Пише: Данко Боројевић
Током 1961. године нови државни секретар за одбрану Роберт С. Мекнамара предвидео је да се авион са ознаком TFX (Tactical Fighter Experimental) који је помно проучаван од стране ваздухопловства САД, може да модификује за морнарицу САД. Овај пројекат из којег ће касније настати F-111 Aardvark од самог почетка није одговарао морнарици. Био је превелик и претежак и није био погодан за базирање на носачима авиона, али је зато могао да носи најновије ракете ваздух-ваздух великог домете AIM-54 Phoenix.
РАЂАЊЕ МАЧОРА
Компанија Grumman изабрана је за производњу морнаричке верзије авиона F-111, која је добила ознаку F-111Б. Попут морнарице, и челни људи компаније су схватили да овај авион уопште није био право решење за морнарицу. Они су имали сасвим друге планове, али су морали да раде неко време на пројекту ловца F-111B док политичари и бирократија не схвате да пројекат уопште нема шансе да успе. Већ у мају 1968. године, Конгрес САД је укинуо буџет за развој авиона F-111B. Кад су у компанији Grumman коначно почели да раде на пројекту каквом су желели, били су приморани да учествују у такмичењу за нови морнарички ловац који је означен као VFX (Naval Fighter Experimental), који је расписан већ у јулу 1968. године.
Пројекат авиона VFX морао је да испуни низ услова: посада од два члана, да буде погоњен с два мотора Pratt & Whitney TF30, да буде опремљен системом за управљање оружјем AN/AWG-9 и да носи ракете ваздух ваздух AIM-54 Phoenix, AIM-7 Sparrow, AIM-9 Sidewinder и да има топ. Његов задатак је требао да буде заштита окоснице флоте – носача авиона.
У јануару 1969. године компанија Grumman је победила на конкурсу са својим пројектом G-303. Убрзо затим авион ће да добије нову ознаку и име – F-14A Tomcat.
УОПШТЕНО О „ТОМКЕТУ“
F-14А Tomcat је двосед, са два турбовентилаторска мотора, опремљен је системом за управљање оружјем AN/AWG-9 и има промењиву геометрију крила. Сам ловац одличан је заштитник флоте и идеалан авион за коришћење са носача авиона, мало је лакши и мало мањих димензија у односу на F-111B, али и поред свега наведеног F-14А је највећи амерички морнарички ловац којег је користила РМ САД на својим носачима авиона. Ако се изузме извиђачки авион SR-71 Black Bird, Tomcat је амерички авион са највише уграђеног титанијума у конструкцију.
Свој први лет прототип овог ловца извршио је 21. децембра 1970. године, 22 месеца после победе на конкурсу. Већ 30. децембра 1970. године долази до губитка прототипа због проблема на хидраулици. Други прототип полетео је 24. маја 1971. године.
Први серијски ловци F-14А почели су силазити са производних линија и пристизати у састав РМ САД током 1972. године. Већ у јуну 1972. године морнарички сквадрон VF-124 из састава Пацифичке обалске флоте за брза реаговања преузео је прве примерке авиона F-14А. Први оперативни сквадрони са F-14А били су VF-1 и VF-2 у морнаричкој ваздухопловној бази Мирамар, у Калифорнији, а преузели су их у октобру 1972. године. Потпуно оперативни, морнарички ловачки сквадрони VF-1 Wolfpack и VF-2 Bounty Hunters биће распоређени на носач авиона CVN-65 Enterprise 17. септембра 1974. године. Сачињавали су 14. морнарички ловачки винг који је учествовао у операцији Frequent Wind априла 1975. године. Задатак винга била је заштита хеликоптерске евакуације америчких грађана из Сајгона на крају рата у Вијетнаму. Током патролних летова изнад Сајгона ловци F-14А нису имали прилике да борбено дејствују.
Основу опреме авина F-14А чини систем за управљање оружјем Hughes AN/AWG-9 који се састоји од импулсно-доплерског радара, инфрацрвеног уређаја, дигиталног електронског рачунара и уређаја за пренос података. Радар се у импулсном режиму користи за откривање циљева при малим брзинама приближавања, при чему даљина откривања циљева са ефикасном одразном површином од пет метара квадратних износи око 115 км. У импулсно-доплерском режиму радар открива бомбардере на даљини 315 км, ловце на 215 км, а крстареће ракете на 120 км.
