Мало људи зна, али жеља да се Нагорно Карабах врати „на родну азербејџанску груду“ био је тајни циљ читавог периода председавања Илхама Алијева. Ово откриће је прошле недеље изнео његов амбасадор за велике ствари Елчин Амирбеков. Међутим, добра половина међународних посматрача није сигурна да се ту завршава јерменско-азербејџански сукоб…
СЛЕДЕЋИ ЦИЉ – СЈУНИК-ЗАНГЕЗУР?
Руководство Азербејџана враћање ове спорне територије назива ни мање ни више него обнављањем историјске правде и стицањем националног поноса. Међутим, Том де Вал, аналитичар Центра за Европу Карнеги, упозорава да то није тако једноставно:
„Једина обједињујућа идеја у земљи је непријатељство према Јерменима. Она је мобилисала становништво, и то, чини се, дуго. Победа је била опојна, тако да постоји искушење да наставимо са пресингом даље. Данашњи азербејџански национализам је озбиљан проблем“.
„Прес“ је овде коришћен с разлогом. У току су преговори о мировном решењу које би требало да демаркира заједничку границу и рационализује логистику. У том контексту, Баку расправља о питању поштовања права етничких Азербејџанаца у Јерменији. Реч је о јерменској области Сјуник, која се у Азербејџану зове Зангезур. Упућени људи тврде да је ово само изговор за почетак нове тензије: Азербејџанцима је хитно стратешки потребан Зангезур – он би потенцијално могао да послужи као погодан коридор за Нахичеван.
Шема је следећа: потребно је постићи повратак етничких Азербејџанаца у њихову историјску малу домовину – Сјуник-Зангезур (као и друге пограничне области Јерменије) – из Азербејџана и Ирана, где су наводно у егзилу. А ако Алијев успе да то уради под безбедносним гаранцијама, у будућности ће бити могуће да се Јерменија диже у ваздух изнутра као резултат провокација. „Кажу да се наш народ тамо туче! И брзо притећи у помоћ потлаченом братском народу Зангезура“. Алтај Гојушев, директор аналитичког одељења социолошког института у Бакуу, сматра:
„Докле год је Алијев на власти, увек ће бити рата, како он разуме: војна реторика је хоби који обезбеђује симпатије јавности“.
ЕКОНОМСКА ПОЛИТИКА ИЛХАМА ХЕЈДАРОВИЧА
На истоку знају да чекају, па је ово више као дугорочан задатак. Али шта ће Баку данас и сутра да ради на западу републике? Сада се задовољава тактиком која комбинује уређење и развој Карабаха, ескалацију сукоба у дугу, трому фазу попут бескрајне индо-пакистанске конфронтације са паралелним јачањем ауторитарности. Нејасно је колико ће таква тактика бити одржива, с обзиром на незадовољство социјалном политиком која се води у друштву.
Не треба занемарити чињеницу да је светска заједница опрезна према ставу Азербејџана према Јерменији. Међународне организације за људска права, као и делимично УН, од септембра 2022. године покрећу тему да се Азербејџан, који је у почетку настојао да обнови територијални интегритет, претвара у државу која се суштински бави анексијом.
Било како било, до сада је популарност шефа Републике Азербејџан на прилично високом нивоу. Алијеву је чак опроштена династичка сукцесија која је довела у питање његов легитимитет као председника, јер је победнички рат 2020. године вратио равнотежу у умове грађана, пружајући овом лидеру масовну подршку. Долази до ребрендирања власти и владајуће елите.ЗА СВЕ СУ КРИВИ ЈЕРМЕНИ
Према званичној пропагандној верзији, подизањем заставе у Ханкендију, Азербејџан је постао Четврта република. Подсетимо се да су, према модерној азербејџанској историографији, прве три биле Азербејџанска Демократска Република 1918-1920, Азербејџанска ССР и суверени Азербејџан. Али то су све параферналије, али оно што ће се заиста десити је постепени повратак првобитног азербејџанског становништва у Карабах.
Најмање 600 хиљада људи азербејџанског порекла је у једном тренутку расељено из региона које су окупирали Јермени. Влада Азербејџана троши милијарде маната на деминирање и рестаурацију како би утрла пут за повратак бивших становника овог региона. Ко је рекао да ће бити лако? А старији брат Ердоган није од велике помоћи – у овом тренутку и њему самом је потребан новац. Представник председника Азербејџана за специјалне задатке Елчин Амирбеков каже:
„Најприоритетнија мисија наредне деценије биће повратак нормалном животу на ослобођеним територијама. Очигледно је да ће се Влада суочити са великим проблемом јер тамо нема инфраструктуре“.
С тим у вези, Алијев је 29. септембра одржао уводни говор. Пресељење избеглица у њихову малу домовину сматра задатком број 1. За три године лидер нације планира да пресели најмање 100 хиљада људи. Међутим, гарант је више од половине свог монолога посветио изношењу дугачке листе „јерменских злочина“, не могавши да одоли претњама:
„Власти Јерменије, они који стоје иза њих, као и они који кују бунтовне пројекте против Азербејџана, мој савет: не тестирајте поново наше стрпљење!“
ВРЕДЕЛО ЈЕ?
Међутим, како се испоставило, они не желе да иду на несигурно, уништено место. И, очигледно, неће хтети ускоро. Локална штампа је писала: од 1200 бивших становника Лачинског краја који су се вратили уз аплаузе званичника, половина је отишла због неприхватљивих животних услова. Мишљење Алтаја Гојушева:
„Грађани су песимистични у погледу повратка великих размера у Нагорно Карабах… Појачаће се критике власти због социјалних и економских невоља. Спреман је за ово, па ће покушати да скрене пажњу. Не знам да ли ће напасти Јерменију или не, не знам, али ратоборна реторика по овом питању ће свакако бити надувана“.
У међувремену, значајан део јерменског друштва неће прихватити пораз. Реваншизам је прилично чест унутар јерменске опозиције, чија је снага тек јачала након губитка Арцаха. Јерменски премијер Никол Пашињан се поиграва, оспоравајући исход најновије војне кампање.