Пише: Данко Боројевић
Руска Црноморска флота, једна је од најстаријих морнаричких формација овог типа, ако не и најстарија на свету. Настала је у првим годинама осме деценије 18. века. У водама Црног мора супротстављала се Османлијама, учествовала је у Првом светском рату, Другом светском рату, била ривал америчкој Шестој флоти током Хладног рата, учествовала у рату у Грузији 2008. године и данас учествују у сукобу у Украјини. Флота која је променила више држава, али је остала ту где је и настала, на Криму као сужањ Црног мора.
ОД ИМПЕРИЈАЛНЕ ФЛОТЕ ДО СОВЈЕТСКЕ МОРНАРИЦЕ
Као иницијална каписла за настанак царске црноморске флоте са сигурношћу се може узети руска анексија Крима 1783. године. Наиме, 19. априла те године, руска царица Катарина Велика доноси указ којим је анектиран Кримски Канат, који се претходних неколико година налазио под руском „заштитом„; тиме нестаје последњи траг некадашње Златне Хорде и настаје подручје које ће постати познато као Нова Русија. Већ 13. маја кнез Потемкин (Григориј Александрович, кнез Потемкин-Таврически) је формирао Црноморску флоту. Истовремено са оснивањем флоте, грађен је и Севастопољ, као главна поморска база те флоте и бродоградилиште у Николајеву. Оснивање Црноморске флоте, био је логички наставак руске експанзионистичке политике према југу и Османском царству, која је започела у 18. вијеку, јер је Русији требала флота способна да се супротстави Османлијама на Црном мору.
Црноморска флота доказала се већ 1790. године победама над Османлијама у Руско-турском рату 1787-1792. године.
Међутим, томе није дошао крај сукобима у водама Црног мора. Русија је, као чланица Светог савеза, деловала као „полиција Европе“, одржавајући равнотежу снага која је успостављена Бечким уговором 1815. године. Тако је она помогла најпре Аустрији у сузбијању мађарске револуције 1848. године, и за исто то је очекивала захвалност; желела је подршку у решавању својих проблема са Османским царством. Британија није могла толерисати руску превласт над османским пословима, јер би то довело у питање њену доминацију над источним Медитераном.
Антагонизам тадашњих великих сила, довешће и до Кримског рата који је трајао од 16. октобра 1853 до 25. фебруара 1856. године. Водио се између Русије и алијансе коју су сачињавали Уједињено Краљевство, Француска, Османско царство и италијанска Краљевина Пијемонт. Рат су одликовале катастрофалне одлуке заповедног кадра Алијансе и лоша логистика свих зараћених страна (која се огледала у великим губицима невезаним за ратне операције). Сукоб се водио за превласт на Балкану, Дарданелима и Блиском истоку. Русија је изгубила део Бесарабије и протекторат над дунавским кнежевинама.
За стваран почетак Кримског рата узима се 30. новембар 1853. године, када је Црноморска флота уништила отоманску флоту код Синопа. У овој бици бродови Руске Империје су збрисали патролни одред турских бродова усидрен у луци. Сматра се последњом великом битком једрењака и првом великом битком у рату. Битка је имала пресудан утицај на Уједињено Краљевство и Француску да уђу у рат на страни Османског царства. Пораз турске ескадре присилио је њене савезнике – Велику Британију и Француску – да уз претходну објаву рата Русији упуте јаке поморске снаге у Црно море, чим је однос снага био измењен у корист Турске и њених савезника.
Мировни преговори започели су 1856. године на иницијативу Александра II који је наследио Николаја I на престолу. Париским споразумом делимично су прихваћене неке од четири тачке, па су тако руске привилегије у односу на Дунавске кнежевине пренете на велике силе као групу. Такође, трајно је био забрањен улазак у Црно море војним бродовима било које земље. У складу са тим султан и руски цар су се договорили да неће успостављати нове војне луке и арсенале на обали овог мора. Клаузула која се односила на Црно море је у великој мери смањила опасност коју је Русија представљала за Османско царство, а која се манифестовала кроз снагу и присуство Црноморске флоте. Шта више, велике силе обавезале су се да ће поштовати независност и територијални интегритет Османског царства. Париски уговор био је на снази до 1871. године када је Француска поражена у Француско-пруском рату (1870-1871).