Систем AN/AWG-9 обезбеђује једновремено праћење до 24 циља и навођење на њих до шест вођених ракета типа AIM-54 Phoenix.
У кабини пилота налазе се нишанско-навигацијски индикатор типа AN/AYG-12, индикатор вертикалне и хоризонталне ситуације. У кабини официра за пресретање радаром (Radar Intercept Officer – RIO), на горњем индикатору, по подацима радара и инфрацрвеног уређаја приказују се одрази – циљеви који служе за детаљну оцену ситуације, а на доњем – информације које долазе од електронског рачунара, навигацијског система и телевизијског уређаја који се поставља за распознавање циљева на великим удаљеностима. Катапулт седиште је типа „нула-нула“ Martin-Baker GRU-7A.
Ловци F-14А погоњени су са два турбовентилаторска мотора Pratt & Whitney TF30-P-412, на којима су својевремено откривени недостаци који су се огледали пре свега у поремећају ваздушне струје у компресору, малом ресурсу коморе за сагоревање, лопатица турбине, несигурном укључењу форсажа и његовом самовољном искључење у лету, отежаном поновном покретању мотора. Последња 102 примерка верзије F-14А добили су побољшане моторе Pratt & Whitney TF30-P-414A на којима су извршене модификације које су омогућиле вишеструко смањене учесталости поремећаја ваздушне струје у компресору, мада тај недостатак, наводно, није био сасвим отклоњен, па је била уведена звучна сигнализација у кабини која је пилота упозоравала на повећање температуре у мотору. Укупно је произведено 556 авиона верзије F-14А (укључујући и 12 прототипова) у подваријантама такозваним „блоковима“ од Block 60 до Block 140. Серијска производња трајала је од 1971. до 1985. године.
ИРАНСКА ПРИЧА
У једном тренутку компанија Grumman је одбила наставак производње ових авиона, због губитка од 105 милиона тадашњих америчких долара. Компанији је претио стечај, те се проблем под хитно требао решити. У мају 1972. године председник САД Ричард Никосон (Richard Nixon) одлази у службену посету Ирану, а домаћин му је био ирански шах Мохамед Реза Пахлави. Будући, да је Иран зарађивао велике количине новца захваљујући нафти, ирански шах је одлучио да део новца инвестира у опремање сопственог ваздухопловства.
Током поверљивог разговора између председника САД и иранског шаха, Никсон је шаху изнео проблем у компанији Grumman, а шах је Никсону изнео проблеме са честим извиђањем иранске територије од стране совјетских извиђачких авиона МиГ-25Р, које РВ Ирана није могло спречити. Током тог неформалног разговора, постигнут је договор да Иран опреми сопствено ваздухопловство ловцима F-14A Tomcat, како би се компанија Grumman спасила од стечаја који јој је претио. У августу 1973. године шах Реза Пахлави је потписао одлуку о набавци авиона F-14А за потребе РВ Ирана, а влада САД је продају одобрила у новембру исте године. Почетне поруџбине ових ловаца за Иран износиле су 30 примерака ловаца F-14A Block 90, а уговор је потписан јануара 1974. године. Међутим, већ у јуну исте године уговор је допуњен одлуком о набавци још 50 ловаца F-14A Block 95. Одлуком о куповини 80 ловаца F-14A Tomcat чија је вредност износила тадашњих 1 милијарду и 850 милиона америчких долара, компанију Grumman од стечаја је спасао ирански шах. Први авиони су Ирану испоручени већ у јануару 1976. године. Прва два сквадрона РВ Ирана опремљена ловцима F-14А постала су оперативна у лето 1977. године. Ирански ловци у старту су добили побољшане моторе Pratt & Whitney TF30-P-414A за разлику од америчких Ф-14А, који су били погоњени лошијим моторима Pratt & Whitney TF30-P-412. Ирански „мачори“ су такође опремљени системом AN/AWG-9, као и ракетама великог домета ваздух-ваздух АИМ-54А Пхоениџ. За потребе „шахових мачора“ Ирану је до почетка Исламске револуције испоручено 284 ракете ваздух-ваздух AIM-54A Phoenix (од поручених 714 ракета Phoenix ), више од 800 ракета ваздух-ваздух AIM-9P Sidewinder и преко 1000 ракета ваздух-ваздух AIM-7E2 Sparrow и AIM-7E4 Sparrow. У периоду од 1974. до 1975. године, укупно је произведено 80 авиона F-14A Tomcat који су били намењени опремању РВ Ирана. До краја 1978. године Ирану је испоручено 79 авиона F-14А, док је последњи осамдесети примерак остао у САД ради испитивања система за попуну горивом авиона, и никада није испоручен РВ Ирана. Касније ће овај „мачор“ ући у састав морнарице САД.
