Данко Боројевић
Након завршетка Другог светског рата империјално ваздухопловство Ирана, је почело да заснива своју моћ на ваздухопловима америчке производње. Први авиони који су набављени у САД за империјалну авијацију Ирана били су авиони П-47 тандерболт (П-47 Тхундерболт), Т-33 авион за обуку и његова извиђачка верзија РТ-33 (РТ-33), те познати авиони из тог времена Ф-84 тандерџет (Ф-84 Тхундерјет) и Ф-86 сејбр (Ф-86 Сабре). Свој врхунац и зенит империјално ваздухопловство Ирана је доживело почетком седамдесетих година ХХ века, када су из САД набављени авиони F-5E/F tajger-II (F-5E/F Tiger-II), F-4D/E fantom-II (F-4D/E Phantom-II) и тада један од најмодернијих вишенаменских борбених авиона F-14A tomket (F-14A Tomcat).
Почетком 1972. године америчкој компанији Груман (Grumman Aerospace Corporation), је због финансијских проблема претио стечај. У мају 1972. године председник САД Ричард Никсон долази у службену посету Ирану, домаћин му је био ирански шах Мохамед Реза Пахлави. Будући, да је Иран зарађивао велике количине новца захваљујући нафти, ирански шах је одлучио да део новца инвенстира у опремање сопственог РВ.
Током поверљивог разговора између председника САД и иранског шаха, Никсон је шаху изнео проблем у компанији Груман, а шах је Никсону у поверењу рекао: да совјетски извиђачки авиони МиГ-25Р често неометано прелећу преко територије Ирана и то некажњено и да му требају нови ловци, како би зауставио незване госте. Председник САД је шаху понудио ловце Ф-14А томкет и Ф-15А игл (F-15A Eagle).
Током те посете председника Никсона иранском шаху, очигледно је постигнут неслужбени договор око набавке ловаца Ф-14А, како би се компанија Груман спасила од стечаја који јој је претио.
У августу 1973. године шах Реза Пахлави је потписао одлуку о набавци вишенаменских авиона Ф-14А томкет за потребе РВ Ирана, а влада САД је продају одобрила у новембру исте године. Почетне поруџбине томкета за РВ Ирана су износиле 30 авиона, али је већ у јуну исте године уговор допуњен одлуком о набавци још 50 томкета. Одлуком о куповини 80 авиона Ф-14А чија је вредност тада износила нешто мање од 2 милијарде америчких долара (тачније 1 милијарду и 850 милиона америчких долара), с правом се може тврдити да је компанију Груман од стечаја спасао ирански шах Мохамед Реза Пахлави.
Почетак испоруке ловаца Ф-14А томкет иранском ваздухопловству
Борбени авиони Ф-14А томкет који ће бити испоручени Ирану били су у потпуности индентични морнаричким томкетима, који су били у саставу РМ САД. Избор пилота за томкете је обављен у бази Исфахан и углавном су то били пилоти ветерани са авиона Ф-4. Одмах потом, већ у мају 1974. године биће упућена четири пилота РВ Ирана у америчку поморску базу Мирамар у Калифорнији, на обуку за пилоте ловаца Ф-14А. После њих још 11 пилота је упућено у САД на обуку за пилоте томкета. Али ће они бити упућени на обуку у морнаричку базу у Вирџинији. Након завршетка обуке у САД ове две групе пилота су постале инструктори за обуку на ловцима Ф-14А у РВ Ирана. По повратку у Исфахан, они су почели преобуку одређеног броја пилота РВ Ирана уз помоћ 4 америчка инструктора, који су били део уговора о испоруци ловаца Ф-14А Ирану.
Мајор Фарахауер је први долетео са једним Ф-14А у Иран из САД. Већ 1975. године пилот мајор Зангенех је био први пилот РВ Ирана који је изнад САД тестирао ракету В-В АИМ-54А феникс (АИМ-54А Пхоениx). Први томкети су империјалном ваздухопловству Ирана испоручени у јануару 1976. године. Прва два сквадрона РВ Ирана опремљена ловцима Ф-14А су постала оперативна у лето 1977. године, до кад је обука преосталих посада напредовала у веома високом темпу. У међувремену, се више од 120 пилота и 80 официра за пресретање радаром (РИО – Радар Интерцепт Оффицер) квалификовало за управљање томкетом, а додатне групе су увелико завршавале своју обуку.
Од 1977. године империјално ваздухопловство Ирана је обавило неколико опитних тестова авиона и оружаног система у екстремним ситуацијама, ти тестови су завршени са неколико спектакуларних гађања ракетама В-В великог домета АИМ-54А феникс.
