После уласка совјетског војног контингента у Авганистан 25. децембра 1979. године, до фебруара 1980. године, девет аеродрома, више од 20 покрајинских центара и скоро сви већи градови били су под контролом совјетске 40. армије и снага Демократске Републике Авганистан. У то време, већина совјетских војника била је уверена да ће се убрзо вратити кући.
Међутим, све је променио догађај који се догодио 21-23. фебруара 1980. године у Кабулу, када је више од 400 хиљада Авганистанаца изашло на антисовјетски митинг. Протести су угушени. Међутим, већ тада је постало јасно да утицај опозиције у земљи убрзано расте.
Као резултат тога, Кармалова влада је убедила Москву да изда наређење 40. армији да започне заједничку операцију са оружаним снагама Демократске Републике Авганистан за елиминисање наоружаних побуњеничких група, од којих се највећа налазила у провинцији Кунар.
Њу су готово у потпуности контролисали муџахедини, осим административног центра Асадабада. Милитантне снаге су бројале око 3.000 људи. Њих су оружјем снабдевали исламисти из Пакистана, који се граничи са провинцијом Кунар.
Против ове групе изведена је прва велика операција, пошто су власти Демократске Републике Авганистан веровале да ће управо одавде почети напад муџахедина на Кабул.
Заузврат, муџахедини су провели више од седам мјесеци припремајући ово подручје за борбена дејства, опремајући осматрачнице на кључним висинама, ватрене положаје, заштитне јарке и насипе, као и упоришта.Према плану совјетског и авганистанског војног руководства, током операције, са снагама два батаљона са фронта и десантним јединицама позади, планирано је да се изврши истовремени напад на снаге милитаната у Шегалској клисури. У исто време, 69. брдски пешадијски пук је требао да притисне одреде муџахедина у клисури Печдара, а затим да напредује дуж реке Кунар.
Авијација је била одговорна за ватрена дејства по противнику. Поред тога, планирана је континуирана ваздушна подршка јединицама уз помоћ борбених хеликоптера.
Операција Кунар почела је 29. фебруара 1980. године. Од 3. марта, губици непријатеља износили су око 1.500 људи. Уништено је шест штабова, две претоварне базе, 17 упоришта, 12 топова и минобацача, пет положаја ПВО, а заробљено је на десетине војне опреме и другог наоружања.
Руси су имали 52 погинула, 43 рањена, једног несталог војника. Осим тога, оштећено је девет хеликоптера.
Прва велика војна операција у Авганистану јасно је показала лошу припремљеност совјетског контингента за битке у планинама. У међувремену, тек у пролеће 1984. године припрема појачања на територији СССР почела је да траје три месеца уместо два, а од маја 1985. године – пет.