Лични осврт, Пише: Данко Боројевић
Стање у коме се налазило РВ и ПВО на прелазу из 1998. у 1999. годину имало је све друге карактеристике, само не спремности за рат са снагама Атлантског пакта. Застарелост и скромне борбене могућности већине средстава, допуњена је значајним процентом неисправности.
СТАЊЕ РВ И ПВО УОЧИ АГРЕСИЈЕ
Техника је у највећем постотку припадала другој или првој технолошкој генерацији. Код најсавременијих средстава треће генерације која су била у у употреби, авиона МиГ-29 исправност је била 44%, код радара AN/TPS-70 била је 50% а код AN/TPS-63 била је 37%. Недостатак резервних делова учинио је да и најсавременија средства буду ван строја у значајном постотку. Летачка обука била је сведена на доњу границу дозвољеног, и то је био процес који је трајао од средине деведесетих година XX века. Просек налета био је 24,50 часова.
Обука ракетних јединица изводила се без гађања. Последња бојева гађања у циљу обуке била су пред сам распад СФРЈ, и после нису вршена. То је утицало да је био мањи број оних који су имали практично знање у гађању и борбеној употреби ових система. У току неколико реорганизација, седам од 12 ракетних дивизиона ПВО (рд ПВО) система Нева били су преведени у неактиван статус, пре свега због недостатка људства. С обзиром да је реч о значајном систему, то је итекако утицало на борбену готовост. Низак ниво обучености и оспособљености карактерисао је степен употребљивости тих снага. Резервни састав није био систематски ни позиван ни обучаван на средствима која ће задужити пред почетак рата. Такође, оџив резервног састава није био задовољавајући и кретао се око 50%.
Овоме треба додати да је приштински 311. срп ПВО од октобра 1998. до марта 1999. године, био искључен из система обуке, груписан на одређеној локацији и под сталном верификацијом страних посматрача Косовске верификационе мисије.
Припремљеност територије за маневар јединица, није била адекватна. Овај проблем био је изражен посебно за јединице ВОЈИН, које су морале поседати положаје на планинским висовима и гребенима на којима није било уређених положаја, а ни прилазних путева. За употребу ових јединица било је само осам радарских положаја уређених по типу сталне фортификације и 13 положаја уређених по типу пољске фортификације. На почетку рата авијација је располагала са два поџемна објекта, са могућношћу смештаја око 50 авиона и 86 армиранобетонских склоништа, капацитета око 100 авиона. Ови капацитети су обезбедили смештај само за око 50% борбене авијације. Ракетне јединие су располагале са пет ватрених положаја уређених по типу сталне фортификације за ракетни систем Нева и 55 ватрених положаја уређених по типу пољске фортификације, од којих 15 за систем Нева и 40 за систем Куб.
На анализи борбене готовости РВ и ПВО за 1998. годину, констатовано је да су најзначајнији задаци у 1998. години били ангажовање у повишеним мерама борбене готовости, реализација споразума СРЈ и НАТО, извршене промене по „Моделу 21“, аеромитнг у Батајници, израда планова и увежбавање заузимања растреситог распореда, бојна гађања РЈ ПВО (по једна батерија са ПА топовима Бофорс Л-70 и по једно одељење Стрела-1М из јединца А класификације) и гађање циљева у ваздуху јединица ловачке авијације, извођење заједничких тактичких увежбавања, здружене тактичке вежбе „Голеш 98“ (тема одбрана аеродрома од напада са земље) и пренаоружавање 1. чете 58. батаљона ВОЈИН на Црном Рту са радаром S-600.
Према подацима са те анализе у 1998. години извршено је 19,044 часова налета (92% од планираног) у односу на 17,788 часова у 1997. години. Просечан налет по пилоту подигнут је са 21,25 час у 1997. години на 25,40 часова у 1998. години, што је и даље било 30% од потребног. Такође, предвиђен налет у ноћним и сложеним метео условима (СМУ) извршен је у мањем обиму од планираног, тако да је 41% пилота било способно за ноћно летење, 53% за СМУ а 71% за летове у повољним метео условима (ПМУ). У ловачкој авијацији спровођен је курс обуке младих пилота, а неизвршење гађања и ракетирања у ваздуху имало је негативан утицај на ватрену оспособљеност ловачке авијације (ЛА). У ловачко-бомбардерској авијацији (ЛБА) био је повећан број пилота који је извршио ватрена дејства у односу на 1997. годину. У ракетним једницама позитивно је утицала припрема за бојна гађања, као и ангажовање у повишеним мерама борбене готовости, али је констатовано да је недовољна оспособљеност јединица ПВО система Куб, за извођење дејстава у условима интензивног електронског ометања.