У октобру 1978. године два иранска Ф-14А су изнад Каспијског мора успели да пресретну совјетски извиђачки авион МиГ-25Р, приморавајући га да прекине мисију извиђања иранске територије. Са овим пресретањем извиђачког авиона РВ СССР МиГ-25Р, ловци РВ Ирана Ф-14А су прекинули даље активности РВ СССР изнад Ирана.
До краја 1978. године произведен је и последњи Ф-14А томкет, од укупно 80 наручених и намењених за РВ Ирана. Тај осамдесети томкет чији је евиденцијски број у РВ Ирана био 3-6050 остао је у САД ради испитивања система за попуну горивом авиона у лету, и никад није испоручен Ирану. Ирански Ф-14А су били израђени у две серије. Прва серија је чинила 30 ловаца Ф-14А блок-90, а друга 50 ловаца Ф-14А блок-95. Ирану је до избијања Исламске револуције 1979. године испоручено 79 авиона Ф-14А и 284 ракете В-В великог домета АИМ-54А феникс од поручених 714.
Евиденцијски бројеви ловаца Ф-14А блок-90 су били од броја 3-863 до броја 3-892, а бројеви ловаца Ф-14А блок-95 су били од 3-6001 до 3-6050.
Технички састав РВ Ирана који је био задужен за одржавање авиона Ф-14А обучаван је у компанијама Прет и Витни и Хјуз. У компанији Прет и Витни обучаван је састав који је требао да брине о моторима томкета, а у компанији Хјуз је обучаван састав који је требао да води бригу о авионици и ракетама В-В феникса.
Током опитних вежби 1977. године, десила су се и два удеса томкета због застоја мотора. Први удес се догодио 30. априла, а други 14. новембра 1977. године. Обе посаде су се спасиле катапултирањем из авиона.
Империјално ваздухопловство је формирало четири тактичка борбена сквадрона опремљена авионима томкет. И то, 71., 72., 81. и 82. тактички борбени сквадрон (ТФС – Тацтицал Фигхтер Сqуадронс).
Током испоруке авиона Ф-14А, Ирану је испоручена и већа количина резервних делова за авионе томкет. У Ирану је уз помоћ америчких инструктора и техничког особља успостављен систем за ремонт авиона Ф-14А.
Мотори, опрема и карактеристике авиона Ф-14А томкет у наоружању ИранаВишенаменски борбени авион Ф-14А је у основи висококрилац са променљивом геометријом крила (промена стреле крила се врши аутоматски у зависности од режима лета од 200 до 680), с удвојеним вертикалним репним површинама и два турбовентилаторска мотора са допунским сагоревањем. У конструкцији авиона је примењено преко 36% легуре алуминијума, око 26% легуре титанијума, око 16% легура на бази челика и око 0,6% композитних материјала (на бази борних влакана су израђене четири плоче оплате хоризонталних стабилизатора). Повећање борбене „жилавости“ конструкције је остварено удвојеношћу система погонске групе, команди лета, система за напајање горива.
Због сложености система на авиону, посада броји стална два члана – пилота и официра за пресретање радаром.
Намена томкета у саставу РВ Ирана је иначе, пресретање циљева у ваздуху и борба за превласт у ваздушном простору. Иако може да носи до 6577 кг разног убојног терета за нападе на циљеве на земљи, у Ирану је био а и данас је пре свега, ловац-пресретач и чувар ваздушног простора. Као што је већ познато, ирански томкети су били индентични америчким морнаричким томкетима уз неке изузезтке. Прва разлика је била код мотора, јер су амерички Ф-14А блок-60 били опремљени нешто лошијим моторима типа ТФ-30-П-412 (ТФ-30-П-412), док су ирански томкети блок-90 и блок-95 имали нешто боље моторе типа ТФ-30-П-414 (ТФ-30-П-414). Да не буде забуне, ирански томкети су опремљени моторима ТФ-30-П-414 јер су произведени после прве серије америчких томкета, те су због тога опремљени бољим моторима. Одмах по завршетку производње авиона Ф-14А за Иран, Американци ће све своје томкете опремити са новим моторима ТФ-30-П-414 ( а касније и још бољим Ф-110-ГЕ-400).
Међутим, и поред тога што је мотор ТФ-30-П-414 био нешто бољи у односу на старији ТФ-30-П-412 и он је испољио неке своје мане. Мане су се огледале пре свега у поремећају ваздушне струје у компресору, малом ресурсу комора сагоревања, лопатица турбине и сл., несигурном укључењу форсажа и његовом самовољном искључењу у лету, отежаном поновном покретању мотора. Сви горе наведени проблеми довели су до смањења ресурса појединих елемената мотора. Временски интервал између два ремонта код мотора ТФ-30-П-414 износи 550 часова.
