KO DRŽI ALJASKU , TAJ DRŽI I SVET
Po površini je najveća savezna država i najređe naseljena.
Aljaska je jedna od dve članice Sjedinjenih Američkih Država koja je fizički odvojena od matice.
Priča kako je postala deo mlade države, danas supersile koja kroji globalnu politiku, je većini dobro poznata.
Danski istraživač Vitus Bering je za račun Rusije otkrio teritoriju na granici Evroazije i Amerike koja je od velike imperije odvojena vodenim pojasom koji će dobiti ime upravo po Vitusu Beringu.
A nije prošlo ni 130 godina od tog velikog geografskog otkrića, malobrojno autohtono stanovništvo je promenilo gospodara.
Ruska carevina, odnosno njen vladar Aleksandar Drugi, očito nije bio svestan energetskog potencijala ovog pristojnog parčeta ruske imperije kada je doneo odluku da teritoriju proda Amerikancima.
Od 1867. godine na Aljasci se vijori američka zastava, a kupovina nove zemlje čija površina premašuje 1,5 miliona km 2 koštala je 7,2 miliona dolara, odnosno 5 centi po hektaru i sigurno je jedna od najboljih transakcija u istoriji trgovine.
Priča dalje teče tako da Aljaska uskoro postaje ”eldorado” za nove vlasnike.
”Zlatna groznica” počinje krajem 19. veka, a osim otkrivenih plemenitih metala, nepresušnih izvora energenata, voda bogatih ribom, prirodnih lepota, vrednost Aljaske biće njen strateški značaj, koga izgleda ni Amerikanci nisu bili dovoljno svesni.
Godine 1935. prisutnima u Kongresu, obratio se general Vilijam Mičel, pionir vojnog vazduhoplovstva SAD, po kome je ime dobio bombarder iz drugog svetskog rata.
”Strateška važnost Aljaske je oduvek bila jasna”, rekao je general – ”Ko god drži Aljasku drži i svet”.
Izgleda da su reči generala Mičela mnogo bolje razumeli glavni protivnici Amerikanaca u drugom svetskom ratu.
JAPANSKA OKUPACIJA I STRAH AMERIKANACA
Japanci su 7. decembra 1941, godine iznenadili Amerikance u Perl Harburu i vazdušnim atakom na Havajska ostrva uveli su ”Ujka Sema” u svetski sukob.
Šest meseci kasnije, u junu 1942. godine, armija dalekoistočne imperije izvršila je invaziju na teritoriju na krajnjem, nepristupačnom severu – Aleutska ostrva.
Japanci su su želeli da kontrolišu Aleutska ostrva da bi sprečili moguće udruživanje snaga Amerikanaca i Sovjeta i budući napad na sam Japan preko Kurilskih ostrva.
Najpre su bombardovali luku Dač Harbor na ostrvu Unalaska, a zatim su pripadnici 301. Pešadijskog bataljona Japanske severne armije okupirali ostrva Atu i Kiska.
Malobrojno stanovništvo ostrva Atu je internirano u Japan.
Okupacijom Aleuta armija Japanskog carstva je praktično kontrolisala i Aljasku i morske puteve preko Severnog tihog okeana.
Prvi put posle 1812- godine i rata sa Britancima jedan deo teritorije SAD je okupiran.
Bio je to psihološki udarac za Amerikance. Strah da bi oba ostrva mogla biti pretvorena u strateške japanske vazdušne baze iz kojih bi se mogli izvršiti napadi punog obima na gradove na zapadnoj obali SAD kao što su Enkoridž, Sijetl, San Francisko ili Los Anđeles nije bio neopravdan.
BITKA ZA OSTRVO ATU
Vraćanje izgubljene teritorije bilo je i pitanje nacionalne časti.
Operacijom je koordinirao admiral Čester Nimic uz učešće pomorskih snaga, avijacije i kopnenih jedinica koje je trebalo da završe posao.
Oko 144 hiljade vojnika je učestvovalo u kampanji slamanja otpora nekoliko hiljada nepokolebljivh japanskih boraca do maja 1943. godine.
Odlučujuća bitka za ostrvo Atu je počela 11. Maja 1943. godine iskrcavanjem 7. Pešadijske divizije pod komandom generala Alberta Brauna.
Ostrvo i čast Carevine branilo je 2900 vojnika komandanta pukovnika Jasuja Jamazakija.
Ono što će uslediti u narednih 18 dana biće jedan od najžešćih i najkrvavijih okršaja ne samo na Pacifičkom frontu već i tokom Drugog svetskog rata.
11. maja 1943. godine, u misiji kodnog naziva ”Operacija lendkreb” , iskrcalo se oko 11.000 vojnika na severni i južni kraj Atua.
Pošto je japanski komandant na Atuu, pukovnik Jasujo Jamasaki, premestio glavninu svojih snaga u unutrašnjost na uzvišenje ostrva, američki vojnici su u početku naišli samo na lagani otpor.
Ali su se, vrlo brzo, surovo vreme na ostrvu i nepristupačan teren pokazali kao saveznici za Japance.
LEDENI ”PAKAO”
Atu je neplodno vulkansko ostrvo, uglavnom bez drveća, sa vremenom koje može brzo da se promeni od tihih vetrova i slabe magle do besnih udara uraganskog vetra od 100 milja na sat i jake kiše. Zauzevši ostrvo pre skoro godinu dana, japanske trupe su se prilagodile teškim uslovima.