У октобру 1978. године два иранска F-14А су изнад Каспијског мора успели да пресретну совјетски извиђачки авион МиГ-25Р, приморајући га да прекине мисију извиђања иранске територије. Са овим пресретањем извиђачког авиона МиГ-25Р, ловци F-14А РВ Ирана прекинули су даље активности совјетске извиђачке авијације изнад Ирана.
Прво успешно обарање неког ирачког авиона, ракетом ваздух-ваздух великог домета AIM-54A Phoenix лансираном са иранског F-14А догодило се 13. септембра 1980. године. Тад је оборен ирачки ловац МиГ-23МС.
Од укупно 164 оборена ирачка ваздухоплова током Ирачко-иранског рата, иранским F-14А се приписује 130 обарања. Од тог броја са ракетама ваздух-ваздух AIM-9P оборено је 32 ваздухоплова, са ракетама AIM-7E4 16 ваздухоплова, док је највећи број обарања приписан ракетама AIM-54A, чак 66.
Од укупно 15 изгубљених иранских ловаца F-14А, само су пет оборили ирачки ловци, остало су обориле ПВО ракете или је долазило до отказа технике због лошег одржавања.
Мало је познато да су ирачки пилоти имали наређење да се не упуштају у ваздушне дуеле са иранским F-14А. Занимљиво је да су Иранци F-14А користили и као мини авакс. Убрзо по уочавању циљева посада F-14А је на уочене циљеве слала ловце F-5Е и F-4Е. Током осмогодишњег рата са Ираком, ирански „мачори“ су утрошили 71 ракету ваздух-ваздух AIM-54A Phoenix, при чему су оборили 66 ваздухоплова.
Рат је „преживело“ 55 иранских F-14А од укупно 77 колико их је било на почетку рата (15 F-14А је уништено, док је седам искоришћено за резервне делове).
МОДЕРНИЗАЦИЈА МАЧАКА
Авион Ф-14А један је од ретких ловачких авиона на којима су извршене бројне модификације с циљем повећања његових борбених могућности и продужења века употребе. РМ САД приступила је модернизацији ловаца F-14А крајем осамдесетих година XX века. Модернизовани авион означен је као F-14А+ (F-14А plus) или једноставно као F-14B. Произведено је 38 нових авиона F-14B у подваријантама од Block 145 до Block 155, док је 47 авиона F-14А надограђено на верзију F-14B. Серијска производња верзије F-14B трајала је од 1986. до 1988. године. У односу на верзију F-14А, верзија F-14B добила је нову погонску групу коју су сачињавала два турбовентилаторска мотора General Electric F110-GE-400, док је систем AN/AWG-9 задржан као основа опреме и код верзије F-14B уз интеграцију ракета ваздух-ваздух AIM-120A AMRAAM.
Највеће промене учињене су код верзије F-14D која је названа Super Tomcat, управо у домену електронске опреме. Уместо индивидуалних система повезаних великим бројем дискретних проводника, код F-14D остварен је интегрисани систем авионике. Један од најважнијих подсистема у интегрисаном систему авионике ловца F-14D јесте вишенаменски радар AN/APG-71.
Радар AN/APG-71 је дигитализована верзија радара из система AN/AWG-9, али поред тога, он користи елементе радара AN/APG-70 који је компанија Hughes развила за F-15. Радар поседује систем за моноимпулсно праћење угаоних координата циља, дигитално управљање сканирањем, распознавање циља и режим за резолуцију циља при вођењу блиске маневарске борбе. Применом моноимпулсне технике повећана је прецизност локације циља унутар радарског снопа, као и резолуција појединачних ваздухоплова при лету у смакнутом строју. Поред тога, што је веома значајно, радар AN/APG-71 има могућност некооперативног распознавања циља помоћу алгоритама дубље анализе радарског одраза, што је знатно поузданије у поређењу са класичним системом распознавања упитом и одговором.