Једна од занимљивих историјских чињеница, био је и долазак дела Царске руске морнарице у САД.
Односи Русије и САД нису увек били тешки и затегнути као што су данас. За време Америчког грађанског рата Санкт Петербург је подржао Унију, пре свега зато што је главни геополитички противник Русије у то време била Велика Британија, а она је била на страни Конфедерације. Поред тога, САД и Русија су у првој половини 19. века биле у добрим односима без обзира на врло различите политичке системе. Нема сумње да је грађански рат био прекретница у америчкој историји. Руски владари су живели далеко од попришта овог рата, али су помно пратили догађаје и на крају одиграли малу, али важну улогу која је у знатној мери допринела победи Севера. Од почетка рата Русија је изразила пуну подршку влади Абрахама Линколна, тврдећи да је то једина легитимна власт на америчком тлу.
„Русија жели пре свега да подржи Америчку унију као једну недељиву земљу“, написао је министар спољних послова Александар Горчаков 1862. године Бајарду Тејлору, секретару америчке амбасаде у Санкт Петербургу.
Од осталих европских земаља само је Швајцарска тако снажно подржала Унију. Што се тиче двеју водећих сила у Европи – Велике Британије и Француске – њихови лидери су разматрали могућност интервенисања на страни Конфедерације, али су касније одустали од те идеје и остали неутрални.
У горе поменутом писму Тејлору Горчаков је поменуо да је његова земља добила позив да се придружи коалицији која ће вероватно подржати Конфедерацију, али је тај предлог без двоумљења одбила.
Улога Русије у Америчком грађанском рату се није сводила само на изражавање дипломатске подршке. У септембру 1863. године руска флота од шест ратних бродова отпловила је на источну обалу Северне Америке и тамо остала седам месеци. Бродови су били базирани у Њујорку и патролирали су у околини. Слично је било и на западној обали где је руска флотила од шест ратних бродова допловила у Сан Франциско. Тако је Русија помогла да се спрече изненадни напади јужњака на ове луке које су биле изузетно важне за Унију.
И грађани и власти Уније су приредили топао пријем руској флотили. Савременици сведоче да су Американци тежили да виде руске морнаре и официре, и да их позову на банкете и прославе.
„Русија је послала флоту у америчке воде како би изразила своју наклоност Унији“, написао је са ентузијазмом амерички историчар Џејмс Калахан 1908. године. Касније су, међутим, историчари сазнали да није све било баш тако једноставно.
Истраживање руских државних архива потврђује Болховитиновљево гледиште да је Русија подржала САД из прагматичних, а не идеолошких побуда. Та чињеница не умањује велику важност коју је поменута сарадња имала за Унију. Део бродова Руске флотиле У САД био је управо из Црноморске флоте.
Током Првог светског рата Црноморска флота се успешно борила против Турске флоте, коју је на крају и победила. Руска СФСР наследила је флоту 1918. године, а оснивањем Совјетског Савеза 1922. године флота је постала део совјетске ратне морнарице. На почетку Другог светског рата, успешно се сукобила са румунском и немачком морнарицом.
По завршетку Другог светског рата, отпочиње ера Хладног рата. Тако је из састава Црноморске флоте већ 1963. године издвојена Пета ескадра бродова Црноморске флоте, која је била намењена одмеравању снага са америчком Шестом флотом у водама Средоземног мора.
Пета ескадра у совјетској ери деловала је од 1963. до 1993. године, кад је због уштеде средстава у постсовјетској Русији угашена. Совјетска флота тако је оперативним присуством сведочила Шестодневном рату 1967. године, када је умало дошло до отвореног сукоба са Шестом флотом, Јорданској кризи (1970.) Јом Кипурском рату (1973.), Кипарској кризи (1974.), сиријском измјештању ракета и израелској инвазији на Либан (1981/82), Либијској кризи (1981., 1985, 1986 и 1989.), те ратовима на Балкану (1991/1992).