Указано је да је проценат оџива лица из резервног састава низак. У случају рата активан састав био би свега 26% (8588) од ратног бројног стања (31350), а остатак је требало да чини резервни састав (22762 или 68%, чак је остало непопуњено 6%). Било је 4308 моторних возила (77,4%) из фонда ВЈ, а рачунало се на још 1262 моторна возила из пописа (22,6%) односно резерве.
Констатовано је да је за обезбеђење даље употребе авиона МиГ-29 (без ремонта) до краја 2000. године неопходно продужити временски рок рада и обезбедити: ремонт 20 мотора и 17 агрегата КСА-2 и набавку већег контигента резервних делова. „На тај начин би обезбедили 14 авиона за употребу“. Без обезбеђења потребних 20 мотора и 17 агрегата КСА за авионе МиГ-29 за оперативну употребу „могу се обезбедити четири авиона“. Слаба је била попуна ракетама ваздух-ваздух и то Р-73Е (150 или 41%), Р-60МК (205 или 36%) и Р-27Р1 (65 или 18%), односно топовске муниције од 30 мм (11053 или 19%). Констатовано је да највише недостају убојна средства из наоружања МиГ-29.
Указано је такође, да недостају делови електронске опреме за МиГ-29, резервоари за гориво цревоводи, кабинске заптивке за авионе Супер Галеб и Орао, као и хеликоптере, за које су недостајали кракови главног ротора, акумулатори и пнеуматика за возила. Симулатор за авион МиГ-29 био је неисправан још од 1996. године. Указано је на слабу реализацију ремонта (48%), посебно на неповољан однос борбене и неборбене авијације у томе (33% према 59%). У безбедносном смислу оцењено је као негативно присутство НАТО тима на Оперативном центру Команде РВ и ПВО као и Верификационе мисије на аеродрому Приштина.
Анализа стања у Корпусу ПВО показивала је повећано напрезање људства, недостатак ресурса и резервних делова. Повећано трошење ресурса борбених средстава која су у исправном стању, због немогућности набавке резервних делова за неисправна средства. Посебан проблем био је истек временског рока рада и немогућност опште оправке авиона МиГ-29, али и успорена динамика опште оправке авиона МиГ-21 двоседе верзије, недостатак предајних цеви и помоћне опреме за радаре S-600 и AN/TPS-63. Предлог је био продужити рок рада авиона МиГ-29 „по стању“. Код моторних возила је било још теже стање: исправност се кретала 60-70%, старост возила је била вишедеценијска, истрошен је добар део ресурса и део возила је био у конзервацији, из које је приман у употребу неисправан. Мале одобрене количине горива, недовољни ресурси у ловачкој авијацији, мали број реалних налета, ограничене могућности у условима електронског ометања, вишегодишње непозивање резервног састава на обуке, били су остали проблеми који су истакнути. У ракетним јединицама ПВО био је веома мали број старешина који је извео бојна гађања. Командовање снагама у 31. и 58. сектору (ОЦС ПВО), било је отежано због неопремљености системом AS-84.
У Ваздухопловном корпусу у току 1998. године, извршен је налет од 14,091 часова. Истакнуто је да је извршена преобука 252. лбае на авион Ј-22 Орао, као и да је одржан ниво борбене готовости. Завршене су све формацијске измене у складу са планом „Модел 21“. И у овом саставу констатован је недостатак резервних делова. У акцији расељевања средстава, констатован је недостатак транспортних возила, отежан рад због слабе попуне људством и неусловност објеката за чување тих средстава.
Октобарско ангажовање 1998. године РВ и ПВО у повишеним мерама борбене готовости оцењено је као највеће напрезање јединица вида у „ближој историји“.
АГРЕСИЈА
Почетком 1999. године било је јасно да ће до агресије на СРЈ доћи. Догађај у селу Рачак на КиМ 15. јануара 1999. године, у први план је поново ставио планирану агресију Алијансе. Одласком Верификационе мисије са КиМ и неуспели преговори у Рамбујеу били су јасан сигнал да је почетак сукоба са Алијансом питање дана.
У 19:00 часова наређена је пуну приправност за снаге ПВО. Тачно у 19:55 часова пуковник Милош Гордић, начелник групе за борбено командовање у РВ и ПВО, известио је команданта вида генерала Смиљанића да је агресија почела. Нико у РВ и ПВО није био изненађен са почетком, моделом и начином извршења првог удара. Конкретно, обавештајни органи РВ и ПВО су 19. марта имали информацију да ће бомбардовање почети током наредних неколико дана.
