Вест о томе да ће Србија у октобру највероватније од Кипра добити 11 борбених хеликоптера Ми-35П који ће добунити ексадрилу у којој се налазе тренутно 4 Ми-35М који су добијени из Русије крајем 2019. године је свакако вест дана.
Међутим, није ово прича о хеликоптерима Ми-35П, већ ћемо подсетити на балканску епопеју са хеликоптерима Ми-24 који су у својој оперативној употреби имали Хрватска, СРЈ (служба Државне безбедности- ЈСО) и Македонија коју су ти хеликоптери одбранили од оружане побуне и устанка албанских качака на западу те бивше југословенске републике.
Историјат хеликоптера Мил Ми-24 почиње још у СФРЈ, када је било планирано да се набаве ти хеликоптери за потребе ЈРВ и ПВО. Међутим, упркос свему ти хеликоптери су се појавили на Балкану, а прва држава која је набавила ове летелице била је Хрватска. Србија је своја два примерка ове летелице набавила тек 1996, док последња екс југословенска република која је у нужди набавила Ми-24 била је Македонија, која је захваљујући набавци из Украјине очувала своју државу.
Хиндови у Хрватској војсци
Хрватска набавка хеликоптера Ми-24 започела је половином 1993. године у Украјини. Два месеца пре доласка првих авиона МИГ-21 у јуну 1993. године у Ваздухопловно-техничком заводу – ВТЗ (Зракопловно технички завод ЗТЗ= стижу прва два борбена хеликоптера Ми-24Д који добијају евиденцијске бројеве Х-301 и Х-302. Коришћени су углавном за обуку пилота те у тренажне сврхе, док су хеликоптери Ми-24В примарно коришћени у борбеним дејствима. Прва два борбена хеликоптера Ми-24Д испоручена су 15 и 16. јуна 1993. година на аеродром на острву Крк монтирани су и пребачени копненим путем у ВТЗ у Великој Горици код Загреба.
Набављени хеликоптери произведени су између 1978. и 1987. године. Заједно с хеликоптерима дошло је и неколико руских и пилота инжењера с техничком документацијом, јер до тада хрватски стручњаци нису имали искуство кориштења ових оклопљених борбених летелица.
Паралелно с доставом хеликоптера одвијала се и обука пилота који су већ имали искуство летења на хеликоптерима СА342 Газела. Летна обука се спроводила у Вараждину, а бојева гађања на обалном полигону поред Пуле.
Заједно с тим летелицама и неколико пилота из Белорусије, дошао је тада у Велику Горицу и пуковник руске војске Сергеј Пан, чувени инструктор и један од највећих светских стручњака на подручју одржавања руских хеликоптера Ми-8, Ми-24, Ми-26 и Ми-17. Управо се Пан бринуо о исправности хеликоптерског пука који је 1986. санирао нуклеарну катастрофу у Чернобиљу. Сви напори под руском менторском палицом, убрзо су резултирали првим оперативним хиндовима у ХРЗ-а уз формирање чувене 29. борбене хеликоптерске ескадриле.
Интензивне летове увежбавања на хеликоптерима Ми-24Д убрзо су приметли посматрачи УНПРОФОР-а па је од Хрватске затражено службено објашњење о пореклу тих хеликоптера. Због Хрватског одговора да су хеликоптери купљени још 1991. године када није био на сзани ембарго на увоз оружха, ради неборбене употребе у евакуацији рањеника, постепено су на хеликоптерима Ми-24Д стављене ознаке црквеног крста на трупу и привремено скинут четвороцевни митраљез ЈакБ-12,7 калибра 12,7 мм.
Први примерци хеликоптера Ми-24В који су били добро оклопљени и имали велику ватрену моћ нанављени су крајем 1993. године у Украјини, одакле су авионом Ан-124 „Руслан“, тада највећим транспортним авионом на свету пребачени на аеродроме у Пули и на Крку.
Након периода увежбавања борбени хеликоптери Ми-24 су током друге половине 1994. почели борбено дејство. Кориштени су за савладавање непрјатељских отпорних тачака, електронско извиђање, напад на артиљеријске положаје и команде. Сви хеликоптери су били у саставу 29. ескадриле борбених хеликоптера (29.ебх).
