Рат за Фокланде или како су их Аргентинци назвали Ислас Малвинас по ставу многих објективних историчара одвијао се: „у погрешном времену, на погрешном простору и због погрешног узрока“.
Рат је трајао пуна 72 дана и у сећању многих остаће као последњи колонијални рат у 20. веку, а обележиле су га бројне контраверзне епизоде, али и догађаји који су показали шта значи имати професионалну и добро обучену војску.
Један од таквих је и напад на Моунт Херијет.
Упркос ниској надморској висини, сукоби на Фокландима су били посебно у закључној фази пред пристаништем у Порт Стенлију, типично су били планински са стрмим стенама са ниском вегетацијом, влагом и снегом и ниским температурама иако је био у питању крај маја.
Управо закључни напад почео је 30. маја са десантом чете „К“ на Маоунт Кент са задтком обезбеђења подручја. До самог почетка напада Британци су извели осматрање и ноћно патролирање са основним циљем прикупљања информација за што квалитетнији напад.
Напад на Маунт Херијет извеле су чете: „Ј“, „К“ и „Л“ из састава 42 Командо батаљона краљевских маринаца са резервним и једницама подршке.
То је био један од три напада британских снага у ноћи 11. на 12. јуни 1982. са циљем заузимања гребена и врхова око главног места Фокландских острва Порт Стенлија и обезбеђивање самих услова за напад на сам град и пристаниште.
Упоредо са овом операцијом батаљон 45 Командо извео напад на суседни врх „Две Сестре“, а још више северно батаљон 3 падобранаца који су заузели врх Маунт Лонгдон.
За саме нападаче то је била веома захтеван задатак, јер терен није имао вегетацију и није пружао никакакав солидан заклон. Иначе планина Маунт Херијет доминира над осталим земљиштем и заједно са минским пољем обезбеђивала је Аргентинцима солидну заштиту и одличну одбрану.
Почетак напада
Чета „Ј“ тог 11. јуна 1982. тачно у 20 часова из припремне зоне померила се на „Вол Маутајн“ као резерва са циљем да привуче пажњу Аргентинаца. Истовремено су чете „К“ и „Л“ са Маунт Шаленгера кренуле према југу поред минског поља да коначне линије за напад југоисточно од Маунт Херијет. Претходница је била део групе „Ј“ која је обележила пут, а у њеном саставу била је и противоклопна група.
Напад је започела чета „Ј“ са лажним нападом и са њим преусмерила пажњу аргентинске одбране према западу острва.У 22 часа у напад је кренула чета „К“ по источној падини Маунт Херијет. Они су имали снажну подршку у бродској артиљерији с мора. Под гребеном изненадили су аргентинску јединицу која је имала минобацаче од 120 мм и наставили су даље са нападом према врху Маунт Херијета.
Око 23 часа за четом „К“ у напад кренула је и чета „Л“ са јужне стране Маунт Херијета. Њихово напредовање снажно је ометала митраљеска врта Арегентинаца са гребена, због чега су били позвани у помоћ лаки топови калибра 105 мм са Мт Челинџера и портивоклопне посаде са противоклопним ракаетама типа „МИЛАН“.
Чети је тек после пет сати жестоке борбе успело да освоје врх Маунт Херијета. Када је заузет врх чета „К“ наставила је напад према стени „Гоат Риџ“ на северној страни и успела да је заузме у рану зору 12. јуна. То је уједно био и циљ напада.
Чета Ј“ се померила са Вол Маунтајн“ на Мт Херијет, где је са осталим четама обезбедила зону.
Сукоб је укупно трајао 10 сати и у њему су погинула два британска војника, а њих 26 је рањено. Арегнтинци су имали убијених 18 војника, 50 рањених и око 300 заробљених.
Оно по чему ће овај наизглед сасвим обичан напад остати упамћен био је веома стрм и тежак терен, а још више што се одвијао по мрклом мраку. Напад од подножја ка врху је један од најтежих облика ратовања у планинском свету и то још ноћу.
Оваква операција захтевала је одличну организацију и врхунску обучености и физичку спремност нападача у ноћним условима. Посебно се то односило на орјентацију, маскирање и ситем командовања који су уз физичку припремљност сматрани најважним сегемнтом уз који је остварено изенанђење и заузимање планинских врхова изнад Порт Стенлија.
С друге стране Аргентинци су били видно исцрпљени и боравили су скоро месец и по у веома суровим условима. Иначе временски оквир када је изведен напад нож на јутро било је веома хладно што је негативно деловало на пажњу аргентинске одбране. Посебно треба додати да су међу аргентинским војнциима већином били регрути, док су на британској страни били професионални војници, који су иначе били обучени за борбено деловање у планинском свету или окружњу сличном планинанм, у односу на Аргентинце.