Пише: Данко Боројевић
Након што је КП Кине извојевала победу у Кини над Куоминтангом, крајем 1949. године, настаје нови моменат у ослободилачкој борби народа Вијетнама. На преко 700 км дугој граници ДР Вијетнама са Кином појављују се јединице кинеске Народноослободилачке армије, што је представљало прекретницу у даљем току рата. Ослободилачки покрет Вијетнама коначно излази из изолације и постаје међународни фактор.
Готово све социјалистичке државе доносе одлуку о званичном признавању ДР Вијетнама.
Треба се знати да је то доба почетка хладног рата и да у оквиру НАТО долази до преиспитивања, дотадашње војно-политичке стратегије према Индокини у целини. Владајући кругови у САД процењивали су, наиме, скори крах европског колонијалног система у југоисточној Азији, и да не би дошло до ланчане реакције ослободилачких и револуционарних покрета и у другим подручјима, одлучују се за стратегију ускакања у празни простор.
ПРЕЛАЗАК ИНВИЈАТИВЕ У РУКЕ ВИЈЕТМИНА
За почетак, одлучују да пруже материјалну и финансијску помоћ француској колонијалној армији, а потом се укључују и у разраду њених стратегијских планова. Међутим, ни све обилнија помоћ САД и НАТО није више могла да спречи неминован слом француске колонијалне стратегије. Већ у јесен 1950. године, ослободилачке снаге ДР Вијетнама започињу прву противофанзиву већих размера.
За непуна три месеца уништена су готово сва упоришта противника у граничној области према Кини, и ослобођене провинције Кау Банг, Ланг Шен (Lang Son) и Лау Кај (Lao Kay). Након тога је уследила и серија офанзивних операција у ширем рејону делте Црвене река. За четири године рата герилске снаге израсле су у крупне војне формације – пукове и дивизије, са старешинским кадром оспособљеним за организовање и вођење најсложенијих операција. Захваљујући пре свега, слободној граници са НР Кином ДР Вијетнам прима велике количине материјалне помоћи из социјалистичких држава. Помоћ се огледала како у храни и медицинском материјалу, тако и пре свега у наоружању.
Захваљујући томе, већ јануара 1951. године генерал Ђап креће са три дивизије према Ханоју, у октобру почиње битку за Хоа Бињ (Hoa Binh) у току које изводи снажан и дубок продор у позадину француских јединица у делти (ангажујући за то шест дивизија), а наредне 1952. године тежиште операција преноси у северозападне провинције. Стратегијска иницијатива, била је сада у рукама Врховне команде ослободилачке армије.
Почетком 1953. године, скоро 2/3 територије Северног Вијетнама било је ослобођено, а у средишњим и јужним деловима земље постојале су бројне базе и слободне територије. Систем народне власти био је конституисан на свим нивоима, а добра организација позадине је омогућавала редовно снабдевање војске.
Под контролом француске колонијалне армије били су, углавном, градови, упоришта и значајне комуникације.
Однос снага је био готово изједначен: насупрот 500000 војника колонијалне армије (у тај број треба рачунати и 150000 припадника режимске квислиншке војске) налазило се око 130000 војника регуларне армије ДР Вијетнама, око 120000 припадника герилских одреда и скоро 250000 бораца-сељака у јединицама полувојне милиције. У техничком погледу предност је и даље била на страни Француза.
С обзиром на такву ситуацију, решење се морало тражити у што краћем року, јер је свако оклевање убрзавало коначан слом. Французи су очекивали ширу подршку и помоћ НАТО, пошто је рат у Кореји био завршен, а САД су већ отворено изражавале намеру да ставе под своју контролу регион југоисточне Азије ради одбране од комунизма. У складу с таквим стратегијским концептом, активно се укључују у подршку француској колонијалној армији, посебно у изради плана Navarre. Планом је замишљено уништење ослободилачке армије за 18 месеци.
Офанзива француске колонијалне армије почиње у јесен 1953. године, концентричним наступањем 44 покретна батаљона у зони делте, и серијом напада у областима Нињ Бињ (Ninh Binh) и Њо Кван (Nho Quan). Неколико недеља после тога Французи упућују ваздушнодесантне јединице у Дијен Бијен Фу у намери да поново освоје На Шан (Na San), учврсте позиције у Лај Чеу (Lai Chau) и прошире окупационо подручје на северозападу.
