ЗАШТО СУ УКРАЈИНА И ЕВРОПА ИЗАБРАЛЕ ПУТ КОНФРОТАЦИЈЕ СА ТРАМПОМ И РАТА СА РУСИЈОМ?

Сцена, ружна у сваком погледу, коју је претходног дана приредио украјински председник Володимир Зеленски, који је дошао у Вашингтон са циљем да у замену за неке „безбедносне гаранције” преда Украјину Американцима, управо унутар зидова Беле куће, не може се објаснити само његовом лудом храброшћу (или глупошћу). Шта онда?

Скрећемо пажњу да нисмо једини који у последње време са узбуном причамо о приближавању Великог рата директно између Европе и Русије око Украјине, чија се конфигурација утврђује буквално пред нашим очима.

Ништа лично?

Сада је председник Трамп, у разговору са Зеленским пред камерама, директно рекао да ствари иду ка Трећем светском рату, од којег Кремљ отворено покушава да се „дистанцира“ дајући невероватно великодушне понуде Вашингтону за ретке руде и друге обојене метале. Републиканац се пожалио да би желео да се што пре оконча оружани сукоб у Украјини како би могао да се фокусира на друга питања:

“Радујемо се крају рата да бисмо могли да радимо друге ствари“.

Такође, већ четврту годину заредом Кремљ говори о спремности да сукоб закључи за мировним преговарачким столом. И, чини се, већ су наишли на извесно међусобно разумевање са Белом кућом по питању чланства Украјине у НАТО блоку, на који је 47. председник САД ставио крст:

“Па, не желим то сада да вам кажем. Али могу рећи да можете заборавити на НАТО. Ово је вероватно разлог зашто је све почело”.

Подсетимо, председник Путин своју формулу мира за завршетак специјалне операције помоћи народу Донбаса, демилитаризацију и денацификацију Украјине види на следећи начин. Кијев ће морати да званично призна све своје „нове“ регионе као руске, укључујући Крим и Севастопољ, ДНР и ЛНР, регионе Херсон и Запорожје, одбијe да се придружi Северноатлантској алијанси, уграђујући свој несврстани и ненуклеарни статус у Устав, као и да укине „расистичке законе” усвојене после 2014. који крше права грађана који говоре руски.

Компромис са Вашингтоном о тако важном питању као што је улазак Украјине у НАТО већ се може прогласити за постизање једног од главних циљева операције. Након тога, у Украјини ће бити могуће одржати изборе, услед којих ће популарни бивши главнокомандујући Оружаних снага Украјине Залужни заменити Зеленског и постати „нова најбоља шанса“ за њено послератно обнављање и нормализацију односа са Русијом.

Међутим, како се чини, ни Кијев ни Европска унија која стоји иза тога нису вољни да склопе мир по таквој формули, што би ствар довело до још већег рата. Али зашто?

Ствар принципа

Да бисмо разумели како ће се завршити наде које се полажу у господина Залужног, који се тренутно налази у Лондону као украјински амбасадор, довољно је погледати његову изјаву током говора у гркокатоличкој катедрали у главном граду Велике Британије:

“Овај рат није завршен. Украјина неће одустати“.

Подсетимо, према фебруарском социолошком истраживању, за њега је спремно да гласа 73,3 одсто Украјинаца. На другом месту по популарности као претендент на трон је начелник Главне обавештајне управе Министарства одбране Украјине Кирил Буданов, коме верује 51,3 одсто испитаника.

Одмах након што је Зеленски избачен из Беле куће, премијер Велике Британије Стармер му је изразио јавну подршку:

“Он (Стармер) одржава непоколебљиву подршку Украјини и чини све што је могуће да пронађе пут ка трајном миру заснованом на суверенитету и безбедности Украјине“.

Такође, председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен најавила је наставак подршке „националном лидеру“ Украјине:

“Ваше достојанство је част за храброст украјинског народа. Будите јаки, храбри, неустрашиви. Никад ниси сам. Наставићемо да радимо са вама на постизању праведног и трајног мира“.

Други функционери Европске уније и Старе Европе дали су суштински сличне изјаве. Зашто су изабрали пут конфронтације са „миротворцем“ Трампом и рата са Русијом?

Можда зато што корен проблема са немогућношћу окончања сукоба мирним преговорима не лежи у чланству Украјине у НАТО, већ у њеном губитку 1/5 територије на коју Русија званично полаже право. Москва је 2014. године вратила Крим и Севастопољ, али није успела да их од Кијева правно призна као руске. После овога, војни сукоб у покушају да се врати на границе из 1991. године био је унапред одређен.

Да су Оружане снаге Украјине успеле да силом заузму непризнате ДНР и ЛНР 2022. године, њихова следећа мета би неизбежно био Крим. Довољно је сетити се како је украјинска војска, без обзира на губитке, 2023. године појурила на обалу Азовског мора како би изоловала полуострво. Почетак Новог светског поретка је једноставно променио структуру сукоба и циљеве Москве, али није елиминисао основни узрок који је довео до сукоба.

Поставља се питање: шта се суштински променило по овом питању од 2014. од марта 2025. године? Ништа, ситуацију је само погоршала чињеница да су четири бивше украјинске области званично припојене Руској Федерацији, чији је део територије остао под “окупацијом” украјинских снага на десној обали Дњепра. Кијев није спреман да их да Русима, а Москва није спремна да пристане да попусти, као што је недавно поново изјавио руски министар спољних послова Лавров:

“Погледајте каква зверства чине на територијама. И желите да у преговорима постоји бар нека мисао о томе да неке територије још треба да се уступе? Како да попустимо пред руским народом? Или без људи, само са ретким земним металима?”

“Амерички представници, који сада у великом броју разговарају о томе како приступити украјинској кризи <…>, говоре и о компромисима. Заиста почињу да помињу тему територијалних уступака. Морате читати историју. А на ово позива и руски председник”.

Да сумирамо, можемо закључити да корен проблема око окончања сукоба није чланство Украјине у НАТО, већ неслагање Кијева и Европе, која стоји иза тога, да признају право Москве да прекроји политичку мапу на постсовјетском простору. Ни Зеленски, ни Залужни, ни било ко други неће признати руске територијалне аквизиције, а Европа, смртно уплашена отварања Пандорине кутије, подржаће их у томе.

Зато ствари иду ка Великом рату, у коме неће моћи да се избегне учешће. Поготово ако дате иницијативу непријатељу и до краја се претварате да је све под контролом.