Пише Данко Боројевић, текст је лични осврт!
Историја је веома комплексна наука. Лаички речено, све је историја. Пре ње ништа није постојало, тако да и после ње ништа и не постоји. Постоји само историја, као најстарија наука. Све признате науке, имају своју историју, тако да и живот који живимо има своју прошлост односно историју. Што значи, да је историја наука о прошлости. А оно што се догодило је непроменљива категорија. Јер оно што се догодило, догодило се и не може да се промени. Зато је и сувишно и несхватљиво, инсистирати на нечему да се промени, кад се већ догодило. Или што би се код нас рекло, лако је бити генерал после битке или сви знамо све о фудбалу, боље и од самог селектора. Односно, мање нације а више селектора, нигде нема.
Елем, због чега оваква експликација у уводу овог текста? Па сигурно не, да би се оправдала одлука која је донесена пре скоро 40 године, већ да би се појаснило читаоцу, да на овом простору живе људи који о свему све знају, па и о томе како саставити репрезентацију у фудбалу иако у свом животу, никада нису били на стадиону а камоли, нешто сложеније да су урадили. А о војсци, што све знају, то је посебна прича. Али, то сад није битно, него да ја почнем са причом, о којој не знам ништа, али поштујући светоназоре људи са Балкана (читај бивше СФРЈ), да и ја „изјавим нешто за дневник“.
Одлука о набавци ловца нове генерације, за ловачку авијацију РВ и ПВО ЈНА, донесена је почетком 1985. године. У то време, пројекат НА увелико је хватао замајац, те је једна наша делегација због тога боравили у САД. Осим тога, неки наши опитни пилоти боравили су у Француској, и том приликом испитивали вишенаменски борбени авион Мираж-2000.
Сећајући се тог времена, пензионисани генерал и опитни пилот Бранко Билбија (који нас је напусти 13. августа 2022. године) испричао ми је следеће: „Био сам потпуковник, опитни пилот у Ваздухопловном опитном центру (ВОЦ) у Батајници. Још у току припрема и пројектовања новог југословенског надзвучног авиона, познатијег под називом НА, у пролеће 1985. године боравио сам у америчкој авио-бази Едвардс (Edwards Air Force Base ) у Калифорнији. То је база у коју су тада слетали спејс шатлови (Space Shuttle) по повратку из свемира, јер има једну писту дугачку 12 километара.
Након повратка у Југославију, први пут сам обавештен да треба да се иде у неку од земаља Варшавског уговора, вероватно Румунију, на процену авиона за потребе РВ и ПВО. Тада се говорило о МиГ-23. Разлог за одлазак на процену неког од авиона био је у томе што је добром броју наших авиона МиГ-21, већ истицао технички ресурс. Требало је набавити нови ловачки авион који ће надоместити недостатак ваздухоплова у периоду до планираног увођења у оперативну употребу домаћег новог авиона (НА), надзвучног ловца, што се очекивало 1995. године.
Убрзо сам сазнао да се заправо не ради о МиГ-23, него је потребно да се лети на МиГ-29, како би се процениле његове тактичко-техничке карактеристике, и да ли одговарају нашим потребама. Нико тада у нашој земљи није знао ништа о том авиону, нисмо знали чак ни како изгледа. МиГ-21 је био авион друге генерације, а МиГ-29 већ четврте, што довољно говори о технолошком скоку, за који се и југословенска војна индустрија већ припремала. Наш пројекат НА требало је чак да буде генерације „четири плус”.“
Донета је одлука на Врховном савету одбране да се пошаље екипа у Москву, на челу са
замеником начелника Генералштаба за РВ и ПВО, генералом Здравком Лончаром. У екипи су били машинци, електроничари, радисти, а наш Бранко био је опитни пилот у тој групи. Одлучено је да делегација РВ и ПВО ЈНА буде упућени у СССР децембра 1985. године.