Код радара AN/APG-71 примењени су следећи склопови радара из система за управљање оружјем AN/AWG-9: предајник који омогућава откривање циљева на даљини преко 210 км и једновремено праћење 24 циља, извор напајања и приказивач тактичке ситуације у задњој кабини. Нови делови радара су: дигитални процесори за обраду сигнала и података, синтезатор фреквенције, побољшани уређај за управљање сканирањем антене, вишеканални пријемник и нумерички приказивач.
Амерички ловац F-14D опремљен је такође инфрацрвеним сензором за откривање и праћење циљева IRSTS (Infra Red Search and Track System) који треба да допуни и замени радар у условима ометања, ниске радарске видљивости циља, телевизијски систем AN/AXX-1 TCS, као и рачунар AN/AYK-14 (V) који, поред осталог, прорачунава податке за дејство из топа и вођеним ракетама ваздух-ваздух.
За погон верзије F-14D задржана је погонска група као и код верзије F-14B. У периоду од 1988. до 1990. године произведено је 37 нових авиона верзије F-14D и надограђено је 18 авиона F-14A на верзију F-14D. Ловац F-14D произвођен је у подваријантама од Block 160 до Block 175.
АМЕРИЧКА ПРИЧА, ОД СЛАВЕ ДО ПЕНЗИЈЕ
Почевши од 1974. године, авиони F-14 Tomcat, почели су постепено да замењују авионе F-4 Phantom II у наоружању морнаричких ловачких (борбених) сквадрона.
Око 620 авиона Tomcat, верзија F-14А, F-14B и F-14D прошло је кроз 30 оперативних сквадрона, три резервна сквадрона, два сквадрона за испитивања и осам осталих јединица разне намене ранга сквадрон/винг.
Сваки од сквадрона има своју традицију и о томе се води посебна брига. Може се приметити, да је постојање сквадрона дуго и да је кроз њих пролазило много типова ваздухоплова. Неретка је појава, да тренутна јединица чува сећање на више сквадрона из прошлости. А било је случајева да један сквадрон задржи свој број и име другог сквадрона, чиме се по аутоматизму чува традиција на оба сквадрона.
Америчке „мачке“, иако многи за то не знају, учествовале су у десетинама борбених операција. Међутим, борбено су деловале у неколико њих.
Амерички ловци F-14А сукобили су се са либијским ловцима у два наврата изнад залива Сидра. Први сукоб догодио се 19. августа 1981. године кад су амерички ловци оборили два либијска ловца-бомбардера СУ-22. До другог сукоб са америчким ловцима F-14А овај пут са носача авиона USS John F. Kennedy дошло је 4. јануара 1989. године. Тад су се са америчким ловцима сукобила два либијска ловца МиГ-23МФ, која су полетела из либијске ваздухопловне базе Al Bumbah. У петоминутној ваздушној борби оба либијска ловца су оборена, без губитака на америчкој страни.
Ловци F-14А учествоваће и у америчком напада на Либију који је изведен 15. априла 1986. године. У тој операцији која је позната као Кањон Ел Дорадо, ловци F-14А су пружали ловачку заштиту нападачким снагама. Затим је учествовао и у Заливском рату јануара 1991. године, да би се потом појавио и изнад Балкана током деведестих година XX века. Поново је полетео у рат 2001. године кад је летео изнад Авганистана, да би потом летео и изнад Ирака 2003. године. Повучен је из наоружања РМ САД 22. септембра 2006. године.
На смену му је дошао авион F/A-18E/F Super Hornet. Још увек лети у саставу РВ Ирана и то у броју од око 25 авиона.
Да је РВ Ирана задовољно овим ловцем, говори податак да су Иранци успешно овладали ремонтом овог лепотана.
Нису Иранци без разлога своје ловце F-14А назвали персијским мачкама (Persian Cats).
За израду текста коришћена је књига:
Данко Боројевић, Драги Ивић, Енциклопедија млазних ловачких авиона, Ауторско издање, Пожаревац, 2012.
Данко Боројевић, Паклена крила , млазни борбени авиони у рату 1943-2004, СГЦ, Београд, 2009.
Књига у рукопису: Danko Borojević, Dragi Ivić, Željko Ubović, F-14 Tomcat, Mačak Tom, Čuvar američke flote, Beograd.