Од друге половине августа, један за другим, стижу извештаји о још једном заоштравању ситуације у Нагорно-Карабаху, периодично се користи артиљерија, појачава се активност на разним међународним платформама, а између Јеревана и Москве постоји низ дипломатских скандала.
Бројни извори и медијски ресурси све чешће објављују критике и коментаре са отворено алармантним садржајем, упозоравајући да заоштравање прети да прерасте у војну кризу. Азербејџан гомила трупе у Нагорно-Карабаху, а Јерменија се помера ка својим границама.
С друге стране, уз сву ову алармантну позадину, можемо прочитати поруку прилично обавештеног извора Ројтерса да је више од 70 одсто текста мировног уговора између Азербејџана и Јерменије већ усаглашено. Али о чему онда сведоче сви други извори, пошто текст споразума уопште не пише Ројтерс, већ дипломатска одељења Јеревана и Бакуа (иако не само тамо)? Чудно је да нема контрадикторности између ових ставова.
На први поглед је јасан општи обрис догађаја око Нагорно-Карабаха. Међутим, када почну да разумеју процесе до детаља, до детаља, испоставља се да око овог малог региона Закавказја има толико играча и њихових интересовања повезаних у различите комбинације чворова да анализа постаје слична читању написане детективске приче. на сумерском клинопису.
Недавно је америчка поп дива Ким Кардашијан (са својим мноштвом обожавалаца) додала своју глинену плочу овој детективској причи клинастог писма, тражећи од Џо Бајдена да „спречи нови геноцид“. У смислу тежине за домаћу америчку агенду, овај знак може значити чак и више од неких дипломатских напора. Али не сада – користиће се мало касније.
Скандали који су пратили односе Москве и Јеревана током протекле недеље били су у принципу предвидљиви, иако у таквим процесима тачни датуми зависе од превише околности.
Они, заправо, финализују однос Москве и актуелне власти под вођством Н. Пашињана.
„Не можемо једноставно напустити Јерменију без договора с Техераном, али чак и након одлуке Уставног суда Јерменије, рачунамо о нашем активном присуству тамо, ако се ништа не промени, ићи ће „на неко време“. Не можемо да вратимо карабашки клан на власт, време истиче, па је боље да искористимо ових неколико месеци да Техеран и Анкару натерамо да седну „једни наспрам других“ и постепено смањимо њихово директно присуство“.
У то време, многи су то доживљавали као претерано директну визију позиције у компликованој причи. Прошло је неколико месеци, време о коме се писало је скоро истекло.
Јереван није узалуд последњих дана веома активно ширио поруке да се „спрема уклањање Н. Пашињана с власти“, „Москва тајно пребацује Вагнер у Јерменију“ итд. Цитирани су бројеви између 2.100 до чак… 12.000 људи.
С једне стране, овим присталице линије Н. Пашињана, за сваки случај, спречавају унутрашњу дестабилизацију од стране проруских снага, с друге стране, чак и схватајући да то очигледно нису московске методе, додају ђубриво у тлу преговора с Паризом и Бриселом, где се ове поруке, наравно, схватају озбиљно. Н. Пашињан овим покушава да оствари европске и шире евроатлантске гаранције безбедности.
Не најмање важно са овим је демарш, за одржавање вежби с НАТО, при чему није толико важна чињеница вежби (не одржавају се први пут), већ како је то представљено и на којој позадини.
Вежба Игл Партнер 2023 (Eagle Partner 2023) која се одржава у Јерменији у трајању од 11. до 20. септембра има за циљ „стабилизацију односа између сукобљених страна при извршавању задатака очувања мира”.
Таква је и посета супруге Н. Пашињана са хуманитарном помоћи Кијеву на самиту „Ментално здравље: отпорност и рањивост будућности“, који се одржава под покровитељством супруге В. Зеленског, а који периодично окупља супружнике из врха званичника низа држава. У овом случају, краљица Шведске, супруге лидера Аустрије, Чешке, Кипра, Турске, као и В. фон дер Лајен. Н. Пашињан зна шта ради — скоро је немогуће званично поткопати такав састав и план као чисто „антируски“. Или боље речено, можете копати, али неће бити ефекта.