Током војних вежби „Крндија 94.“, „Посејдон 94.“, и „Бандира 94.“. Хрватској и светској јавности приказани су наоружани Хиндови са ознакама ХРЗ-а.
Борбени хеликоптер Ми-24В евиденцијског броја Х-306 из састава 29. ебх је једини од 1994. имао опрему за снимање из ваздуха и електронско извиђање и деловање.
Званично јавно представљање у Хрватској имали су на војној паради на језеру Јарун 30. маја 1995.
Хрватска је у Украјини купила 15 хеликоптера Ми-24В од тог броја десет је било у оперативној употреби, а пет хеликоптера су употребљени за резервне делове. Хеликоптери Ми-24Д понели су евиденцијске бројеве Х-301 и Х-302, док су хеликоптери Ми-24В добили бројеве од Х-303 до Х-310. За резервне делове криштен је један Ми-24Д и четири Ми-24В.
Хрватска је хеликоптере платила од 1,5 до 2,5 милиона долара по комаду, а цена је зависила од ресурса мотора и верзије. Тако су 16. октобра 1993. купљена два хеликоптера Ми-24В по цени од 1,5 милиона долара, да би 20. децембра исте године за три хеликоптера Ми-24В издвојено 2,5 милиона долара по примерку. Заједно са још неким деловима за тај транспорт који се водио под бројем 12 плаћено је тачно 96,832,209 долара. Тај новац је исплаћен у готовини, као и за већину осталог оружја.
Један Ми-24 оспособљен је био за противподморничко деловање па је носио торпедо америчке производње Мк 44.
Борбено ангажовање
Током завршних борби у БиХ септембра 1995, снаге Хрватске војске ( ХВ) садејствовале су са јединицама АБиХ и ХВО против Војске Републике Српске (ВРС). У тим борбама хрватске снаге су употребљавале транспортни хеликоптер Ми -8МТВ -1 и борбени Мил МИ -24В, али веома кратко пошто се један срушио, хрватски пилот који је управљао летелицом заправо тврди да је оборен.
Хрватска војска је од самог почетка операција Маестрал (8-15. септембар 1995), ангажовала хеликоптере Ми-24В. Већ првог дана операције (8. септембра) срушен је један хеликоптер Ми-24В ев. бр. 309 код Чардак Поља близу Мркоњић Града.
Наиме, дана 8. септембра 1995, из Гламоча према Шипову на задатак уништења оклопних циљева ВРС полетела су два хрватска борбена хеликоптера Ми -24В. Вођа пара је био пилот Дражен Шћури, који је касније постао генерал ХВ и био командант РВ и ПВО ХВ, а вођа другог хеликоптера био је пилот капетан (сатник) Влахо Марић и натпоручник Вамбергер. Током тог лета дошло је до губитка Марићевог хеликоптера, који је имао евиденцијски број Х -309. Званичан извештај ХВ јесте да је хеликоптер срушен због лома узгона.
Постоје три верзије како је дошло до пада хеликоптера према првој коју наводе аутори током лета изведеног 8. септембра хеликоптер Ми -24 В ознаке Х -309 запео је за жице далековода и срушио се.
Према другој верзији до пада летелице, дошло је због грешке у пилотирању вође пара. Влахо је према описима аутора књиге био пратилац у десном степену, а вођа Шћури је повукао заокрет десно горе. Влахо да би остао у степену толико је смањио брзину да је на крају доживео слом узгона.
Међутим појавила се и трећа верзија како је дошло до пада хеликоптера Х -309, а њу заступа пилот Влахо Марић, који тврди да га је погодио пројектил, лансиран са положаја ВРС. Он је своју верзију приче обарања хеликоптера изнео за дубровачки „Дулист“ 13.09.2012.