Удари прве ратне ноћи 24/25. марта извршени су у два таласа. У првом таласу, од 19:47 до 24:00 часа, ангажовано је око 150 авиона и испаљено је око 50 крстарећих ракета. Уследио је други талас, од 01:00 час иза поноћи до 04:00 часа ујутро, са око 50 авиона. Нападнут је 51 објекат широм СРЈ, од тога 34 објекта РВ и ПВО на 23 локације.
Дана 24. марта 1999. године у 17:45 часова, 204. лап са 52 пилота, 100 старешина ваздухопловно-техничке службе (ВТСл) и 23 војника имао је следећи распоред снага по ескадрилама:
127. лае:
аеродром Ниш: два авиона МиГ-29 (пилоти мајори Илић, Аризанов, Ђурђевић и Емети) и део старешина ВТСл са командиром ВТС капетаном Кухаром;
аеродром Подгорица: један авион МиГ-29 (пилоти мајори Новаковић и Тешановић) и део старешина ВТСл са потпоручником Миличевићем;
аеродром Поникве: два авиона МиГ-29 (пилоти потпуковник Ђукановић и мајори Милутиновић, Ситар и Зораја) са делом старешина ВТСл са капетаном Ђорђевићем;
аеродром Батајница: пет авиона МиГ-29 (плус четири неисправна), један авион двосед МиГ-29 (плус један неисправан) са пилотима: потпуковници Кужет и Николић; мајори Кулачин, Николић, Ранђеловић и Владисављевић; капетани И класе (КИК) Радосављевић, Миленковић, Миљковић, Маргетић и Ђорђевић.
126. лае:
После наређења команданта 204. лап да се део авиона извуче на пут Батајница-Бановци, у 19:00 часова снаге 126. лае имале су следећи распред: шест авиона МиГ-21 код капије број 5 до аутопута, четири авиона Л-17 на позицији 126. лае, три авиона (два МиГ-21 и један двосед МиГ-21) на позицији 127. лае, три авиона МиГ-21 на малој стајанци код капије број 5 и три авиона на позицији Мома. Људство се налазило у просторијама Месне заједнице Нови Бановци. Већ наредне ноћи почело је развлачење авиона по новосадском аутопуту, од надвожњака у Батајници до наплатне рампе. Од друге половине априла део авиона је размештен на гарнизону Батајница и те локације су редовно мењане. Од 11. маја авиони више нису држани на аутопуту већ на маскирним тачкама у близини аеродрома .
На аеродрому Приштина базирао је 83. лап са 48 пилота, 123. лае (15 авиона МиГ-21) и 124. лае (7 авиона). У маневру су била два авиона 123. лае на аеродрому Подгорица, по два авиона МиГ-21 на аеродромима Поникве и Ниш, четири авиона на аеродрому Сјеница (Дубиње) из 124. лае.
Укупно је било ангажовано 32 авиона МиГ-21 и пет авиона МиГ-29. Како је на самом почетку кампање генерал Смиљанић забранио употребу авиона МиГ-21, реално се могло рачунати само на авионе МиГ-29 (њих пет!).
Генерал Смиљанић је на реферисању, 15. априла, на захтев тадашњег председника СРЈ Милошевића да образложи одлуку око забране употребе авиона МиГ-21 у сукобу са флотом Алијансе, навео да сматра да се од евентуално подигнутих ловаца МиГ-21 на нападачке формације ниједан не би вратио, а да би НАТО имао шансу да пропагандно поентира са већим бројем оборених авиона него што је имао само са авионима МиГ-29. Догађаји су потврдили исправност ове одлуке.
У 14:20 часова 24. марта 1999. године добијен је сигнал „ваздушна опасност“. У приправности у Батајници била су два ловца МиГ-29Б (Л-18). У 18:40 часова сигнал „ваздушна опасност“ дата је свим аеродромима.
