni za veliku frontalnu projekciju M-60A1 – takav cilj je lakše pogoditi nego T-64. Trofej se po svojoj masivnosti nepovoljno razlikovao čak i od drugih stranih tenkova. Ali u isto vreme, ogromna rezervisana zapremina tenka (18 kubnih metara) slobodno je smestila četiri člana posade i stvorila im udobne uslove za rad i boravak.
Da sumiramo, možemo reći da se američki tenk pokazao prilično dobrim, ali očigledno nije bio dorastao tenkovima sovjetskog tipa. Među raznovrsnim tehničkim rešenjima M-60A1 pažnju je privuklo samo sedam zanimljivih rešenja za svoje vreme:
– Top male zakrivljenosti i različite debljine cevi, ugrađen u masivnu masku kolevke; – simetrične povratne opruge; – sistem sa dupkiranim komandama za gađanje od strane komandira; – metod za određivanje dometa pomoću daljinomera; – blok konstrukcija motorno-transmisione jedinice pomoću spojeva ventila za brzo otpuštanje vodova za ulje i gorivo; – dodatna pumpa za prenos za režim vuče.