„Оперирали смо од Ливна до Јајца. Кренули смо на задатак у средишњој Босни према Шипову, два хеликоптера, осам километара у српском територију. У једном ја, у другом заповједник Зракопловства. Требали смо наћи неке тенкове и “ рокат“ по њима. Дошли смо на борбени курс, кад је дошло до удара у задњи дио нашег хеликоптера. Нисам видио откуд је пројектил стигао, хеликоптер се изокренуо, испод нас је био кањон. Пробао сам га извући, али није ишло. Довео сам га у водораван положај, ударили смо о тло и отклизали неких стотину метара. Ломљава, крш, без експлозије, а били смо пуни оружја и горива. изашли смо ван, прекрстили се и “ бјежи дома“. Отрчали смо на једну ливаду како би други хеликоптер слетио по нас. Међутим, он је направио два, три круга око нас и оставио нас тамо. Осам километара смо пјешачили. Видио сам заповједника касније у стожеру. Рекао сам му: Идиоте један, већ би било вријеме да поченеш размишљати о својим поступцима! мичи ми се с очију! А био ми је кућни пријатељ… Треба ти 30 секунди да схватиш с ким имаш посла, тко вриједи, а тко не.. описано је сведочење пилота Влахе Марића за Дулист.
Такође 13. септембра 1995. године још један хеликоптер Ми-24В је погођен са земље у кабину. Том приликом тешко је рањен оператор натпоручник Капетановић. Пилот натпоручник Блажић успео је да хеликоптер без већих последица врати у базу.Последње деловање Ми-24 било је 1997. када су током војне вежбе „Пумин скок“ на војном полигону у Слуњу ракетном ватром гађали земаљске циљеве.
До лета 1998. ове машине су тишини повучене су из оперативне употребе. Службено су отписани 2006. године, а 29. ескадрила борбених хеликоптера заувек је угашена.
Било је више идеја шта направити са њима.
Одлука о повлачењу показала се као штетном и промашеном јер неколико чланица НАТО и даље користе ове вишенаменске летелице. Чак се једна велика НАТО чланица Мађарска одлучила за ремонт својих Хиндова (у Новосибирском ремонтном заводу) и њихов повратак у оперативно стање. Хрватска је у неколико наврата покушала продати хеликоптере, али без успеха. У таквој намери скоро је запала у невиђени војно-дипломатски скандал када је 24- хтела продати Грузији у време њиховог сукоба с Русијом 2008. године.
Једна од опција била је модернизација у сарадњи с јужноафричким или британским компанијама при чему би добили комплетно нову опрему, од радио уређаја, ИФФ транспондера, нових система наоружања, система за ноћно летење, итд. На пример, 2002. године Министарство одбране РХ су посетили представници компаније Бае Сyстемс, одржали презентацију о могућностима њихове компаније у модернизацији хеликоптера Ми-24 (уградња нове опреме, радио станице, ИФФ-транспондер, ГПС, ВОР/ИЛС, система за ноћно летење и деловање, системи наоружања). Ипак, нову младост 24-ке нису дочекале.
Хиндови у ЈСО
„Маја 1991. формирана је авио-хеликоптерска ескадрила, која је са импровизованих летилишта Медено Поље, Петровац, Велика Попина, Срб и Удбина пренела тоне специјалних пошиљки, опреме, људства, технике и извршила бројне сложене задатке у условима ратних операција…. Такође 1992. године на територији Босне и Херцеговине приступили су изградњи и обезбеђењу мреже малих аеродрома, као и формирању борбене ескадриле. Са аеродрома у Братунцу, Сокоцу, Рогатици и другим, извршено је око хиљаду борбених, извиђачких, транспортних и хуманитарних летова. Средином пролећа прошле (1996) године повукла се из ових крајева са комплетном опремом и техником, хеликоптерима и авионима. У целом том периоду њено деловање остаје неоткривено и поред софистициране опреме НАТО-а, као и интензивног истраживања више страних обавештајних служби.“, изјавио је један од оснивача ове јединице Франко Симатовић Френки у свом говору пред Слободаном Милошевићем на прослави дана Јединице за специјалне операције јуна 1997. Иначе тај снимак, освануо је почетком 2003. године у судници Хашког трибунала на суђењу Слободану Милошевићу када се могао први пут јавно видети. Хеликоптери који су ушли у састав ове ескадриле, према писању ваздухопловних публициста, стизали су са разних страна. Први који су набављени дошли су из чувеног „барског товара оружја“, када је заплењен брод који је стигао из Либана 1991. године. Босански медији тврдили су и да су у саставу ове ескадриле летели и њихови хеликоптери, са којима су српски кадрови пребегли. Радило се два хеликоптера Бел 206 у две верзије: један „џет ренџер“ и један „лонг ренџер“. Наводно тад су од плаво беле добили маскирну боју, а често се на небу изнад Београда могао видети управо такав хеликоптер у маскирној боји како надлеће град.
