Ренџерске јединице армије Републике Вијетнам (АРВ), настале су као одговор на јачање герилског покрета на територији Јужног Вијетнама. У настанку јужновијетнамских ренџера учествовали су саветници из ренџера САД и делом специјалних јединица Аустралије. Били су устројени попут свог узора, ренџера војске САД.
Они су у односу на редовне јединице јужновијетнамске војске били другачији. Редом сви добровољци, неустрашиви и немилосрдни борци. Могли су да се крећу на дугим релацијама пешке, а за свој транспорт користили су возила и хеликоптере. Лако наоружани, били су ефикасни на терену у противгерилској борби. Нису давали нити пружали милост. На свом телу често су наносили тетоваже са натписом – SAT CONG (убити комунисте). Кад би овакви војници пали у руке борцима Вијетконга, одмах су на лицу места били убијани, без икаквог правног поступка. Јужновијетнамски ренџери обучавани су да патолошки мрзе комунисте. Предаја у борби није долазила у обзир. Баш због своје патолошко-идеолошке мржње, за нијансу су били борбена јединица ниже вредности у односу на јужновијетнамске падобранце. И док је непријатељ према заробљеним падобранцима могао мало да покаже самилости, према заробљеним ренџерима то није долазило у обзир.
Као и падобранци и ренџери су били стратешка резерва јужновијетнамске војске, и слати су заједно са падобранцима на најтеже одбрамбене правце.
Навикнути да преживљавају са мало пиринча три до пет дана током борбе, били су врхунски утренирани и издржљиви борци. Непријатељ је поштовао борбену вредност ренџера, и ако је било могуће избегавао је борбени контакт с њима.
Током борби узимали би јако мало заробљеника. Немилосрдни какви су били, нису заслужили милост али зато јесу поштовање друге стране.
Кад се рат у Вијетнаму коначно завршио падом Сајгона, већина ренџера сматрани су веома опасним елементима од стране нових власти и осуђивани су на дуге године лишавања слободе, и слати су у логоре на преваспитавање.
РЕНЏЕРИ (BIET DONG QUA)
Прича о јужновијетнамским ренџерима (или како су на вијетнамском називани – BIET DONG QUAN), започиње кад и настанак јужновијетнамских падобранаца. Наиме, 1951. године америчка обавештајна служба ЦИА предложила је главнокомандујућем француских снага у Индокини генералу Жан д`Лато д`Тасиу (Jean de Lattre de Tassigny), да формира групу за противгерилска дејства. Француска команда одлучује да одбаци концепт нековенционалног ратовања, иако је у На Трангу формирала школу за командосе. После формирања школе командоса, до 1956. године америчка група саветника покренуће школу за физичке и психичке припреме у овој школи, самим тим вршећи њену пренамену у ренџер школу.
Како је ситуација постајала све озбиљнија, а устанак се почињао све масовније да шири, почетком 1960. године амерички и јужновијетнамски лидери почели су да размишљају које мере да подузму због погоршавања безбедносне ситуације у земљи. Председник Републике Вијетнам Дием имао је своје решење. Без консултација са америчким саветницима, 16. фебруара 1960. године наређује командантима дивизија и војних региона да у зонама своје одговорности формирају чете ренџера, као шок трупе у борби са јаком герилом.
Формирани као шок трупе јужновијетнамске војске, ренџери су у почетку били организовани у засебне чете у борби са снагама Вијетконга. Од самог почетка амерички ренџери су били додељени као саветници, у почетку као чланови Мобилних тренинг тимова распоређених у центрима за обуку, а касније и на нивоу јединица. Мали број старешина јужновијетнамских ренџера који су се својом квалитетом вође истицали, изабрано је да заврши ренџер школу америчке војске у Форт Бенингу.
Као свој симбол ренџери су на рукаву леве руке носили амблем са главом црног пантера, изнад амблема био је натпис на вијетнамском Biet Dong Quan. Исто тако, већина ренџера је на својим шлемовима имала сличан симбол (стилизована глава црног пантера са отвореним чељустима иза које се налазила бела звезда). Црни пантер симболизовао је дух борбене храбрости јужновијетнамских ренџера. Поред тога, ренџери су носили браон-тегет беретке на француски начин, где је беџ јединице (крилата стрела у венцу) долазила изнад десног ока.