Amerikanci, pak, nisu vodili računa o vremenskim prilikama kada su snabdevali jedinice.
Bila je to neprijatna dobrodošlica za pripadnike 7. Pešadijske divizije koji nisu poznavali taj deo svoje teritorije. Oprema je bila apsolutno neadekvatna uslovima ledenog pakla na ostrvu.
Pošto su planeri američke vojske očekivali da će bitka trajati samo par dana i nisu očekivali koliko će uslovi biti iscrpljujući, američki vojnici su izvodili operacije u odeći ispod standarda i neadekvatnoj opremi.
Morali su da izdrže sneg, maglu, kišu i blato dok su pregledali svaku lisičju rupu i udubinu u potrazi za svojim japanskim neprijateljem.
Izloženost jakim kišama i ledenoj hladnoći naneli su više žrtava nego neprijateljska vatra, jer su stotine američkih vojnika pretrpeli promrzline, koje su često dovodile do gangrene i amputacija.
Kvarovi borbene tehnike i nestašica hrane dosoljavali su njihovu bedu dok su prelazili pusto ostrvo boreći se u malim, ali žestokim sukobima sa nepokolebljivim protivnikom.
Amerikanci su, međutim, bili podržani pomorskim i vazdušnim bombardovanjem japanskih položaja, a stizala su i pojačanja i nove zalihe.
Do kraja maja, američke trupe su uspele da zauzmu uzvišenje na ostrvu i zatvore prsten oko Jamasakijevih trupa kojima je brzo ponestajalo hrane i municije.
BOLJE JE ČASNO UMRETI, NEGO NEČASNO ŽIVETI
Branioci ostrva su se suočili sa neminovnim, ali bušido kodeks ne dozvoljava predaju.
Bolje je časno umreti, nego nečasno živeti. A čast se gubi predajom.
Pomoć mornarice iz Tokijskog zaliva neće stići na vreme, svestan je toga bio Jamasaki.
Pukovnik je imao samo jedno na umu , što skuplje prodati koži i u poslednjem jurišu otići u večnu slavu.
Poslednjeg dana borbe, Pol Nobuo Tacuguči (1911–1943), japanski hirurg , nekada student medicine u Kaliforniji, zapisao je u svom dnevniku: „Poslednji napad treba da se izvrši…
Imam samo 31 godinu. I treba da umrem… Brinuo sam o svim pacijentima sa bombom u ruci .
Pre zore, 29. maja 1943. godine, Pukovnik Jamasaki i njegovi borci su krenuli u očajnički, banzai juriš.
Njihov iznenadni frontalni napad na Amerikance presekao je protivnika.
Uspeli su da probiju prvu liniju odbrane. I usledila je brutalna borba prsa u prsa , sve dok Jamasaki i njegovi ljudi nisu konačno bili pobeđeni.
Brojniji neprijatelj i ogromna vatrena moć slomilii su, na kraju, otpor Japanaca.
Kada su ostali bez municije i nade, preživeli su izvršili samoubistvo, u mnogim slučajevima detonirajući ručne bombe u blizini stomaka.
Tokom 19 dana bitke stradalo je 549 američkih vojnika dok je preko 1.000 ranjeno; među Japancima je bilo više od 2.850 poginulih, među njima i pukovnik Jamasaki.
Bitku je preživelo 30 zarobljenih Jamasakijevih samuraja.
Bio je to kraj borbe za povraćaj ostrva Atu, jedine bitke koja se vodila na američkom tlu tokom drugog svetskog rata.
Tri meseca kasnije, u avgustu, američke snage su ponovo zauzele i Kisku.
Ovog puta, međutim, nije bilo otpora, jer su Japanci, pod okriljem magle, napustili ostrvo nekoliko nedelja pre nego što su Amerikanci stigli.Gubitak Atua i evakuacija sa ostrva Kiska dogodili su se nekoliko nedelja posle pogibije admirala Isoroku Jamamotoa. Sveukupno to je bio udarac za japansku vrhovnu komandu, ali je herojstvo branilaca ostrva Atu bio i inspirativni ep za Japance u nastavku rata.
SVEDOČANSTVO O ZABORAVLJENOJ BICI
Kada je Japan 1945. oslobodio zarobljene žitelje ostrva Atu, preživeli su krenuli na dugo putovanje kući preko Filipina, San Franciska i Sijetla.
Kada su stigli u Sijetl, rečeno im je da im neće biti dozvoljeno da se vrate u Atu, pošto je američka vlada odlučila da je cena obnove njihovog razorenog sela previsoka.
Područje bojnog polja je 1985. proglašeno obeležjem nacionalne istorije.
Posle rata ovde je bila instalirana navigacijska oprema obalske straže koju je opsluživalo par desetina profesionalaca .
1. avgusta 2010, stanica obalske straže Sjedinjenih Država LORAN na Atuu je trajno prestala sa radom.
Osoblje je povučeno, a ostrvo je ostalo bez žitelja.
Ostali su samo spomenici da svedoče o zaboravljenoj bici drugog svetskog rata…i komadi vojničke opreme Japanaca stradalih u odsudnom banzai jurišu.