„Сутрадан по доласку у Москву, запутили смо се на војни аеродром Кубинка, стотинак
километара јужно од Москве. Дошли смо у један хангар, где су нам приредили малу изложбу неколико врста авиона, са све наоружањем. Сви модели су ми већ били познати, осим једног. Одмах сам закључио да је то МиГ-29. Невероватан изглед авиона, потпуно нова конфигурација, коју раније нисам нигде видео, са врло чудним положајем усисника, обликом крила, трупа, два вертикална стабилизатора. Одмах сам се „залепио“ за њега.
Ушао сам у пилотску кабину, уз објашњења присутних официра о карактеристикама авиона. Као што се по спољном изгледу разликовао од других, исто је такав био и изнутра. Пре свега, одликовао га је радарски систем нове генерације, који је био на нивоу француског Мираж-2000 и америчког Ф-16, авиона који су тада били актуелни у НАТО снагама. Али, посебно се издвајао оптички систем за нишањење, који је омогућавао, у спрези са нишанским системом на кациги пилота, да се ракета са ИЦ самовођењем лансира према мети, чак и ако авион није усмерен у том правцу. Довољно је било само да је противнички ваздухоплов у видном пољу пилота и да он погледа у њега. У то време, Руси су већ увелико користили тај нишански систем, а у НАТО су га увели тек деведесетих година XX века“.
„Наши официри тада су први пут видели и ракете ваздух-ваздух К-77, домета 70 километара, које раде по систему „лансирај и заборави“. Оне имају неколико могућности комбинованог вођења, од инфрацрвеног, радарског, до аутономног. Мало је познато, да је наша делегација била једина којој су тада Совјети показали нову ракету, из које ће даљим развојем настати ракета Р-77. Треба знати, да Совјети нису показали ову ракету ни делегацији Индије (својим највернијим савезницима) која је боравила у Совјетском Савезу пре наше. Као ни делегацијама, које су дошле после наше.
Посебно им је на „мигу” био интересантан положај топа калибра 30 милиметара, који је био потпуно аеродинамички интегрисан у корену левог крила, огромне прецизности гађања“.
Билбија је на том авиону тада направио два лета по сат времена, заједно са совјетским пилотом, херојем Совјетског Савеза Валеријем Мењицким. Планове (шеме) летова цртао је Мењицки у договору са Билбијом.
„Орден хероја добио је управо због тестирања овог авиона, али ми је одмах рекао да није био први који је на њему летео, јер је први пилот погинуо током испитивања. Мој задатак је био да проценим карактеристике МиГ-29, као ловца и да ли одговара потребама РВ и ПВО.
Након летова за процену (евалуацију) МиГ-29 у децембру 1985. године, организована је у Москви дискусија и анализа учињеног, након летова на аеродрому Кубинка (пилот инструктор, херој СССР, пуковник Валериј Мењицки).
Дискусија је била на високом стручном нивоу, везано за аеродинамику, тактику употребе авиона, безбедност и преживљавање у ваздушној борби.
Присутни, у почетку, неприметни, касније веома важни саговорници, били су: главни конструктор МиГ-29 и његови помоћници из ОКБ.
У току разговора, Мењицки ми рече (посебно што смо имали заједничко искусво у ваздуху, ковит-штопор). Па „Ви сте покупили наше знање“, одговорих му, „Не, очито је да знамо бар колико и Ви“.
„Занимљиво, то се и показало!
У та времена рушили су се авиони Торнадо у Немачкој, срушио се један од прототипова авиона Грипен у Шведској.
У марту 1986. године, летео сам на Мираж-2000″.
Искуство и оцена авиона, веома позитивна.
У току обиласка опитног центра у Истру-Марсеј (ISTR Marseille), ушли смо у објекат (хангар) у којем је, уз целокупну опрему и наџор за испитивање, био окачен Мираж-2000.
Питао сам: „Коју врсту испитивања сада вршите? А авион је већ био у оперативној употреби!“
„Утицај електромагнетног зрачења на Fly by wire“ рекоше.
Тог тренутка ми је било потпуно јасно, зашто ми „оно“ рече главни конструктор МиГ-29.