Ренџер курсеви првобитно су били формирани на три локације у мају 1960. године: у базама Да Нанг, На Транг и Сонг Мао (Da Nang, Nha Trang, Song Mao). Првобитни центар за обуку у На Трангу биће премештен у Дак Мај (Duc My) током 1961. године. У новоформираном центру који ће постати главни центар за обуку ренџера, изводиће се обука ренџера на нивоу чете и батаљона. Накнадно је формиран још један центар сличне намене у Чонг Лапу (Trung Lap ). Кроз оба центра јединице су се редовно ротирале. Обука у овим центрима била је тешка како физички тако и психички. Обука је спровођена у тешким условима приближно стварним борбеним условима. На крају завршетка обуке извођена је завршна вежба у реалним борбеним условима. Завршна вежба била је позната као „челичана“ (steel refinery) и извођена је у реалним условима у планинама и џунгли. По завршетку обуке дипломци су добијали препознатљиве укрштене мачеве, који су качени на ревер од кошуље.
Извиђачке јединице ренџера обучаване су у центру Дак Мај где су завршавале курс за извиђање у дубокој позадини непријатеља. То су веома опасне посебне извиђачке мисије у дубини непријатељске територије, које су изводили специјални мали тимови-патроле састављени од четири или шест људи. Обуку извиђача изводили су инструктори из аустралијског специјалног пука ваздушне службе (Special Air Service Regiment – SASR). По завршетку курса дипломци су добијали беџ (пар крила које држе сребрни двоглед).
ОРГАНИЗАЦИЈА ЈУЖНОВИЈЕТНАМСКИХ РЕНЏЕРА
У августу 1960. године, америчко одељење за одбрану одобрило је нацрт плана за борбу против побуњеника у Вијетнаму и Лаосу. У Јужном Вијетнаму настављен је да се спроводи детаљнији план, на основу ових почетних смерница. Завршни план за борбу против побуњеника одобрен је шестог фебруара 1961. године. Планом је било предвиђено да се ренџери ојачају. Бројно стање чета требало се повећати са 65 на 85 ренџер чета. До тог времена свих 65 чета је завршило обуку и било је спремно да се употреби у противгерилској борби.
Током 1962. године чете ренџера су груписане у специјалне батаљоне, тако су формирани 10. Ренџер батаљон са седиштем у Да Нангу, 20. Ренџер батаљон у Плеј Ку и 30. Ренџер батаљон који се налазио у Сајгону. Ови батаљони проверени су у мисијама типа „претражи и уништи“. До 1963. године стање се погоршало, рат је добио своју нову димензију упадом јединица војске Северног Вијетнама на територију Јужног Вијетнама.
На снаге Јужног Вијетнама нападале су северновијетнамске снаге јачине од батаљона до пука. Ренџери су били организовани у батаљоне и од противгерилских јединица, еволуирали су у извиђачке јединице.
Првобитно, ренџери су били додељивани командантима покрајинских снага за извођење противгерилских операција на локалном-нижем нивоу. Међутим, уочени су неки пропусти те су ренџери потпали директно под команду команданата корпуса, ради дејства у широј области самих корпуса. Као шок трупе, боље опремљени, обучени и мобилнији у односу на обичне јужновијетнамске батаљоне, ренџери су учествовали у готово свим биткама током рата у Вијетнаму.
Јединице за обуку и даље су представљале проблем. Током 1963. и 1964. године повећана је активност непријатеља, што је доводило до тога да је било немогуће упутити комплет јединицу на борбену обуку упркос повећању снага. Само је јединици до нивоа батаљона било могуће да заврши почетну обуку, а након тога одржавана је континуирана преквалификација користећи циклус обуке у трајању од шест недеља у систему ротације батаљона.
У периоду од 1964. до 1966. године батаљони ренџера редовно су употребљавани у борбеним операцијама, у којима су успешно извршавали постављене задатке. Током јула 1966. године батаљони су распоређени у ренџер групе, више тактичке јединице. Формирано је пет штабова ренџер група које су формиране како би се осигурала команда и контрола над тактичким операцијама. Ово је омогућило ренџерима да имају бољу контролу и употребу снага за брзе интервенције током напада.
Ренџери постају примарна мобилна снага у свакој тактичкој зони и омогућено им је да делују у географски већим областима.
Посебне ренџер јединице били су гранични ренџери, који су на себе примали сва покренута офанзивна дејства непријатеља према Централној висоравни са Севера.
До 1973. године постојали су гранични ренџери, који су били организовани у 33 ренџер гранична батаљона. То су били ренџер батаљони који су формирани пре америчког повлачења и процеса Вијетнамизације рата. У односу на обични ренџер батаљон, гранични батаљони су бројали 465 људи за разлику од обичних ренџер батаљона који су бројали од 575 до 650 ренџера. Новом реформом марта 1975. године, на Централној висоравни формиране су три групе састављене од бивших батаљона граничних ренџера.