Како су се безбедности задаци постајали компликованији, утврђено је да овој јединици требају много „жилавији“ и боље наоружани хеликоптери. Почетком 1997. године уз помоћ тајних фондова на простору бившег Совјетског Савеза купљена су четири хеликоптера. Два Мил Ми -17 произведена 1987 и 1991. године од којих је један био у салонској верзији и два јуришна хеликоптера Мил Ми-24В. Чудним каналима набављен је амерички хеликоптер Сикорски С-76 који је био намењен за превожење тадашњег председника СРЈ Слободана Милошевића.
Интересантно је да се радило о летелицама које је тадашње РВ и ПВО Војске Југославије могло само да сања, а сматра се да је велику улогу у набавци ових летелица без пратеће сервисне документације учествовао и амбасадор СРЈ у Москви Борислав Милошевић, рођени Слободанов брат. И о овим хеликоптерима повела се прича на суђењу Слободану Милошевићу када су истраживани путеви новца како је тадашња власт опстајала и функционисала.
Није прошло ни годину дана, а новонабаљене летелице добиле су прилику да се борбено провере. У фебруару 1998. започела је албанска побуна на простору Косова и Метохије. Српски полицајаци постали су свакодневна мета напада, а кад се побуна распламсала у отворени сукоб на сцену су ступили и хеликоптери ЈСО. Тако је остало забележено учешће летећих топовњача Ми-24В у нападу на утврђење Адема Јашарија, једног од оснивача ОВК.
Телевизијске камере у неколико наврата забележиле су борбено деловање ових хеликоптера над терористима ОВК, који су панично бежали када су се ови хеликоптери појавили на небу, који су по њима тукли невођеним ракетним зрнима и из инсталираних топова калибра 12,7 мм.
Кад је уследила НАТО интервенција хеликоптери РДБ због процене да би могли бити легитимна мета авијације алијансе размештени су на више различитих локација. То се показало као исправна одлука јер полицијски хангар на тадашњем аеродрому Сурчин био уништен. По завршетку рата ови хеликоптери били су смештени у великом ЈАТ-овом хангару.
Прича о хеликоптерима ЈСО пала је потпуно у заброав да би се два хеликоптера Ми-24В РДБ односно ЈСО појавили на полицијско-војној вежби „Штит 2001“. Осим Ми-24 боребнео је деловала и једна од маскираних Газела која је на себи имала сачасте лансере за невођена ракетна зрна. У периоду до краја марта 2003. хеликоптери ЈСО појавили су се неколико пута у јавности на вежбама спасавања и полицијским смотрама на Макишу, а транспортни хеликоптер Ми-17 појавио се и у споту ЈСО са којом су тражили нове кандидате за припаднике овој једници непосредно пред само убиство премијера Зорана Ђинђића.
Убрзо после расформирања ЈСО хеликоптери су прво уврштени били у састав МУП-а Србије. Пошто МУП није имао релане потребе за хеликоптерима Ми-17 и Ми-24В они су уступљени Ваздухопловству Војске Србије и Црне Горе, где су прво ускладиштени. Убрзо после распада Државне заједнице Србије и Црне Горе и истека временских русурса хеликоптера Ми-8 набављених у време ЈНА одлучено је да два хеликоптера Ми-17 буду ремонтована и убрзо су се нашли у саставу РВ и ПВО Војске Србије.
Хеликоптери Ми-24В остали су да самују на војном аеродрому Батајница. Због недостатка папира, сервисне књижице ремонт је био немогућ иако су медији спектакуларно најављивали да ће и ова два хеликоптера бити модернизовани. Та прича је посебно била изражена после набавке руских хеликоптера Ми-35М. Ипак та прича је коначно стављена у ад акта. Коначна судбина ових хеликоптера и даље није решена.
Напомена: У изради текста кориштена књига аутора Данка Борејевића, Драгог Ивића и Жељка Убовића Ваздухопловне снаге бивших република СФРЈ 1992-2015., ауторски текст Дениса Крнића Руске „летеће топовњаче“ Ми-24 “ Хинд“ у Хрватском ратном ваздухопловству на блогу Војнополитичка осматрачница, белешке аутора