Рекао сам генералу Лончару да је авион МиГ-29, по свим карактеристикама које сам успео да сагледам, баш тај који је потребан нама. Потом сам то детаљно доказивао у свом извештају, по повратку у Југославију“.
Бранков извештај је прихваћен и на основу њега, као и извештаја осталих чланова екипе, државни врх је половином 1986. године, донео одлуку о набавци авиона МиГ-29. Укупно је набављено 14 једноседа и два двоседа, који су у другој половини 1987. године слетели на аеродром Батајница, када су и преузети. Цена је била 15,9 милиона долара за „чист“ авион, без наоружања.
„Подсећам да је тада цена „чистог“ Ф-16 или Мираге-2000 била преко 30 милиона долара. У свим извештајима из тог периода, а радио сам их за све иностране авионе на којима сам летео, МиГ-29 имао је исте или боље карактеристике у односу на конкуренте, а био је јефтинији. Тако је стигла прва ескадрила „мигова“, а план је био да све док не стигне наш НА, буде купљена бар још једна. То би омогућило потпуну контролу и заштиту ваздушног простора, уз остале ловце које смо имали, до доласка НА. То се, нажалост, никада није десило, историјски догађаји после пада Берлинског зида су нас претекли“.
Ово је прича коју нам је Бранко Билбија испричао, и на крају и написао, док смо с њим радили на првом и другом издању књиге о ловцу МиГ-29 код нас.
Има још тога што нам је наш Бранко испричао и написао, али је то нека друга прича. То је прича за нас, за оне који су имали ту част да га лично познају, да украду тренутак из његовог богатог живота. Богатство изречене речи, која је немерљива. Али бићемо мало себични и то с правом!!!
А ја ћу само да додам, могли смо да набавимо ловце Ф-16, само што би нас следовала верзија коју је добила и Венецуела. Авион који не би имао могућност ношења ракета средњег домета Спероу. Платили би га 30 милиона, новац за који смо тада добили два боља у то време ловца МиГ-29. Слично би било и с ловцем Мираж-2000. Добили бисмо ловац верзије Е са радаром РДМ и ракетама Межик Р-550 и Матра Р-530, оно што се тада нудило за извоз. Ловац Мираж-2000Ц са радаром РДИ тад је био само за Французе и проверене савезнике.
А прича о ловцу СУ-27, како је било боље да смо исти набавили уместо МиГ-29? Па зар не рече оно Бранко, да се није знало у то време ни за МиГ-29? А о ловцу који је ушао у наоружање РВ СССР нешто касније, тешко да се децембра те 1985. године могло знати.
У то време ловац СУ-27 био је у повоју, имао је бројне проблеме. И поред одличних карактеристика, авиони СУ-27 званично су уведен у наоружање ваздухопловних снага Совјетског Савеза резолуцијом Савета министара СССР, 23. августа 1990. године. Разлог због кашњења одлуке о увођењу у наоружање био је систем за управљање наоружањем код авиона СУ-27, а пре свега радар који у почетку није имао тражене карактеристике због својих техничких недостатака. Сви технички недостаци су отклоњени до 1990. године, кад су и постигнуте тражене карактеристике код радара.
Колико ме служи сећање, „балканска племена су тада кренула да се боре око оставине“! Прво речима, да би већ следеће године и крвљу.
Тако да ловци СУ-27 не би ни стигли у СФРЈ, јер сада већ Руси не би знали коме да их испоруче. Јер не треба заборавити, да су народи бивше СФРЈ само племена Јужних Славена, којима Руси као водећи славенски народ у име „пан-славенизма желе да господаре“. Тако је било, тако јесте, тако ће и убудуће да буде. За Русе, ми смо исти, упркос нашим прокламованим личним разликама. Они те разлике не виде, јер од Триглава до Вардара за њих смо исти.
Драго ми је, што смо успели да напишемо књиге о МиГ-29, тако да смо оставили неки писани траг и од нашег Бранка. У то време не схватајући, међутим, било је јасно да нас напушта. Али је отишао, остављајући частан траг иза себе, који смо ми делимично успели да сачувамо у нашим и његовим књигама.