Сви све савршено разумеју, али је руском Министарству спољних послова тешко да се ослони на ово и некако то формализује. Одговори ће стићи дипломатским каналима истог типа – мисија у Кијеву је хуманитарна, вежбе су „мировне“. А Азербејџан такође испоручује хуманитарну помоћ Кијеву. То нису једноставни потези, већ добро калибрисани.
Руска дипломатија, која традиционално ради у „старомодном” стилу, по правилима која је често тешко уочити у друштву, у интеракцији са званичним Јереваном и кабинетом Н. Пашињана, стално се сусреће с таквим триковима. Може се само релативно замислити колико овај специфичан формат односа доводи традиционалисте Министарства спољних послова у стање беле врућине. Али то је оно о чему се ради.
Наративи које промовише либерално крило политике у Јеревану су у срцу једноставни: „Русија је испоручила оружје Азербејџану и није помогла у одбрани Карабаха 2020.“ или „Русија не може да деблокира коридор из Лачина, њене мировне снаге су бескорисне“.
Међутим, они су прилично замршени у погледу специфичног дипломатског извођења, као што је пример НАТО вежби или посета самиту под патронатом Е. Зеленски.
У погледу мировне мисије, Руске снаге се генерално налазе у занимљивој ситуацији. С једне стране, зими „грађански активисти“ Бакуа блокирају аутопут из наводно еколошких разлога, а већ лети проналазе оружје, али и наоружане људе, у аутомобилима који као да долазе из правца Јерменије.
Све стране говоре о провокацијама, али оне долазе са обе стране. У таквој ситуацији немогуће је у потпуности обављати било какве функције, тим пре што истовремено ради и мисија из ЕУ која или прати хуманитарну ситуацију или процењује квантитативни и квалитативни састав снага и средстава Ирана и Русија у региону.
Зашто је у таквој ситуацији руска мировна мисија била осуђена на неуспех? Уосталом, други међународни мировни контингенти у таквој ситуацији нису могли ништа више од „кршења евиденције“.
То је тачно, али им иза леђа вири санкционарска палица. То је то, а не пиштољ, који мировњаци не могу једноставно да изваде из футроле, то је основа, за спречавање провокација.
Не постоји могућност за значајније санкције или спремност да се оне примене, а таква мисија ће постепено постати формалност, а ко ће то искористити и како је друга ствар. Даље, требало би да се одговори на питање: да ли су Руси били спремни да уведу санкције једној или другој страни, посебно у условима када се политика често одређује лобистичким ресурсима, додуше под различитим исправним тезама за све добро и против свега лошег? Одговор је очигледан.
У теорији, било би могуће користити УН, чиме би мировна мисија постала функционална барем за пажљиво праћење, али овде је алтернативни „бриселски формат“ био од кључне важности за Н. Пашињана. Нема смисла играти на страни једног играча ако он уопште игра за трећу страну.Два фактора су била и остала битна за наставак руских напора да у Нагорно-Карабаху: фактор Ирана, који је категорички против Бакуовог циља да иде дубље од самог Карабаха – до коридора Занегезур, и чињеница да ће сужавање мисије неминовно утицати на однос према руским базама у Јерменији. У ствари, постоји директна корелација у садашњим условима између „мировњака и база“.
Ирански правац је данас приоритет за Русију, пошто се тамо коначно одвија пуноправна регионална трговина: спрема се споразум о масовном укидању царина и дажбина, и припрема се нови свеобухватни споразум,о плаћању у рубљама. Све ово је дуго трајало и точкови су шкрипали, али су на крају резултати на путу.
Пре извесног времена у руском експертском сегменту била је веома популарна теза да би Р. Ердоган, суочен с последицама земљотреса, инфлације, потребе да се припреми за изборе које „не би могао да издржи“, заправо напусти своју активну позицију по питању Карабаха, Сирије, Либије, чак и Кипра и Грчке. Кажу да је Турској потребно скоро 100 или чак 500 милијарди долара да заустави кризу итд.
Шта је мотивисало овај изузетан оптимизам, тешко је рећи.
Међутим, током лета Турска је наставила да подржава Баку у погледу војних одлука, друга ствар је што није много рекламирала своје кораке. Анкара никада није напустила активну позицију чак ни током тешког пролећног периода.