У 19:45 часова са 31. оперативног центра сектора ПВО (ОЦС ПВО) добијен је сигнал за полетање једног авиона МиГ-29Б са аеродрома Ниш. Полетео је мајор Иљо Аризанов у зону Сува Река – Ђаковица на висини 3000 метара, а у 20:40 часова полеће мајор Драган Илић са другим МиГ-29Б у зону Приштина на висини 3000 метара. Због оштећења од поготка у ваздуху у 20:42 часа на аеродром Ниш вратио се мајор Илић, док је добијена (погрешна) информација да је авион мајора Аризанова срушен у рејону Јастрепца. Пилот Аризанов оборен је у ваздушној борби са НАТО авионима. Катапултирао се из оштећеног авиона изнад рејона Дренице, јаког албанског упоришта. Тек трећег дана провлачећи се територијом запоседнутом од Ослободилачке војске Косова (ОВК), стигао је до приштинског војног аеродрома Слатина. Касније је установљено да су Аризанову отказали радар и систем СПО, који показује озраченост од других авиона. Мајор Илић је такође имао отказ уређаја СПО.
У 20.30 часова са ОЦ Корпуса ПВО наређено је полетање два ловца МиГ-29Б са аеродрома Батајница. У 20:37 часова полеће према Бечеју мајор Небојша Николић, а у 20:40 часова, у фази пењања на истом правцу, погађа га холандски ловац F-16MLU у близини Титела на висини око 3000 метара.
Мајор Љубиша Кулачин је после полетања ка зони Бечеј патролирао у тој зони и вратио се на аеродром. Његов радар је такође био неисправан, што је открио покушавши да дејствује на циљеве у захвату. Због немогућности да слети на аеродром Батајница који је био у диму, он је око 21:00 час слетео на аеродром Сурчин.
Са 31. ОЦС ПВО у Краљеву, у 20:40 часова дат је сигнал „сви у ваздух“. Са пилотима из 204. лап на Пониквама била су и два пилота из 83. лап са два ловца МиГ-21бис (Олуић и Јанковић). На знак узбуне командир 127. лае, потпуковник Небојша Ђукановић, као шеф групе од шест пилота одређује да осим њега полете Милутиновић и Олуић док Јанковић као млад пилот није имао завршену обуку за ноћно летење. Сва три пилота покрећу авионе и први полеће Милутиновић. У тренутку пуштања кочница код два преостала ловца стигла је наредба да се одустане од даљих полетања. Будући да није успоставио радио-везу и да му је отказао радар, мајор Предраг Милутиновић покушава слетање на аеродром Лађевци. У међувремену успоставља везу и добија наређење да се упути ка аеродрому Ниш. Авион ев. бр. 18106 којим је управљао пилот Милутиновић оборен је у рејону Рибарске Бање код Крушевца.
У првом удару РВ и ПВО ВЈ није имало људских губитака. Поред изгубљених авиона у ваздуху, одређен број ваздухоплова је уништено у армиранобетонским склоништима (АБС) Тешко су оштећени један авион МиГ-29 и два МиГ-21, уништен један авион МиГ-21 и оштећен авион В-53 (УТВА-75) . Укупно је те вечери уништено 11 авиона на земљи и три у ваздуху.
Прва жртва РВ и ПВО била је из строја ЛБА. Наиме, по позиву са задатком пружања ваздухопловне ватрене подршке за потребе јединица 3. армије ВЈ, са аеродрома базирања 25. марта 1999. године полеће командир 241. лбае пилот мајор Живота Ђурић у авиону Ј-22 Орао. Он је тог дана успешно дејствовао по положајима снага ОВК. Међутим, мајор Ђурић бива оборен и гине на извршењу борбеног задатка. Постхумно је одликован и унапређен у виши чин (потпуковник).
Противнички одговор је био брз и ефикасан. Авијација Алијансе је постепено из употребе избацивала полетно-слетне стазе (ПСС) аеродрома Поникве, Лађевци и Ниш, са којих су јуришници Ј-22 Орао полетали и дејствовали по циљевима ОВК на КиМ.
Исти дан са аеродрома Сурчин у ловцу МиГ-29Б полетео је пилот генерал-пуковник Љубиша Величковић. Он је обавио лет по маршрути Сурчин-Нови Сад-Батајница-Сурчин.
На аеродрому Батајница у 12:30 часова 26. марта дат је сигнал за ваздушну опасност. У 16:00 часова ОЦ Корпуса ПВО даје приправност број 1 са све снаге 204. лап. У 16:45 часова исти ОЦ наређује полетање два ловца МиГ-29Б. У 16:53 часова у ловцима полећу мајор Слободан Перић и КИК Зоран Радосављевић у зону очекивања Бечеј, а да не прелазе западно од Тисе на висини 3000 метара. После доласка у зону, а на основу података са канала навођења, они лете у правцу Ваљева и настављају гоњење авиона непријатеља све до тренутка обарања оба наша авиона на висини од 5000 метара у зони Јање и Теочака (Република Српска).