У осмој деценији прошлог века, састав Пете ескадре Црноморске флоте био је:
- седам дизел-електричних нападних подморница;
- две нуклеарне нападне подморнице;
- 12 крстарица/разарача/фрегата
- три океанска миноловца
- три велика десантна брода
- око 25 помоћних бродова (спасилачких, логистичких, шпијунских,…)
ЦРНОМОРСКА ФЛОТА ОД ПОДЕЛЕ ДО РАТА У ГРУЗИЈИ
По распаду Совјетског Савеза 1991. године, Црноморска флота је подељена са Украјином, а Руска Федерација је добила право на већину флоте и њених пловила 1997. године, упркос инсистирању Украјине да њој припадне цела флота.
Црноморска флота има званично главно седиште и објекте у граду Севастопољу. Остатак објеката флоте налази се на различитим локацијама на Црном и Азовском мору, укључујући Краснодарски крај, Ростовску област и Крим.
Састав Црноморске флоте Ратне морнарице Руске Федерације, учествовао је и у краткотрајном рату у Грузији августа 2008. године. Неколико часова после почетка ратних дејстава руска армија је по наређењу тадашњег председника Русије Димитрија Медведева ушла на територију Јужне Осетије.
Делови руске Црноморске флоте су, у међувремену, напустили луку Севастопољ и до краја првог дана рата успоставили су неформалну блокаду грузијског брега.
Већ 9. августа 2008. године од 16:00 часова бродови руске црноморске флоте успоставили су сталну поморску блокаду недалеко од обале Абхазије, шаљући тиме одговарајућу поруку Грузији. Руске бродове који су патролирали обалама непризнате Републике Абхазије, у 18:41 часова 10. августа напала су четири грузијска ратна брода. Са ова четири грузијска ратна брода сукобила се руска ракетна корвета Мираж класе Наночка III (пројекат 1234.1). При чему је корвета потопила грузијску ракетну топовњачу Тбилиси, а теже оштетила три брода од којих и ракетну топовњачу Диоскуриа.
Бројно стање Црноморске флоте 2008. године било је:
30. дивизион површинских бродова
11. противподморничка бригада
крстарица “Москва” (класе Слава), бр. 121
ппд разарач “Керч” (класе Кара), бр. 713
ппд разарач “Очаков” (класе Кара), бр. 707
ппд разарач “Сметљиви” (класе Кашин), бр. 810
ракетна фрегата “Ладниј” (класе Кривак I), бр. 801
ракетна фрегата “Питљивиј” (класе Кривак II), бр. 808
197. амфибијска бригада
десантни брод “Николај Филченков” (класе Алигатор), бр. 152
десантни брод “Орск”, (класе Алигатор), бр. 148
десантни брод “Саратов”, (класе Алигатор), бр. 150
десантни брод “Азов”, (класе Ропуча II), бр. 148
десантни брод “Новочеркаск”, (класе Ропуча I), бр. 142
десантни брод “Цезар Куников”, (класе Ропуча I), бр. 158
десантни брод “Јамал”, (класе Ропуча I), бр. 156
247. батаљон подморница
нападна подморница “Алроза”, (класе Кило), бр. 554
нападна подморница “Б-380”, (класа Танго), бр. 572
68. бригада обалских снага
400. батаљон противподморничких бродова
ппд корвета “Александровец”, бр.059
ппд корвета “Поворино”, бр. 053
ппд корвета “Суздалец”, бр. 071
ппд корвета “Муромец”, (класа Гриша III), бр. 064
ппд корвета “Владимирец”, бр. 060
418. батаљон миноловаца
миноловац “Ковровец”, (класа Наћа), бр. 913
миноловац “Иван Голубец”, (класа Наћа), бр. 911
миноловац “Турбинист”, (класа Наћа), бр.912
миноловац “Вицеадмирал Жуков”, (класа Наћа), бр. 909
41. бригада ракетних бродова
166. батаљон малих ракетних бродова
ракетна корвета “Бора”, (класа Бора), бр. 615
ракетна корвета “Самум”, (класа Бора), бр. 616
ракетна корвета “Штил”, (класа Нанучка III), бр. 620
ракетна корвета “Мираж”, (класа Нанучка III), бр. 617
295. Сулински батаљон ракетних бродова
ракетни чамац Р-44, (класа Матка), бр. 966
ракетни чамац Р-60, (класа Тарантул III), бр. 955
ракетни чамац Р-71, (класа Тарантул II), бр. 962
ракетни чамац Р-109, (класа Тарантул III), бр. 952
ракетни чамац Р-239, (класа Тарантул III), бр. 953
ракетни чамац Р-334, (класа Тарантул III), бр. 954
184. Новоросијска бригада обалске одбране
ппд фрегата “Ејск”, (класа Гриша III), бр. 054
ппд фрегата “Касимов”, (класа Гриша III), бр. 055
миноловац “Железњаков”, бр. 901
миноловац “Валентин Пикул”, бр. 770
миноловац “Минералне воде”, бр. 426
миноловац “Лајтнант Иљин”, бр. 438
Међутим, ту изазови за Црноморску флоту нису завршили. Већ 2014. године, Русија врши анектирање Крима, да би седам година од окончања рата у Грузији, на позив Дамаска Москва упутила своје снаге у Сирију, која је у том тренутку била захваћена грађанским ратом. Већ 2018. године, по наређењу руског председника Владимира Путина, формира се Пета ескадра Ратне морнарице Руске Федерације. Језгро ескадре поново је била Црноморска флота.