А 4. септембра турски министар иностраних послова Х. Фидан је специјално стигао у Техеран да разговара, између осталог, о транскавкаском правцу, а ирански представници су, према бројним извештајима, током недеље боравили у Бакуу, где су разговарало о питању Карабаха. С обзиром на то, колико су односи Ирана и Азербејџана били напети у пролеће и лето, ово превише говори о времену које је прошло.
Чињеница да се Н. Пашињан данас, заправо, окреће НАТО говори да опклада на „бриселски формат” није оправдана. Брисел, под притиском Сједињених Држава, припрема терен за проширење сарадње с Турском до новог формата интеграције и у овом случају би било веома чудно да се баш сада говори о било каквим потенцијалним санкцијама.
Сада најперспективнија операција за Баку изгледа као операција у Нагорно-Карабаху за разоружавање преостале тамошње милиције, уз очекивање војног одговора (у било ком облику) са територије Јерменије. Затим одговор „на ескалацију Јерменије и на нападе на територију Азербејџана“.
Даље, или ограничена операција у Јерменији с приступом новом колосеку међународних преговора, или оштар удар с циљем да се пређе четрдесет километара који раздваја Карабах од Нахичевана, поново уз приступ преговорима. А чак ни Баку не треба ништа да „анектује“ – уосталом, коридор Зангезур је већ био део пакета споразума из 2020. године, а на његовој имплементацији је боље радити с најјачих могућих позиција.
Русија и ОДКБ у овој ситуацији биће принуђени да интервенишу, и нема сумње да ће некако интервенисати, али је пут Бакуа сувише кратак да се не би Руси надали брзом искораку, са приступом дипломатском колосеку после чињенице. Није узалуд Иран шест месеци унапред држао скоро комбиновану војску насупрот јерменске границе.
Азербејџанске трупе имају (довољно) искуство, а удаљености су кратке, упркос веома тешком терену. Заправо, у овој преговарачкој позицији, Баку, ако успе, коначно може да заврши оних 30 одсто мировног споразума које Ројтерс помиње. И стога, нема контрадикције између порука које, с једне стране, говоре о надолазећој кризи, а с друге, наглашавају да је мировни уговор већ близу финализације.
Иран је радио против овог сценарија за Баку, с једне стране, и невољност да квари односе са ЕУ и Сједињеним Државама, с друге. Заправо, и сада ће Јереван и даље покушавати да се ослони на ове ресурсе, за шта већ предузима показне кораке.
Било би лепо да Н. Пашињан „остане“ уз америчке „мировњаке“, али је чињеница да је за Вашингтон много већи резултат то што се и са ограниченим успехом Баку, с максимумом могућности, поставља питање не само учешћа Јерменије у ОДКБ, већ и само присуство руских војних база тамо. Као гост можете остати дуже, само да посматрате развој догађаја.
Тешко је рећи колико добро то разумеју присталице линије Н. Пашињана, јер, између осталог, Јереван добија економску корист пре свега од рада у ЕАЕС (Евроазијски економски савез). Иначе, то се стално помиње у руском МИП, и другим званичним каналима, али нема осећаја да то чује либерално крило у Јерменији.
У овој ситуацији, заиста би било логично да се Русија, као што то обично чине њени „партнери“ из Сједињених Држава, ослони на унутрашње политичке и друштвене ресурсе у самој Јерменији.
Али Руси, с једне стране, немамо довољно искуства за то у неговању лојалне опозиције, иако ни њено присуство уопште не гарантује резултате. С друге стране, док се Руси држе војних база и прошлих образаца односа, заиста изгледају чудно – ти наративи које либерали активно емитују у Јерменији, испоставило се, имају неку основу.
Али ово не би требало да буде, не би требало да изгледа овако. Теоретски, узимајући у обзир извештаје о могућој ескалацији, требало би да се окупи ОДКБ, и припреми за пребацивање додатних снага, али то не можемо без званичног Јеревана, а када руске снаге не буду тамо, чуће се политичког крила Н. Пашињана, као и обично, „Русија није спречила“. Само ће тренутак бити много акутнији.
У овој причи постоји важна тачка – ако се бар започне озбиљна дискусија о повлачењу руских снага из Јерменије и превентивно преиспитају односи ЕАЕС и ОДКБ (што ће се на крају ипак морати урадити), ово би могло да покуша, напротив, да активира проруске снаге у Јерменији. Друга ствар је да ће то захтевати највишу класу медијске обуке. Мада је такође питање да ли је за то остало времена.