Мајор Перић погођен је на висини од 7600 метара, а искочио је на 7200 метара. Пао је на територију Републике Српске. Убрзо потом је пребачан на територију СРЈ. Података о обореном КИК Радосављевићу, тада још увек није било. После се сазнало да је оборен и да је настрадао у рејону села Крчине, заселак Жуге, 12 километара од манастира Тамнава, Општина Угљевик, Република Српска. По проналаску беживотног тела пилота Радосављевића, тело је у највећој тајности хитно пребачено на територију СРЈ . Пилот Радосављевић је постхумно одликован и унапређен у виши чин.
Истог дана кад су полетели пилоти Перић и Радосављевић на извршење свог задатка, са аеродрома у Подгорици полеће пилот мајор Слободан Тешановић у ловцу МиГ-29Б. При слетању на аеродрому Поникве због техничких проблема био је приморан да се катапултира, испред прага писте.
Обарање најсавременијих ловаца РВ и ПВО довело је до драстичног смањења сличних задатака. Тек 5. априла у 11:23 часова наређена је приправност број 1, за два МиГ-29Б са покретањем мотора, која је трајала до 19:50 часова. До ангажовања ипак није дошло.
ИНАТ ПРОТИВАВИОНАЦА
Четвртог дана рата, 27. марта, борбена послуга 3. ракетног дивизиона ПВО првом ракетом система Нева оборила је у 20:42 часа „невидљиви“ ловац-бомбардер. Слика обореног F-117A са сремске ледине муњевито је обишла свет и прославила ракеташе 250. бригаде. ОбарањеF-117A постаће један од најкарактеристичних догађаја читавог ваздушног рата над СРЈ и несумњив успех наше ПВО. Убрзо по обарању дивизион је променио ватрени положај. Пилот у обореном авиону F-117A био је потпуковник Дејл П. Зелко (Dale P. Zelko). Имао је позивни знак „Вега 31“. Мат црно обојени авион носио је број 82-0806 и припадао је 8. борбеном сквадрону (8th Fighter Squadron) 49. борбеног винга (49th Fighter Wing) америчког ваздухопловства у бази Холоман (Holloman) у Новом Мексику.
Иако са значајном могућношћу „избегавања“ радара, овај тип авиона је од појаве у региону био „видљив“ за електронске извиђаче РВ и ПВО, који су убрзо стекли слику о начину његове употребе. Пилоти F-117A били су изузетно дисциплиновани у радио-комуникацијама, али пилоти других врста авијације (авијација других земаља) много су причали о њима. Пилоти F-117A такође су се пријављивали авионима Авакс (Awacs). Пуњење горивом је вршено пре сваке активности. То је трајало од 20 минута до 1 часа. За то време наше електронско извиђање могло је сазнати број авиона, врсту и активности које предстоје. Често су то биле формације до 10 авиона. Сазнало се да је њихова тактика била тактика ударних група, тако да се критичног дана према сазнањима електронског извиђања у ударној групи појавило најмање пет авиона F-117A. Ови подаци достављени су ОЦ Корпуса. Извештај је био у 19:58 часова. То значи да је информација о појави F-117A и те вечери била присутна. Електронским извиђањем регистровано је и обарање наведеног F-117A и спасавање пилота. У току 78 дана кампање регистровано је 279 авио-полетања F-117A и они су дејствовали све време кампање.
Ловачки авиони МиГ-29 поново ће полетети на борбени задатак 6. априла. Тог дана полетео је са батајничког аеродрома мајор Абдул Емети. Имао је у захвату све лажне циљеве, тако да није дејствовао. После 17 минута су му наредили да се врати на Батајницу. Истог дана са Поникава полеће мајор Боро Зораја, има захват три циља, али ракете због отказа не „полећу“ са лансера његовог ловца. Слетео је у Лађевце после 40 минута патролирања.
Два дана после, 8. априла, са аеродрома Лађевци полеће КИК Драган Миленковић ка зони Рашка-Тутин, где одмах бива „озрачен“. Изводи противракетни маневар ка Копаонику избегавајући две блиске ракете и добија наредбу да се врати на Лађевце.
Последњег дана априла неколико ловаца МиГ-21бис (Л-17) ипак је успешно обавило два прелета иако су били радарски озрачени. Са аеродрома Слатина код Приштине на МиГ-21 полећу пилоти Владан Ђукић и Саша Бошковић и прелећу за Ниш. Такође, из Приштине за Поникве на ловцима МиГ-21бис прелећу пилоти Само Зорман, Слободан Ђоровић, Драган Селимовић и Бела Герстмајер.
