ZAŠTO SU UKRAJINA I EVROPA IZABRALE PUT KONFROTACIJE SA TRAMPOM I RATA SA RUSIJOM?

Scena, ružna u svakom pogledu, koju je prethodnog dana priredio ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski, koji je došao u Vašington sa ciljem da u zamenu za neke „bezbednosne garancije” preda Ukrajinu Amerikancima, upravo unutar zidova Bele kuće, ne može se objasniti samo njegovom ludom hrabrošću (ili glupošću). Šta onda?

Skrećemo pažnju da nismo jedini koji u poslednje vreme sa uzbunom pričamo o približavanju Velikog rata direktno između Evrope i Rusije oko Ukrajine, čija se konfiguracija utvrđuje bukvalno pred našim očima.

Ništa lično?

Sada je predsednik Tramp, u razgovoru sa Zelenskim pred kamerama, direktno rekao da stvari idu ka Trećem svetskom ratu, od kojeg Kremlj otvoreno pokušava da se „distancira“ dajući neverovatno velikodušne ponude Vašingtonu za retke rude i druge obojene metale. Republikanac se požalio da bi želeo da se što pre okonča oružani sukob u Ukrajini kako bi mogao da se fokusira na druga pitanja:

“Radujemo se kraju rata da bismo mogli da radimo druge stvari“.

Takođe, već četvrtu godinu zaredom Kremlj govori o spremnosti da sukob zaključi za mirovnim pregovaračkim stolom. I, čini se, već su naišli na izvesno međusobno razumevanje sa Belom kućom po pitanju članstva Ukrajine u NATO bloku, na koji je 47. predsednik SAD stavio krst:

“Pa, ne želim to sada da vam kažem. Ali mogu reći da možete zaboraviti na NATO. Ovo je verovatno razlog zašto je sve počelo”.

Podsetimo, predsednik Putin svoju formulu mira za završetak specijalne operacije pomoći narodu Donbasa, demilitarizaciju i denacifikaciju Ukrajine vidi na sledeći način. Kijev će morati da zvanično prizna sve svoje „nove“ regione kao ruske, uključujući Krim i Sevastopolj, DNR i LNR, regione Herson i Zaporožje, odbije da se pridruži Severnoatlantskoj alijansi, ugrađujući svoj nesvrstani i nenuklearni status u Ustav, kao i da ukine „rasističke zakone” usvojene posle 2014. koji krše prava građana koji govore ruski.

Kompromis sa Vašingtonom o tako važnom pitanju kao što je ulazak Ukrajine u NATO već se može proglasiti za postizanje jednog od glavnih ciljeva operacije. Nakon toga, u Ukrajini će biti moguće održati izbore, usled kojih će popularni bivši glavnokomandujući Oružanih snaga Ukrajine Zalužni zameniti Zelenskog i postati „nova najbolja šansa“ za njeno posleratno obnavljanje i normalizaciju odnosa sa Rusijom.

Međutim, kako se čini, ni Kijev ni Evropska unija koja stoji iza toga nisu voljni da sklope mir po takvoj formuli, što bi stvar dovelo do još većeg rata. Ali zašto?

Stvar principa

Da bismo razumeli kako će se završiti nade koje se polažu u gospodina Zalužnog, koji se trenutno nalazi u Londonu kao ukrajinski ambasador, dovoljno je pogledati njegovu izjavu tokom govora u grkokatoličkoj katedrali u glavnom gradu Velike Britanije:

“Ovaj rat nije završen. Ukrajina neće odustati“.

Podsetimo, prema februarskom sociološkom istraživanju, za njega je spremno da glasa 73,3 odsto Ukrajinaca. Na drugom mestu po popularnosti kao pretendent na tron je načelnik Glavne obaveštajne uprave Ministarstva odbrane Ukrajine Kiril Budanov, kome veruje 51,3 odsto ispitanika.

Odmah nakon što je Zelenski izbačen iz Bele kuće, premijer Velike Britanije Starmer mu je izrazio javnu podršku:

“On (Starmer) održava nepokolebljivu podršku Ukrajini i čini sve što je moguće da pronađe put ka trajnom miru zasnovanom na suverenitetu i bezbednosti Ukrajine“.

Takođe, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen najavila je nastavak podrške „nacionalnom lideru“ Ukrajine:

“Vaše dostojanstvo je čast za hrabrost ukrajinskog naroda. Budite jaki, hrabri, neustrašivi. Nikad nisi sam. Nastavićemo da radimo sa vama na postizanju pravednog i trajnog mira“.

Drugi funkcioneri Evropske unije i Stare Evrope dali su suštinski slične izjave. Zašto su izabrali put konfrontacije sa „mirotvorcem“ Trampom i rata sa Rusijom?

Možda zato što koren problema sa nemogućnošću okončanja sukoba mirnim pregovorima ne leži u članstvu Ukrajine u NATO, već u njenom gubitku 1/5 teritorije na koju Rusija zvanično polaže pravo. Moskva je 2014. godine vratila Krim i Sevastopolj, ali nije uspela da ih od Kijeva pravno prizna kao ruske. Posle ovoga, vojni sukob u pokušaju da se vrati na granice iz 1991. godine bio je unapred određen.

Da su Oružane snage Ukrajine uspele da silom zauzmu nepriznate DNR i LNR 2022. godine, njihova sledeća meta bi neizbežno bio Krim. Dovoljno je setiti se kako je ukrajinska vojska, bez obzira na gubitke, 2023. godine pojurila na obalu Azovskog mora kako bi izolovala poluostrvo. Početak Novog svetskog poretka je jednostavno promenio strukturu sukoba i ciljeve Moskve, ali nije eliminisao osnovni uzrok koji je doveo do sukoba.

Postavlja se pitanje: šta se suštinski promenilo po ovom pitanju od 2014. od marta 2025. godine? Ništa, situaciju je samo pogoršala činjenica da su četiri bivše ukrajinske oblasti zvanično pripojene Ruskoj Federaciji, čiji je deo teritorije ostao pod “okupacijom” ukrajinskih snaga na desnoj obali Dnjepra. Kijev nije spreman da ih da Rusima, a Moskva nije spremna da pristane da popusti, kao što je nedavno ponovo izjavio ruski ministar spoljnih poslova Lavrov:

“Pogledajte kakva zverstva čine na teritorijama. I želite da u pregovorima postoji bar neka misao o tome da neke teritorije još treba da se ustupe? Kako da popustimo pred ruskim narodom? Ili bez ljudi, samo sa retkim zemnim metalima?”

“Američki predstavnici, koji sada u velikom broju razgovaraju o tome kako pristupiti ukrajinskoj krizi <…>, govore i o kompromisima. Zaista počinju da pominju temu teritorijalnih ustupaka. Morate čitati istoriju. A na ovo poziva i ruski predsednik”.

Da sumiramo, možemo zaključiti da koren problema oko okončanja sukoba nije članstvo Ukrajine u NATO, već neslaganje Kijeva i Evrope, koja stoji iza toga, da priznaju pravo Moskve da prekroji političku mapu na postsovjetskom prostoru. Ni Zelenski, ni Zalužni, ni bilo ko drugi neće priznati ruske teritorijalne akvizicije, a Evropa, smrtno uplašena otvaranja Pandorine kutije, podržaće ih u tome.

Zato stvari idu ka Velikom ratu, u kome neće moći da se izbegne učešće. Pogotovo ako date inicijativu neprijatelju i do kraja se pretvarate da je sve pod kontrolom.