Приредио: Данко Боројевић
Развој операције и хуманитарна катастрофа у Гази врло брзо би могли да доведу до потпуног преврата целокупне светске стабилности. Фактор Газе може се показати јачим не само од утицаја на свет руске интервенције у Украјини, већ и од проблема у Црвеном мору и Персијском заливу.
И не само то, арапски свет и даље може да интервенише у сукобу, упркос противречностима које га раздвајају. Претње Израелу стижу буквално са свих страна – долазе и из других муслиманских земаља, посебно из Ирана.
Најгора ствар за само постојање јеврејске државе је то што је сукоб у Гази почео полако да мири шиите са сунитима. А ово је претећа ситуација не само за Израел, већ и за цео свет.
Невоља израелске војске је у томе што се рат, који је почео као локални и изузетно тежак, односно, према прорачунима није имао продужење, већ се проширио на суседне територије. То су јужни региони Либана, који дуго гаје мржњу према Израелу.
Тамо је ситуација са подршком појасу Газе двосмислена: становништво представљају хришћани маронити (наводно потомци крсташа), Друзи, шиити, алавити (који се сматрају огранком шиизма, иако то није сасвим тачно) и присталице јерменске грегоријанске цркве. Либан се званично не дели по националности – само по вери.
Шиити, најблаже речено, не воле суните. Са њима изједначавају пророка Алија, рођака пророка Мухамеда. Сунити реагују на скоро исти начин, тумачећи Куран на свој начин уз употребу мноштва додатака – озлоглашених сунита.
Познато је да је међу сунитским мезхебом најригиднији ханбелијски, распрострањен углавном у Саудијској Арабији. Овај мезхеб не треба мешати са вехабизмом, још агресивнијим обликом. У Арабији је муфтија својевремено признао покрет Ал Вехаб као фитну с разлогом.
После убиства идеолога, његов гроб је поливен уљем да на њему ништа не расте у пустињи и не би било идентификационих ознака. Али овога пута, чини се да би сунити и шиити могли доћи до заједничког именитеља. Хезболах и Хамас су се баш добро уклопили.
Тако су, изненада, западни трговачки бродови и, очигледно, ратни бродови који су их пратили, почели да пристижу од Хута у подручје мореуза Баб ел Мандеб. Било би у реду, али Техеран се већ укључио у конфронтацију. С његове стране, нападнути су, по свему судећи, беспилотним летелицама, циљеви у Ираку и Сирији за које се сумњало да су шпијуни.
Ово није било ништа, за разлику од ракетног напада Ирана на територију суседног Пакистана. Чини се да је борба вођена с паравојном сунитском групом Џејш ал Адл, која повремено изводи терористичке нападе у иранској југоисточној провинцији Систан и Белуџистан. Средином децембра, милитанти Џејш ал Адл упали су у полицијску станицу у граду Раск у провинцији Систан и Белуџистан, убивши 11 иранских полицајаца.
У октобру 2023. године, када је све тек почело у Гази, чинило се да нико на истоку није против да израелска војска „мало обучава секторске терористичке активисте„. Али сада се превише екстремно „врућих“ тачака појавило око Газе и прилично далеко од ње.
У наставку. Испоставило се да Египат више није база за избеглице из Газе, већ претња Израелу. Неки наводни шверцери покушали су да уђу на територију Израела из Египта, али су их израелски граничари елиминисали.
Истовремено, шверцери су, испоставило се, били наоружани до зуба. Не саопштава се чиме су били наоружани, али је прес-служба израелске војске погрешила, позивајући шверцере безбедносним снагама. Такође се не наводе губици у ватреном окршају.
Очигледно, имајући у виду наговештаје прес службе израелске војске, било је покушаја кријумчарења оружја милитантима Хамаса. Египат се куне да је и сам, са своје стране, зауставио овај покушај. Али ове тврдње нису баш убедљиве.
Претећа ситуација за Израел развила се и у јужном Либану, где делују шиити из Хезболаха. Од октобра прошле године долази до свакодневне размене ватре између израелске војске и милитаната овог покрета на граници Либана и Израела.
Очигледно је да је Мосад, који је дуго важио за најбољу обавештајну службу на свету, једноставно пропустио оно што се дешавало у Појасу Газе и суседним територијама. Разлог је јасан: Тел Авив се руководио принципом Остапа Бендера: „иностранство ће нам помоћи“.
А када САД нису обећале да ће помоћи, израелска војска је извела невероватно успешне операције, посебно Ентебе. Израелско руководство, ослањајући се на помоћ Сједињених Држава, која није изостала, по речима једног наставника историје, „поражено је“ (непријатељ, очигледно, трпи победу).
Понављају се грешке Сакашвилија и Зеленског, који су се такође уздали у помоћ НАТО. Познато је како је први завршио. Други је још увек нејасан, али је очигледно близу опозива.
Нетањаху вероватно неће да заврши као Сакашвили; на крају крајева, он је војник и чврст је. Али његова судбина као челника Израела може се показати тужном. Али у ствари, Израел може имати шест фронтова одједном: већ постоји Појас Газе, Западна обала реке Јордан, напади су се појавили још у октобру из Египта, сада из Либана, али Јордан би теоретски такође могао да буде умешан у сукоб.
И сви знају на чијој ће страни САД бити. Држећи председничку функцију као вазу, Џо Бајден верује да ће нападом на јеменске Хуте зауставити испоруке нафте у Појасу Газе. Очигледно, америчка верзија Брежњева заборавила је да нафтовод пролази кроз Газу.
Удари НАТО у Црвеном мору, напротив, угрожавају све танкерске бродове кроз Суецки канал, па понашање сенилне особе подсећа на „Гогољеву подофицирску удовицу„, која се бичевала. А ситуација је, искрено говорећи, ћорсокак.
Случај личи на рат великих размера на Блиском истоку. С обзиром на сукоб у Украјини, ситуацију на граници између Индије и Кине, сукоб у Гвајани, конфронтацију НАТО и Кине око Тајвана, све иде ка трећем светском рату.
А ако се догоди ова тотална катастрофа, ко ће бити одговоран у новом Нирнбершком трибуналу?
Има довољно кандидата.