И поред огромног притиска на ракетне јединице ПВО и великих жртава које су претрпеле, систем ПВО је и даље представљао значајну претњу нападачима. Сваки процедурални пропуст за авијацију НАТО могао је да буде погубан. То се показало у јутарњим часовима 2. маја, када је 3. ракетни дивизион ПВО 250. бригаде оборио још један авион америчког ваздухопловства.
Други оборени авион био је F-16C block 40 (подваријантаF-16CG) број AF 88-550. Припадао је 555. борбеном сквадрону 31. борбеног винга из Авиана. Командант сквадрона пилот потпуковник Дејвид Голдфејн (David L. Goldfein) у овом авиону имао је позивни знак „Хамер 34“. Према америчким подацима, он је управо завршио дејство по ракетним положајима ПВО код Новог Сада када га је у одласку погодила ракета на 4300 метара висине. Циљ је гађан са две ракете В-601 методом ТТ .
У 12:05 часова 4. маја ОЦ Корпуса ПВО дао је сигнал ваздушне опасности, а у 12:07 часова је наређено полетање са Батајнице. Радио-везе на припремљеном ловцу МиГ-29Б отказују, те пилот излази да промени авион. У међувремену, са командног места долази командант 204. лап, потпуковник Миленко Павловић. Он долази до другог авиона МиГ-29 ев. бр. 18109, покреће моторе и полеће у 12:37 часова. Командант пука лети у рејону Ваљева на висини од 3000 метара. Активно га наводи јединица ВОЈИН. Његов лет најављен је и код ракеташа 250. бригаде. У 12:47 часова потпуковник Павловић се више не чује на радио-вези. Око 13:20 часова стиже вест да је потпуковник Миленко Павловић после кратке ваздушне борбе са два америчка ловца F-16CJ оборен у рејону Ваљева изнад села Петнице и да је погинуо. Миленко Павловић постхумно је унапређен у чин пуковника.
После погибије команданта 204. лап, снаге пука до краја рата нису употребљаване у систему ПВО.
Снаге НАТО су до 4. маја по објектима РВ и ПВО извршиле 280 напада на 118 локација и нанели губитке којима су почетне борбене могућности смањене за 60%. Посебно тешко стање било је код ВОЈИН, где је до 4. маја избачено 11 јединица од почетних 17, односно 65%. Стварне могућности ВОЈИН биле су умањене за 80%. Ово је директно утицало на могућност ПВО у овој фази рата. Из употребе су избачена 124 ваздухоплова у односу на почетно стање, уништено је 380 објеката, а оштећено 330 од којих 80 теже.
У међувремену снаге НАТО су појачале своју кампању уводећи у борбена дејства све већи број ваздухоплова. Око 20. маја на терену је било 31600 припадника америчких снага и 650 авиона укључених у операцију над СРЈ.
ОТПОР И ПРЕЖИВЉАВАЊЕ
Да би се спасао преостали део ваздухопловне технике, пре свега ловачки авиони, они су склањани у поџемна склоништа или се прибегавало њиховом маскирању.
За обмањивање противника примењивана су разна средства, али су лажни радарски уређаји (лажни ватрени положаји, макете средстава направљене од уништене технике, лажно лансирање, имитатори радарског зрачења) код 250. рбр ПВО као и макете ловаца МиГ-29 у природној велични код 204. лап, постављане на аеродрому Батајница, биле најспектакуларнији пример обмањивања. Авијација Алијансе је 33 пута деловала по напуштеним или лажно уређеним положајима ракетне бригаде, односно уништавала макете авиона МиГ-29, сматрајући да уништавају праве авионе.
Аеродром Слатина поред Приштине са поџемним објектом Морава, на којем је базирао 83. лап, издржао је бомбардовање најтежим америчким пројектилима 1999. године, без већих оштећења и губитка авиона у њему.
Када је НАТО 27. априла 1999. године у три наврата бомбардовао аеродром Голубовци, посебно му је био интересантан поџемни објекат аеродрома у Шипчанику.
Тада се у њему налазило 26 авиона разних типова, међу којима и свих седам авиона Г-4 Супер Галеб из акро-групе „Летеће звезде“. Сви су изгорели, када су НАТО пројектили пробили рупу на горњем слоју земље и камена специјалним бомбама за изазивање тектонских поремећаја.