Основу опреме авиона Ф-14А (како оних у САД тако и оних у Ирану) чини систем за управљање оружјем АН/АВГ-9 (АН/АWГ-9) који се састоји од импулсног-доплерског радара, инфрацрвеног уређаја, дигиталног електронског рачунара и уређаја за пренос података.
Радар се у импулсном режиму користи за откривање циљева при малим брзинама, при чему даљина откривања циљева са ефикасном одразном површином од 5 м2 износи око 115 км. У импулсно-доплерском режиму радар открива бомбардере на даљини 315 км, а ловце на 215 км, крстареће ракете на 120 км.
Систем АН/АВГ-9 обезбеђује једновремено праћење до 24 циља и навођење на њих до шест вођених ракета В-В типа АИМ-54А феникс.
Код иранских томкета недостају неке компоненте у авионици, за које су САД процениле да су тајна, и те компоненте нису уграђене у систем авионике, већ су уграђене компоненте које имају нешто слабије карактеристике, од компоненти уграђених у авионику америчких томкета.
Ирански томкети су опремљени избацивим седиштима типа Мартин Бејкер, као додатак имају и опрему за преживљавање посаде у пустињи. Од ракета В-В имају ИЦ вођене ракете АИМ-9П сајдвиндер (АИМ-9П Сидеwиндер), ПРС вођене ракете АИМ-7Е-2 и АИМ-7Е-4 спероу (АИМ-7Е-2 и АИМ-7Е-4 Спарроw) и ПРС/АРС вођене ракете АИМ-54А феникс (АИМ-54А Пхоениx).
Погонска група: Два турбовентилаторска мотора Прет и Витни ТФ-30-П-414 (Пратт & Wхитнеy ТФ-30-П-414).
Исламска револуција и рат са Ираком
Уочи Исламске револуције, иранско ваздухопловсто је чинило ослонац и подршку корумпираном режиму шаха Пахлавија.
Елитни део ваздухопловства су чинили пилоти на ловцима Ф-14А. У то време је постајала и анегдота, да кад би пилотима на Ф-4Е фантом рекли да су пилоти на Ф-14А елита иранске авијације, они би дали циничан одговор. До краја 1978. године РВ Ирана је располагало са 186 лаких ловаца Ф-5Е/Ф тајгер-ИИ, 209 ловаца-бомбардера Ф-4Д/Е фантом-ИИ и са 77 ловаца Ф-14А томкет. У исто време, САД су Ирану само за његове томкете испоручиле 284 ракете В-В АИМ-54А феникс, више од 800 ракета В-В АИМ-9П сајдвиндер и преко 1000 ракета В-В спероу у верзијама АИМ-7Е-2 и АИМ-7Е-4.
Проблеми у Ирану су расли, тако да је већ 16. јануара 1979. године шах Пахлави побегао из земље. У прелазном периоду до проглашења Исламске Републике Иран, САД су својим каналима покушавале да откупе или чак посредују при продаји иранских Ф-14А некој трећој страни. Међутим, све је то пало у воду јер су Иранци одлучили да се не одрекну услуга овог авиона. Након тога САД су повукле своје саветнике из Ирана. При повлачењу из Ирана саветници су извршили неке саботаже на иранској техници, пре свега на радарима за ВОЈ, а успели су да онеспособе и 16 ракета В-В феникс. Исламска Република Иран је проглашена 1. априла исте године, на чијем челу је био исламски верски вођа ајатолах Хомеини. Верска власт је успела да у врло кратком периоду „растури“ РВ Ирана. Већина пилота и људства РВ је завршила у затворима или су одмах били ликвидирани. Многи пилоти на Ф-14А нису напустили земљу, за разлику од техничког састава. Они су сматрани непријатељима револуције те је већина затворена, а неки су и ликвидирани без суђења. Само су два пилота из прве групе пилота, који су завршили обуку у САД поштеђени тортуре нове власти. Такође су у верском лудилу уништавани „безбожнички“ рачунари, у којима су били сачувани технички подаци о резервним деловима за авионе и осталу технику. Због проблема са таоцима, САД прекидају односе са Ираном и уводе санкције према тој земљи. То је представљало озбиљан проблем код одржавања авиона, нарочито код томкета, јер су и поред добре опремљености јединица резервним деловима проблем представљали лоша обученост техничког састава за одржавање (стари искусни технички кадар је са избијањем револуције побегао из земље). Погрешне процене власти Ирана, довешће РВ Ирана у још тежи положај почетком рата са Ираком.