У другој фази планирана је офанзива у јужним провинцијама, после које би уследио удар у позадину, базе и слободну територију ослободилачке армије.
КОНАЧНИ СЛОМ
На могућност противофанзиве ослободилачке армије није се рачунало; изненађење је било утолико веће, што је противудар изведен готово истовремено с почетком наступања сопствених трупа.
Најјачу концентрацију јединица и ратне технике Французи остварују у упоришту Дијен Бије Фу.
Дијен Бијен Фу је место и јако упориште француске колонијалне армије, у севорозападном планинском делу Вијетнама. Кроз ову веома плодну долину тече река Хам Јуам. База је била подигнута у равници и опкољена брдима, стога је сматрана тешко освојивом. Пошто је био најважнији ослонац за дејства по стратегијским комуникацијама у северном и централном Вијетнаму, Французи су од новембра 1953. године па до јануара 1954. године системски утврђивали и ојачавали Дијен Бијен Фу. У њему је на почетку опкољавања, марта 1954. године било 13500 војника. Вијетнамци су извршили темељне припреме за напад на базу, концентришући четири ојачане дивизије са око 50000 људи. Напад почиње 13. марта 1954. године. Успех ослободилачке армије је у томе, што је у потпуности успела да опколи базу, и да отежа снабдевање и дотур свежих трупа за појачање базе. Чворови одбране Француза носили су следеће називе: Ан Мари, Беатрис, Доминик, Габријел, Елијан и Изабел. Напад на Габријел су извршиле 308. и 312. дивизија ослободилачке армије уз ватрену подршку 351. артиљеријске дивизије (која је већ од 24. децембра 1953. године заузела положаје, на планинском подручју изнад базе). Затим, 312. дивизија садејствујући са 316. дивизијом напада чворишта Беатрис и Доминик. На Изабел напада 304. дивизија, док на Елијан напада 316. дивизија ослободилачке армије ДР Вијетнама. На Ан Мари 22. априла напад изводи 308. дивизија. Након успешног неутралисања одбрамбених чворишта, све дивизије врше концентричан општи напад на Дијен Бијен Фу, који 7. маја 1954. године пада у руке вијетнамских ослободилачких снага.
Французи су покушали базу да спасу, сталним дотуром помоћи ваздушним путем.
Напад на Дијен Бијен Фу је представљао најсложенију и по обиму најзамашнију операцију целог рата. Победом код Дијен Бијен Фуа ослободилачка армија задаје одлучујући ударац елитним француским јединицама, а план Navarre доживљава коначан слом.
Губици су били прилично тешки за обе стране. Француска је имала око 3000 погинулих војника и око 11721 заробљеног војника, од чега 4436 рањених војника. Снаге ослободилачке армије имале су око 8000 мртвих и 12000 рањених војника. Француска авијација je обавила 1019 летова и изгубила 48 авиона.
Исход рата био је већ потпуно известан; главнина ослободилачке армије започиње победоносну офанзиву ка делти Црвене реке, ослобађа Ханој и Хајфонг, а за непуна два месеца и остале градове и провинције Севера.
Други ослободилачки рат народа Вијетнама и Индокине (мада га неки означавају и као Први индокинески рат) био је завршен. Цена рата је била висока. Французи су имали укупно 75581 мртвог, 64127 рањених и 40000 заробљених војника. ДР Вијетнам је имао око 150000 мртвих и 300000 рањених војника и 150000 погинулих цивила. Американци су Французима испоручили војну опрему вредну три милијарде долара.
У јулу 1954. године влада Француске потписује у Женеви споразум о прекиду ватре и окончању рата, а на тлу Индокине стварају се три независне државе: ДР Вијетнам, Лаос и Камбоџа. Територија Вијетнама вештачки је подељена 17. паралелом на два антагонистичка подручја – Северни и Јужни Вијетнам.
То је био крај стогодишње владавине Француске над овим подручјем.
Спроводећи одлуке Женевске конференције од 21. јула 1954. године, Француска је повукла своје оружане снаге из Вијетнама, где је на власти остао марионетски режим цара Бао Даја (Bao Dai).
За узраду текста коришћена је следећа литература:
Данко Боројевић, Драги Ивић, Вијетнамски рат, историјско-културни аспект, рукопис,
Војно дело 1955. године.