„У геостратешком смислу, када је реч о новој Петој ескадри руске морнарице, тек сада је било ваљда свима јасно колико је за Русију био важан повратак Крима матици земљи. То је за јужни део Русије незамењиви стуб одбране од напада са средоземног правца“.
Да би се ојачала одбрана са тог праваца, формирана је Пета ескадра. Ескадра је добила већи број бродова наоружаних крстарећим пројектилима „калибар” домета и до 2.800 км, што је последица анализе недавних догађаја, када су САД, Француска и Велика Британија напале Сирију. Пета ескадра је, вероватно, добити у свој стални састав и најмање три класичне, а можда и једну нуклеарну подморницу, све наоружане ракетама „калибар”, док ће ваздухопловни састав Пете ескадре бити лоциран на аеродрому поред Тартуса у Сирији.
Било како било, опет имамо Пету ескадру против Шесте флоте…
ЦРНОМОРСКА ФЛОТА КАО СУЖАЊ ЦРНОГ МОРА
Уочи избијања сукоба у Украјини, флота на Криму имала је у свом саставу шест подморница на класични погон, једну крстарицу, пет фрегата, 36 корвета, ракетних, патролних и других борбених бродова и чамаца, десет минополагача и миноловаца и десет десантних и амфибијских бродова.
Ваздухопловна компонента имала је један авијацијски пук са авионима Су-30 и Су-24, као и мешовити пук са хеликоптерима Ка-27, Ми-8 и авионима Ан-26 и Бе-12ПС.
Поред тога, у саставу флоте била је присутна и морнаричка пешадија. У њеном саставу су биле једна механизована и две пешадијске бригаде, артиљеријски пук и пук инжињерије као и пук ПВО.
Међутим, ратна реалност учинила је своје. Уочени су бројни пропусти, како због људског фактору тако и системски.
Украјинска флота је у почетку сукоба имала губитке на Црном мору. Од тада су потопљени средњи десантни брод Јуриј Олефиренко и одређени број чамаца, али је део украјинске флоте успео да избегне уништење.
Треба напоменути да рат у Украјини карактерише одсуство отворених поморских борби, а напори украјинске флоте усмерени су на нападе беспосадсних чамаца на објекте руске Црноморске флоте и подршку украјинским десантним операцијама на Дњепру.
Већ 24. марта 2022. године, флота са Крима изгубила је десантни брод Саратов класе Тапир који је потонуо док су два брода класе Ропуча, Новочеркаск и Цесар Куников били оштећени. Сва три брода су погођена ракетама Точка-У. Тако је брод Саратов постао прва поморска жртва у Руско-украјинском сукобу у водама Црног мора.
Најважнија украјинска победа на мору, била је засигурно потапање руске крстарице Москва класе Слава. Брод је потонуо 13. априла 2022. године. Наводи се податак да су крстарицу погодиле две противбродске ракете Р-360 Нептун. Међутим, касније ће се појавити податак да је Москва потонула пошто је наишла на подводну мину. Што доводи до активирања мине чија експлозија пробија део трупа брода, где су се налазили смештени пројектили. То проузрокује секундарне експлозије, што на крају доводи до потунућа крстарице. Руско Министарство одбране званично је признало 27 несталих и 17 погинулих чланова посаде.