Постоје и непотврђене приче о успешном дејству наше авијације против снага НАТО, у којима су учествовали авиони МиГ-21, Г-4 Супер Галеб и Ј-22 Орао. Међутим, не постоје релеванти подаци о томе.
Током агресије РВ и ПВО је претрпела велике материјалне губитке, пошто је НАТО авијација у немогућности да лоцира и уништи покретну технику и људство ВЈ током целог бомбардовања највише гађала аеродромску инфраструктуру.
Након 78 дана бомбардовања рат је завршен 10. јуна 1999. године. НАТО циљ уништење ВЈ није остварен, али је постигнут други болнији циљ – отимање дела територије Србији. На територији Косова и Метохије инсталиране су снаге НАТО.
Борбена дејства код ловачких авиона извршена су само авионима МиГ-29. Батајнички 204. лап извео је 13 борбених летова, седам ноћу и шест дању. Један у пару и све остале појединачно. Будући да је 127. лае пребазирала своје ловце на пет аеродрома, до груписања и дејства у већој формацији по снагама НАТО није дошло. У седам авио-полетања дошло је до контакта са авијацијом Алијансе, у четири полетања били су у слободном лову, а два су прекинута. Оборено је шест ловаца МиГ-29, оштећен је један авион који је успео да слети, а прелет једног ловца завршен је потпуним ломом код слетања, због грешке пилота. Три авиона су уништена на земљи.
Приштински 83. лап није извршавао борбена дејства у својој основној намени, али је имао 28 авио-полетања приликом извођења маневара. Приштински пук је извршио шест борбених летова у оквиру маневра пребазирањем исто толико авиона на аеродром Сјеница и два на аеродром Ниш, који су обављени без привлачења пажње противничке авијације. Изгубљено је 36 ловачких авиона (11 авиона МиГ-29 и 25 авиона МиГ-21). Сви ловци МиГ-21 уништени су на земљи.
У времену од 25. марта до 4. априла команда 3. армије ВЈ тражила је дејство по 15 објеката, а дејствовано је по 11 објеката авионима јуришне авијације типа Ј-22 Орао и Г-4 Супер Галеб. По три објекта није дејствовано због неповољних метео услова, а по једном ради избегавања ловачке авијације НАТО. Извршена су 24 лета у трајању од 15 часова и и 25 минута. До ватрених дејстава дошло је у 19 летова. Од тога је 98. лбап извршио 18 летова са 15 дејстава, а 229. лбае из састава 172. абр шест летова са четири дејства. ЛБА извршила је 25 борбених дејстава у ваздухопловној ватреној подршци, од чега 23 успешна борбена дејства по снагама ОВК. У два лета дејства нису извршена због лоших метео услова у рејону објекта дејства.
Утрошак убојних средстава износио је 56 касетних бомби BL-755 и 32 бомбе опште намене ФАБ/ОФАБ-250, као и 70 топовских граната калибра 23 мм.
Извиђачка авијација током рата није летела.
Транспортна авијација испунила је своју улогу пред почетак рата превозом материјала између аеродрома за потребе ратног распореда борбене авијације. Првог ратног јутра, 25. марта, сви исправни авиони 677. трае са Батајнице прелетели су у ниском лету до цивилних аеродрома Београд и Ечка код Зрењанина. Ту су били смештени до краја рата. Један АН-26 је 26. марта, по посебном наређењу, направио два лета на релацији Батајница-Голубовци и превезао осам путника и три тоне терета. Транспортне задатке су потом преузели хеликоптери.
Хеликоптерске јединице су обављале превожење све време рата. Од укупног броја летова хеликоптера шест летова је извршено у спасавању оборених пилота и пет у трагању за обореним непријатељским пилотима. Укупно је код свих хеликоптерских јединица, превезено 94 рањеника, 113 путника и пет тона терета у току 104 лета у трајању од 59 часова и 15 минута. Летови су извршавани на екстремно малој висини чак и до 10-20 метара, коришћењем заклона који је пружао терен, изнад комуникација и ради избегавања дејства сопствене ПВО, јер најчешће нису могли бити најављени.
Према различитим подацима РВ и ПВО је имало 39 погинулих припадника, уништено је 127 ваздухоплова или 34%, 35% система ВОЈИН, 28% система ПВО и 34% зграда РВ и ПВО. Оштећено је 84500 квадратних метара писта и оперативних површина.