Реформом из јануара 1973. године, ренџери су формирани у десет ренџер група.
Прва ренџер група била је под командом Првог армијског корпуса са седиштем у Да Нангу, Друга ренџер група била је под командом Другог армијског корпуса са седиштем у Плеј Ку, Трећа, Пета и Шеста ренџер група налазиле су се под командом Трећег армијског корпуса у Бијен Хоу, Четврта ренџер група била је под командом Четвртог армијског корпуса у Чи Лонгу (Chi Long), Седма ренџер група састављена од Четвртог, Седмог и Деветог падобранског ренџер батаљона била је организацијски у саставу Ваздушнодесантне дивизије јужновијетнамске војске у Сајгону, 41. и 42. Група граничних ренџера имале су седиште у Чи Лонгу, док је елитна 81. Ренџер група (Падобранска) била у Бијен Хоу.
У саставу Трећег армијског корпуса биле су три ренџер групе, покушај да се изврши другачија организацијска подела није успела, јер није било довољно наоружања и опреме за нову структуру.
Јануара 1973. године у саставу јужновијетнамске војске било је свега 22 ренџер батаљона.
Новом реформом 1975. године, у саставу војске Републике Вијетнам било је 54 ренџер батаљона организованих у 18 ренџер група. Међутим, само 22 батаљона су била формацијски попуњена, док су остали батаљони припадали граничним ренџер батаљонима који су преузети током фазе Вијетнамизације Јужног Вијетнама.
Марта 1975. године, одлучено је да се до маја формирају две ренџер дивизије – 101. и 106. Ренџер дивизија. Међутим, след историјских догађаја спречиће ову одлуку да се спроведе у дело.
81. РЕНЏЕР ГРУПА (ПАДОБРАНСКА)
Елитна јединица у оквиру ренџера била је 81. Ренџер група позната још као падобранска (Airborne). Група је формирана на основу пројекта Делта (Project Delta) који је предвиђао формирање снага за брзу интервенцију. Првобитно је првог новембра 1964. године формиран 91. Падобрански ренџер батаљон, који је у свом саставу имао три падобранске ренџер чете. Састав батаљона чинило је људство са Централне висоравни, који су били познати још и као људи са планина – Montagnard (термин који је преузет из француског језика а значи планина). Састав јединице попуњаван је племенима тачније народима са Централне висоравни. Људство је потицало из племена-народа Бажнар (Bahnar) и Мном (Mnong) којa су старокмерског порекла, потом Џараи (Jarai) и И Де или Рад (E De – Rhade) која су малајско-полинежанског порекла и Кохеу (Koho) које је малајског порекла. Сва наведена племена припадала су групи националних мањина, а вероисповест им је била хришћанска (После рата, половином седамдесетих година двадесетог века многи припадници ових племена углавном су емигрирали у САД, и населили су се на просторима савезних држава Северна и Јужна Каролина).
Његов основни задатак био је да обезбеди ваздушну мобилност тимовима за брзу реакцију и да нападне циљеве које би ти тимови открили. Такође је коришћен како би ојачао базе које су биле нападнуте. Нарочито добро се батаљон показао током Тет офанзиве. Своју ефикасност показао је током уличних борби у Сајгону.
Новом реформом 81. Ренџер батаљон биће проширен на седам чета и преименован у 81. Ренџер групу (падобранску). Група је настала спајањем делта тимова са три постојеће ренџер чете. Цела јединица била је падобранска и под директном командом здруженог Генералштаба армије Републике Вијетнам.
Почетком 1975. године седиште групе било је у Чранг Лону (Trang Lon) и сачињавао је штаб, седам ренџерских и извиђачка чета. Бројно стање Групе варирало је и износило је од 920 до 1200 људи. Припадници 81. Ренџер групе носили су у односу на друге ренџере зелене беретке.
Ренџери падобранци борили су се раме уз раме са Ваздушнодесантном дивизијом током завршних борби за Јужни Вијетнам и град Сајгон.
ТИГАР ДАМА
Једна од легенди јужновијетнамских ренџера засигурно је жена – главни наредник Хо Ти Кве (Ho Thi Que), позната још и као Тигар дама. О њеном детињству мало се зна, осим да је живела неко време у царском граду Хуе. Током борбе са француским колонизаторима, службовала је као обавештајни агент Виет Мина. Током овог периода упознала је Ле Ван Ђана (Le Van Dan) за кога се удаје.
Када су њих двоје увидели да Виет Мин настоји да уведе комунистичку идеологију у Вијетнам, напуштају покрет. Након годину дана обоје се прикључују новоствореној армији Јужног Вијетнама.
