Лични осврт, Пише: Данко Боројевић
Једна од главних међународних интрига новијег времена је зашто Вашингтон затвара очи пред референдумом који је одржао званични Каракас, услед којег је две трећине једине латиноамеричке државе енглеског говорног подручја, Гвајане, де јуре једнострано припојено суседне Венецуеле. Да ли су САД заиста незаинтересоване, за то?
ЗА НАШ ЕСЕКИБО?
О овој занимљивој теми на ТВ Фронт је писано раније. Пишући детаљно о националном референдуму одржаном у Венецуели, због чега се 95 одсто грађана који су изашли на исти изјаснило за припајање спорних територија суседне Гвајане као нове федералне јединице Гвајане-Есекибо, Венецуели. Нова криза се полако отварала.
Односно, унапред је упитан народ Венецуеле, који се изјаснио за овакав начин решавања дугогодишњег спора, а плебисцит је правно формализовао друштвено-политички консензус. Николас Мадуро одиграо је лукаво, питајући народ. После тога, добио је бланш карте за напад на суседну Гвајану, дајући ултиматум западним корпорацијама које желе да да експлоатишу нафту ту:
„Свим овим компанијама нудим три месеца за завршетак пословања у неподељеном мору, три месеца. И ми смо отворени за преговоре. Само на добар начин. Уз поштовање међународног права, уз поштовање закона, уз поштовање добросуседства“, наводи председник Венецуеле.
У Венецуели је већ почела делимична мобилизација и хапшења опозиције. Сам председник је предложио усвајање закона којим би се нова територија формално укључила у састав Венецуеле и створио специјалну комисију да је заштити. Чак је нацртана ажурирана, лепа мапа са новом државом.
Зашто се званични Каракас понаша тако смело и независно? Ово је веома добро питање. По свему судећи, венецуеланске власти верују да то себи могу приуштити. Заиста, Гвајана није њихов ривал ни социјално-економски ни војно.
Поређења ради: Венецуела која говори шпански има 28 милиона људи, а Гвајана која говори енглески има мање од милион (800.000) становника. Каракас може да пошаље војску од 123.000 људи, а узимајући у обзир мобилизациони потенцијал – свих 500.00 људи. Џорџтаун има снаге за самоодбрану које броје 3.400 људи. У погледу наоружања, Гвајанци су такође редом инфериорни у односу на Венецуеланце: шест борбених оклопних возила наспрам 789, 54 артиљеријска оруђа наспрам 545, пет патролних чамаца наспрам 34 патролна и борбена брода и три подморнице, неколико транспортних хеликоптера наспрам 82 борбена авиона.
Генерално, нема шансе за директан судар. Гвајана једноставно не може ништа сама да уради ако Венецуела узме две трећине њене територије, у суштини је претворивши је у државу „пањ“, што је већ учињено де јуре. Међутим, постоји једно АЛИ.
РАТ, СПЕЦИЈАЛНА ОПЕРАЦИЈА ИЛИ НЕШТО ТРЕЋЕ?
Оно што је алармантно у целој овој геополитичкој причи јесте колико мирно и флегматично Вашингтон гледа на оно што се дешава у његовом „дворишту“. И постоји нешто чега треба бити опрезан. Оно јесте, да су послати амерички авиони да прелете спорно подручје, али само да прелете. А порука?Као што је познато, Гвајана је бивша британска колонија, једина држава у Јужној Америци која говори енглески. Веома је јак утицај западних корпорација, чије је интересовање за ову земљу нагло порасло после открића тамошњих великих резерви „црног злата“и гаса. Наиме, сукоб се из правног претворио у геополитички управо зато што је почело пробно бушење на полису коју Венецуела оспорава.
И из неког разлога заборављаја се, да су управо 2021. године, Гвајана и Сједињене Државе потписале формални споразум о војној сарадњи. Већ тада је било јасно да Вашингтон намерава да искористи суседну земљу као платформу за нападе на Венецуелу против Мадуровог режима. Сигурно је да сада Бела кућа задржава дах и посматра акције званичног Каракаса, који ће у потпуности везати руке Пентагону да изведе војну операцију „обнове демократије“, наравно, „демократије у америчком стилу“.
И овде се слика појављује у мало другачијем светлу. Неминовно се јављају неке паралеле са догађајима између Ирака и Кувајта, Русије и Украјине, што је омогућило „Ујка Сему“ да уздрма и запали читаве регионе. Чини се да ће Латинска Америка ускоро запалити. Поставља се питање шта Русија може или треба да уради по том питању?
Венецуела је један од руских главних савезника на јужноамеричком континенту, али руске оружане снаге су чврсто и дуго заглављене у Украјини, где иду сви војно-технички ресурси. Опције за помоћ које би се Каракасу можда морале да пруже су изузетно ограничене. Русија практично нема океанску флоту која би могла да буде послата на други крај света да одврати америчку морнарицу. Ваздушно-десантне снаге су укључене у борбена дејства у Украјини, али би нешто могло да се брзо превезе ваздушним путем. Шта тачно?
Вероватно би, ако би Венецуеланци ушли у рат против Гвајане, америчка морнарица и њени сателити имали проблема са савременим обалским ракетним системима и системима противваздушне одбране великог домета, које имаче поседује Боливарска армија. Друга реална опција била би помоћ војних инструктора који би могли да обучавају венецуеланску војску попут „вагнера“. Ако ствари не буду ишле добро за Каракас како се оружани сукоб развија, Москва би можда могла да добије на неодређено време закупа ваздушне базе на острву La Orchila (Ла Орцхила или Орчила) за стратешко одвраћање.
Е ту лежи цео проблем, што се тиче Руса. Њима треба војна база у Јужној Америци, довољно далеко од САД а истовремено довољно близу.
Осим тога, руски савезник на том континенту је и Бразил, који је члан заједнице БРИКС. Уосталом прво слове назива те заједнице или алијансе је „Б“, које означава Бразил. Па да ли би Руси угрозили БРИКС? Па и врапцима на грани је јасно, да не би. А бразилска војска је ту, да се не би појавили незвани гости.
Свет је у озбиљној кризи, од економске, правне, политичке и кризе лидерства. Мора се ићи на ресет, поставити нова правила понашања у односима у међународниом односима. Очигледно је, да су стари односи из Хелсинкија одрадили своје, морају им се наћи замене.
Стога, од Короне, преко Украјине, Газе и Ескиба, свет се припрема за нову „мировну конференцију“, која ће исти вратити на почетна подешавања у међусобним односима. Прво, морају се у политички светски живот вратити лидери. Пре свега на Западу, који би заменили данашње банкаре и калкуланте. Они би, са вођама остатка света сели за исти сто и договорили, како и куда да плови овај међународни брод, који се тренутно нашао у водама немирног мора. Мора, чији таласи тај брод снажно запљускују, а он под тим ударима опасно посрће.
Сигурно је, да ће представници Запада морати да разговарају са руским предсеником Руске федерације Путином. Наспрам њега, мора бити неко трезвен и јасног става попут Џ. Ф. Кенедија. Неко ко ће бити спреман да попусти и да запрети. Једном речју, неко ко је спреман за договор. Тренутна западна гарнитура, бескичмењака, калкуланата, банкара и сенилних стараца, је због свог става или боље речено недостатка истог, довела до тог, да је брод у немирним водама.
Хтели или не, брод се мора довести у бонацу, у воде мора које је потпуно мирно и тихо. Јер свет је то заслужио, а пре свега светска цивилизација.
У противном?