У оквиру трагичне бројке погинулих бораца ВЈ, губици РВ и ПВО износили су 39 погинулих припадника: 12 официра, девет подофицира, три војника по уговору (ВПУ), шест војника на одслужењу војног рока и девет војника припадника резервног састава. Рањено је 110 припадника ваздухопловства од којих 19 официра, 24 подофицира, 11 ВПУ, 44 припадника резервног састава и два цивилна лица на служби у ВЈ . Генерал-пуковник Љубиша Величковић настрадао је у нападу НАТО авиона на положаје 310. срп у рејону Омољице. Генерал је погинуо 1. јуна у 00:24 часова заједно са својим пратиоцем пуковником Пејчићем и командиром 2. батерије КИК Трифуновићем. Он је био најстарији по чину међу жртвама ВЈ у рату.
Званична процена сопствених губитака РВ и ПВО у току рата са НАТО датирана је септембром 1999. године. Подаци изнети у том периоду говоре да је изгубљено „неповратно“ 156 авиона (од којих 7 у ваздуху) и још 20 за које се претпоставља немогућност оправке – укупно 176. Односно да је уништено 135, а оштећено 75 ваздухоплова.
Структура ваздухоплова уништених у ваздуху и на земљи чине: 36 ловачких авиона, 24 ловачко-бомбардерска авиона, 7 транспортних авиона, 16 хеликоптера свих типова (међу којима два Ка-25ПЛ и три Ми-14ПЛ) и 43 школска авиона.
У ракетним јединицама ПВО избачено је седам ракетних дивизиона система Нева и седам ракетних батерија система Куб. Код свих система Нева уништено је осам, а оштећено шест станица за вођење ракета од којих је три било могуће оправити. Уништена је једна, а оштећене две лансирне рампе од којих се једна могла поправити. Код система Куб уништено је пет а оштећено четири РСтОН, са могућношћу оправке свих примерака. Оштећена су четири осматрачка радара са могућношћу поправке свих. Уништена су четири, а оштећана три самоходна лансирна оруђа, такође са могућношћу поправке.
АГРЕСОРСКИ ГУБИЦИ
Губици НАТО нанети средствима ПВО групације РВ и ПВО износили су два уништена авиона, девет уништених беспилотних летелица (БПЛ) и уништено је 45 крстарећих ракета. Оштећено је 36 авиона и два хеликоптера .
У току борбених дејстава јединице РВ и ПВО успеле су да оборе два борбена авиона америчког РВ. У неборбене губитке спадају: губитак два америчка хеликоптера AH-64A Apache, од којих се први срушио 27. априла око 22:20 часова недалеко од аеродрома Ринас у Албанији, ударивши у дрвеће, а други 5. маја око 01:30 часова на локацији 75 км од Тиране, ударивши у далековод. У другом удесу погинула је двочлана посада хеликоптера. То је био једини овакав губитак људских живота за Американце у току агресија на СРЈ.
Авион AV-8B Harrier-II, из јединице ВМА-231 срушио се у море на 40 км од Бринџија, 1. маја. Авион је изгубио снагу у фази слетања на матични носач амфибију USS Kearsarge (LHD-3).
Амерички разарач USS Gonzalez (DDG-66), погођен грешком своје авијације.
Од дејстава ПВО или због других разлога, најмање 16 авиона је оштећено или су напустили ток дејства. Од тог броја у четири случаја радило се о авионима F-15, у шест случајева F-16, у по једном случају било је речи о авионима F-117, F-14 и Mirage-2000, док је у три случаја било речи о авионима А-10.
Осим тога треба додати и податак да је ВЈ оборила 21 беспилотну летелицу, а да је НАТО имао и шест неборбених губитака беспилотних летелица. Оборено је и неколико десетина крстарећих пројектила и вођених бомби.
За узраду текста коришћена је следећа литература:
Данко Боројевић, Драги Ивић, Жељко Убовић, Ваздухопловне снаге бивших република СФРЈ 1992-2015.
Бојан Б. Димитријевић, Јовица Драганић, Ваздушни рат над Србијом 1999, Медија центар Одбрана, друго измењено и допуњено издање, Београд, 2013.
Печат број од 24. марта 2010, Угљеша Мрдић, Спасоје Смиљанић – Како смо се бранили од НАТО агресије.
Саша Олуић, Горан Антић, Бојан Димитријевић, 204. ловачки авијацијски пук, друго допуњено издање, Медија центар Одбрана, Београд, 2011,
Данко Боројевић, Драги Ивић, Жељко Убовић, Зоран Вукосављевић, Небески штит са земље, самоходни ракетни систем 2К12 Куб-М/Квадрат, Рума, 2020.