Њен муж Ђан у чину мајора преузима команду над 44. Ренџер батаљоном познатијим као Црни тигрови. Госпођа Кве такође је службовала у том батаљону до своје смрти.
За ренџере она је била нешто попут старије сестре, упамћена по свом темпераменту, доброти и храбрости. Многи ренџери осетили су њен гнев када би покушали да нешто украду или присвоје што им није припадало. Дешавало се да поред вербалног кажњавања, недостојног ренџера и ишамара. Нарочиту храброст је испољавала приликом пружања помоћи рањеном саборцу у борби или током пружања утехе умирућем саборцу.
Њена брига за рањене саборце или породице погинулих ренџера учиниле су је легендом за живота. Није би редак случај да се сукоби са чиновницима корумпиране сајгонске владе, који су новчана средства која су била намењена рањеним или породицама погинулих ренџера себи присвајали. Према погинулим саборцима осећала је тугу и бол, није био редак случај да своју тугу искаже на начин да обрије главу.
Међутим, према заробљеним припадницима Вијетконга била је сушта супротност. Вијетконговци су је добро познавали. Звали су је Мадам смрт. Своју репутацију је оправдано заслужила, јер је у борби била опасна попут било којег другог ренџер војника.
Често је виђана током најжешћих окршаја, како избегавајући зрна помаже рањеном саборцу не марећи за своју безбедност. Тигар Дама често је ишла у напад са четом која је прва започињала борбена дејства, на тај начин подизала је морал код ренџера, а на супротној страни завредила је поштовање. Њена храброст и искреност никада нису долазили под знак сумње. На бојном пољу кретала се са шлемом на којем је био симбол ренџера – глава црног пантера, санитетском торбом а наоружана је била само са пиштољем колт М-1911. Одликована је са више медаља и одликовања за храброст и јунаштво у борби. Само неколико месеци пре своје смрти, преживела је тешку борбу. Наиме, почетком 1965. године 44. Ренџер батаљон упада у заседу коју су поставила два батаљона Вијетконга. Ренџери су претрпели тешке губитке. Имали су 58 погинулих и преко 70 рањених ренџера, укључујући и све америчке саветнике везане за батаљон. Тигар дама је из ове борбе изашла без огреботине, док је њен муж смењен са места команданта батаљона.
Због тога што је био смењен са места команданта, а и због својих неморалних поступака мајор Ђан је из свог пиштоља половином 1965. године убио своју супругу Хо Ти Кве. Одмах потом је ухапшен и осуђен на казну од годину дана робије.
Цео Јужни Вијетнам је био шокиран на вест о убиству главног наредника Хо Ти Кве, познатије као Тигар даме.
Мистичност и легенда Тигар даме, наставила је да расте, дуго после њене смрти. Она је била ратник већи и од живота и јунак без премца. Међу ренџерима и саветницима који су је знали завредила је поштовање.
У БОРБИ
Од свог формирања, ренџери су константно били у борбеним дејствима. Током прве половине шездесетих година двадесетог века учествовали су у операцијама које су називане претражи и уништи. У тим операцијама су се одлично показали. Од 1963. године устанак у Јужном Вијетнаму је добијао на замаху, те су вршене и неке промене формација. Своју вредност ренџери су показали током Тет офанзиве, почетком 1968. године. Трећа и Пета ренџер група добиле су задатак да обезбеде и бране главни град Сајгон, док је 37. Ренџерски батаљон хитао у помоћ опкољеној америчкој бази Ке Сан. Током борби за ову базу, 37. Ренџерски батаљон задржао је своје линије одбране и поред јаких напада северновијетнамске војске.
У знак поверења у ренџере, америчка команда је 15. децембра 1967. године поверила одбрану Сајгона Трећој и Петој ренџер групи. Главни задатак обезбеђења града добија Пета ренџер група, док ће јој садејствовати Трећа ренџер група. Кад је почео општи напад Вијетконга на Сајгон, најтеже борбе су вођене око америчке амбасаде, док су се ренџери борили за Њупорт мост на реци Сајгон и аутопут Сајгон-Бијен Хоа.
Првог фебруара 33. Ренџерски батаљон потпомогнут са две америчке чете, успева да овлада са хиподромом и да изврши прегруписавање снага на тркачкој стази. Завршне и најтеже борбе за Сајгон, између главнине снага Вијетконга и јужновијетнамских ренџера вођене су седмог марта 1968. gодине у сектору Чолон (Cholon sector). У тим борбама снаге Вијетконга су претрпеле катастрофалне губитке.