Иако је крстарица прошла серију поправки и унапређења, очигледно је да су оне урађене површно и веома лошег квалитета. Лош квалитет радова на крају је проузроковао потонуће брода. А све то се може приписати великој корупцији, за време радова.
Украјинцима се приписује и потопање руски спасилачки тегљач СБ-739 Василиј Бех са два пројектила RGM-84 Harpoon у Црном мору. Иако мали, тегљач је био кључан: довео је појачање на Змијско острво и имао је противваздушни ракетни систем на палуби.
Миноловац Иван Голубец, (класа Наћа), бр. 911, оштећен је код Севастопоља 29. октобра 2022. године. Брод је погођен беспилотном летелицом.
Стање Црноморске флоте 2023. године било је следеће:
Флота је имала шест подморница на класични погон, пет фрегата, 32 корвете, ракетна, патролна и друга борбена брода и чамца, десет минополагача и миноловаца и осам десантних и амфибијских бродова.
Ваздухопловна компонента имала је један авијацијски пук са авионима Су-30 и Су-24, као и мешовити пук са хеликоптерима Ка-27, Ми-8 и авионима Ан-26 и Бе-12ПС.
Поред тога, у саставу флоте је присутна и морнаричка пешадија. У њеном саставу су једна механизована и две пешадијске бригаде, артиљеријски пук и пук инжињерије као и пук ПВО.
Дана 4. августа 2023. године, велики десантни брод Оленегорскиј Горњак погођен је поморским дроном у заливу Новоросијск (Русија). Брод је био оштећен.
Дана 13. септембра 2023. године, велики десантни брод Минск уништен је у нападу на фабрику за поправку бродова у Севастопољу, брод је потонуо. Претпоставља се да су напад извели украјински авиони са пројектилима Storm Shadow.
У истом нападу тешко је оштећена подморница Б-237 Ростов на Дону.
Мала ракетна корвета Асколд погођена је 4. новембра (према другим изворима 5. новембра) у украјинском ракетном нападу на бродоградилиште Залив у Керчу, наводно ракетама SCALP. Погођен је централни дио трупа корвете Асколд, гђе је било лоцирано осам вертикалних лансирних инсталација за лансирање крстарећих пројектила Калибр и/или П-800 Оникс. Тиме је уништен главни систем наоружања овог брода.
Велики десантни брод Новочеркаск уништен је у ноћи 26. децембра 2023. године. Украјинско ваздухопловство је известило да је велики десантни брод Новочеркаск нападнут крстарећим пројектилима тактичке авијације око 02:30 часова пројектилима Storm Shadow/SCALP.
У нову 2024. годину Балтичка флота ушла је са измењеним саставом:
У свом саставу је имала једну подморницу на класични погон, један разарач, седам фрегата, 35 корвета, ракетних, патролних и других борбених бродова и чамаца, 12 минополагача и миноловаца и 13 десантних и амфибијских бродова.
Такође добила је један пук ловаца Су-27, као и пук мешовитог састава са авионима Су-24 и Су-30.
У Флоту је ушала и мешовита ескадрила са авионима Ан-26 и Ту-134.
Хеликоптерски пук је мешовитог састава са хеликоптерима Ка-27, Ка-29, Ми-24, Ми-8.
Састав ПВО чине батерије С-400 и Панцир.
Морнаричка пешадија има механизовану дивизију, механизови пук и пешадијску бригаду, као и бригаду са Искандер ракетама и артиљеријску бригаду.
Украјнци су са беспосадним чамцима 31. јануара 2024. године, потопили корвету Ивановец класе Тарантула. Већ 14. фебруара потопљен је десантни брод Цезар Куников класе Ропуча I, бр. 158. Да би потом 5. марта био потопљен брод Сергеј Котов класе Буков. Сва три брода постала су жртвама поморских дронова Магура. Дронови су користили тактику вучијих чопора, где је више дронова погађало брод из више праваца.
Двогодишњи рат у водама Црног мора узео је и данак у бродовима Црноморске флоте. Тако је флота у 2022. години изгубила три брода, док је исто толико оштећено. Током 2023. године флота је изгубила три брода, док су два брода била оштећена. Почетком 2024. године флота је изгубила три брода. До сад је флота имала девет потопљених бродова и пет оштећених бродова, што укупно тренутно чини 14 бродова ван списка флотног састава.