Свој ратни пут Ренџери настављају упадом у Камбоџу 1970. године, као и у операцији упада у Лаос у операцији Ламсон 719 почетком 1971. године. У операцији Ламсон због грешака више команде ренџери су претрпели тешке губитке.
Након што је северновијетнамска војска покренула ускршњу офанзиву 1972. године на три правца, ренџери су се поново одазвали да бране отаџбину. У провинцији Куанг Три ренџери су одбијали нападе северновијетнамске војске скоро 22 дана, трпећи тешке губитке. Међутим, провинција и град Куанг Три падају у руке снага Северног Вијетнама, упркос жестоком отпору браниоца.
На удар је дошао и град Ан Лок. У одбрану града команда јужновијетнамске војске упућује Прву падобранску бригаду из састава Ваздушнодесантне дивизије и 81. Ренџер групу (падобранску). Борбе за град су биле тешке. Међутим браниоци су успели да одбране град и да се прегрупишу. Такође ренџери су учествовали и у борбама у провинцији Контом. Након тога јужновијетнамска војска покреће контраофанзиву према северу.
У време прекида ватре 1973. године, настао је тренутак за преговоре и видање рана. Северни Вијетнам је захваљујући својим савезницима ојачао, док су САД Јужни Вијетнам оставиле на цедилу. Током 1973. године улога саветника је ревидирана. Како се појединачно који саветник враћао кући у САД, на његово место није долазио нови. Коначно, последњи ренџер саветници по наређењу напустили су Вијетнам крајем 1973. године. Њихов одлазак био је тих.
Око 10 часова 30. априла 1975. године председник Мин наређује јединицама да положе оружје.
Када је рат завршен, већина ренџерских команданата сматрани су веома опасним од стране комунистичке власти, те су осуђивани на вишегодишње робије и упућивани су у логоре за преваспитавање. Као пример, наводи се случај бригадног генерала Ђу Ки Ђаиа последњег команданта ренџера, који је након предаје провео 17 година на робији.
НАГРАДЕ, ПРИЗНАЊА И СЕЋАЊА
Јужновијетнамски ренџери су због испољене храбрости и хероизма добили широк спектар похвала и одликовања, како од Републике Вијетнам тако и од САД.
Једанаест америчких председничких цитата-похвала за храброст испољену у борби (US Presidential Unit Citations), додељено је јужновијетнамским ренџерима. Тако је на пример, 37. Ренџер батаљон похваљен три пута од председника САД, 39. и 42. Ренџер батаљон су похваљивани два пута, док су Прва ренџер група, 44. и 52. Ренџер батаљон похваљени једном од председника САД.
Друга по вредност била је америчка похвала за храброст јединице (US Valorous Unit Award), а додељени су 21., 32., 43., 77., и 91. Ренџер батаљону (касније је 91. Ренџер батаљон преименован у 81. Ренџер падобрански батаљон). Велики број ренџера војника понело је америчке медаље попут силвер стара, бронзане звезде и похвала и медаља за храброст.
У знак сећања на јужновијетнамске ренџере у САД покренут је часопис Tap San Biet Dong Quan. Објављиван је периодично сваке три године. Септембра 2011. године изашао је 33 број овог часописа.
Једанаестог новембра 1995. године, након више од двадесет година од пада Сајгона, амерички ренџерски саветници и бивши јужновијетнамски ренџери окупили су се на Арлингтон нешнал семетари (Arlington National Cemetery) да би поставили спомен плочу у част својих другова.
На плочи је исписано: „У знак сећања на част вијетнамских ренџера и њихових америчких ренџер саветника чија посвећеност, храброст и верност у одбрани слободе не сме никада бити заборављена“.
Јужновијетнамски ренџери су доживели судбину сличну судбини јужновијетнамских падобранаца, са којима су се борили раме уз раме бранећи Републику Вијетнам од непријатеља.
Жртвовани су због корумпираности режима који је владао у Сајгону. Били су једина јединица јужновијетнамске војске у којој су службовале и националне мањине које су живеле у Јужном Вијетнаму.
Њихов мото – убити комунисте указивао је на њихову немилосрдност према непријатељу.
Амерички саветници такође су гинулу у борбама и због тога су завредили поштовање својих јужновијетнамских колега.
Ренџери су били једна од најодликованијих јединица јужновијетнамске војске, поред одликовања и похвала од Републике Вијетнам, добили су и многа признања и од САД.
Немилосрдни какви су били нису давали, нити тражили милост од непријатеља.
Као извор за чланак послужила је књига у рукопису: Данко Боројевић, Драги Ивић, Тигрови са Меконга, Специјалне јединице Војске Републике Вијетнам, Београд.