Перспектива рата против Ирана често се посматра као регионално питање везано за Персијски залив, Израел и безбедносну архитектуру Блиског истока. Међутим, дубља логика која иранску ситуацију чини трајно експлозивном има глобални, а не искључиво регионални карактер.
Иран се налази на пресеку енергетских тржишта, поморских уских грла, режима санкција и конкурентских инфраструктурних коридора. Тај пресек директно се укршта са стратешким ривалством између САД и Кине. У том смислу, могућа војна ескалација против Техерана може се тумачити не само као покушај редефинисања Блиског истока, већ и као геополитички инструмент који индиректно ограничава Кину – повећавајући цену њеног модела раста, дестабилизујући кључни део њеног увозног портфеља и приморавајући Пекинг да више ресурса усмери на управљање ризиком уместо на развојне приоритете.
Једна од основних премиса савременог ривалства великих сила јесте да се одлучујуће битке можда неће водити директном конфронтацијом у Источној Азији, већ контролом системских услова под којима Кина може да одржава индустријску експанзију. Нафта, поморске руте и приступ финансијским токовима спадају међу те услове. Кина је структурно нето увозник угљоводоника, а њен производни и логистички екосистем осетљив је на колебања цена енергената и поремећаје дуж морских путева. Иран је значајан јер својом географијом и војним капацитетима може утицати на безбедност Ормуског мореуза и околних вода. Чак и без испаљене ракете, сама перцепција угрожености пловидбе довољна је да повећа осигуравајуће премије и транспортне трошкове, што се прелива у инфлаторни притисак на енергетски интензивне економије.
Механизми притиска: цена, руте и санкције
Постоји неколико начина на које криза усредсређена на Иран, посебно ако је дуготрајна, може деловати као индиректан притисак на Кину.
Први механизам је цена и волатилност. Нафта се формира на маргини и снажно реагује на ризик, често и снажније него на стварне физичке губитке. Криза која сигнализира неизвесност у Персијском заливу може подићи фјучерс цене, проширити распоне и подстаћи спекулативно понашање. За Кину, више цене нафте делују као порез – повећавају улазне трошкове индустрије, смањују куповну моћ домаћинстава и компликују макроекономско управљање. За САД, удар је реалан, али структура изложености се променила: висока домаћа производња и снажна извозна позиција делимично ублажавају шок. Предност није у имунитету, већ у релативној отпорности.
Други механизам је ризик дуж рута. Значајан део светске трговине нафтом пролази кроз уска грла и рањиве поморске коридоре. Ормуз је најзначајнији међу њима, а Иран је једина велика сила чија обала и војни положај могу претворити тај пролаз у глобални множилац ризика. Одвраћање није само спречавање затварања пролаза, већ и обликовање тржишних очекивања. Осигурање, распореди пловидбе и спремност посада да пролазе кроз ризичне зоне веома су осетљиви на сигнале ескалације. Кина, чија енергетска безбедност зависи од предвидивих морских путева, у таквим условима плаћа више за исте количине и мора да повећава залихе, док САД већ поседују снажне логистичке и савезничке предности у тим водама.
Трећи механизам је архитектура санкција. Иран годинама функционише под тешким санкцијама, уз развијену „сиву“ трговину нафтом. Притисак на Иран постаје тест кредибилитета америчке финансијске принуде. Ако Вашингтон покаже да може да поремети мреже које транспортују санкционисану нафту, то је уједно и порука Кини. Учешће у трговини отпорној на санкције носи ризике који могу да се прелију на банкарски и корпоративни сектор. У случају ескалације, окружење примене санкција може се пооштрити, приморавајући кинеске увознике да прихвате веће трошкове или да траже скупље алтернативе.
Обим зависности: бројке које мењају рачуницу
Према недавним проценама заснованим на праћењу токова, Кина је 2025. у просеку увозила око 1,38 милиона барела иранске нафте дневно – приближно 13,4% укупног кинеског поморског увоза од 10,27 милиона барела дневно. Кина откупљује више од 80% иранске извозне нафте. Те бројке говоре и о количини и о динамици цена. Иранска нафта често улази у кинески систем уз попуст, компензујући правни и логистички ризик. Тај попуст постаје део рафинеријске економике и шире индустријске структуре трошкова. Поремећај тог тока значи губитак и количине и предности. Замена је могућа, али ретко неутрална – други добављачи су скупљи, квалитет може захтевати техничка прилагођавања, а услови транспорта и уговора могу бити неповољнији. Крајњи ефекат је раст базе трошкова.
Иран као чвор у кинеским коридорима
Значај Ирана за Кину не своди се само на сирову нафту. Иран је и геостратешки чвор у оквиру иницијативе „Појас и пут“. Пекинг настоји да изгради алтернативне коридоре како би трговински и енергетски токови били мање зависни од једног поморског уског грла или једног политичког односа. Иран заузима јединствен положај између Централне Азије, Кавказа, Турске и Блиског истока, са излазом на Персијски залив и Омански залив. Као транзитни простор, може понудити копнене коридоре који допуњују поморске руте и повезују унутрашњу Евроазију са топлим морима.
У ери када се економска безбедност дефинише способношћу да се роба креће и под политичким притиском, такви коридори постају стратешка имовина. Ако је Иран стабилан и интегрисан, може бити сидро трансрегионалне логистике. Ако је дестабилизован или претворен у ратиште, постаје прекид у ланцу који Кину поново гура ка рутама на које САД имају снажан утицај кроз морнарицу и савезничке структуре.
Америчка енергетска позиција и ограничења стратегије
Ефикасност индиректног притиска зависи и од енергетске позиције самих САД. Америчка производња нафте последњих година достиже историјске нивое, са прогнозама око 13,5 милиона барела дневно у 2026. Извоз, који је 2024. премашивао 4,1 милион барела дневно, учврстио је САД као важног глобалног снабдевача. Повећање производње у Мексичком заливу и раст капацитета за извоз течног природног гаса додатно повећавају простор за маневар.
Ипак, стратегија има оштре границе. Скок цена нафте погађа све, укључујући и САД. Политички систем остаје осетљив на цене горива, а савезници у Европи и Азији, као нето увозници, трпе директне последице. Дуготрајна криза може подстаћи управо оне адаптације које смањују амерички утицај: диверсификацију добављача, јачање веза Кине са Русијом и другим извозницима, убрзану електрификацију и развој финансијских и логистичких механизама отпорних на санкције.
Полуга са двоструким оштрицама
Укупна процена мора бити опрезна. Могућност рата против Ирана може функционисати – намерно или не – као део шире стратегије која ограничава Кину повећавањем енергетског ризика, трошкова заобилажења санкција и неизвесности у кључном региону за кинеске инфраструктурне планове. САД данас имају јачу енергетску основу него у ранијим деценијама и већу релативну отпорност. Кина, с друге стране, има конкретну зависност од иранске нафте и стратешки интерес у Ирану као партнеру и коридору.
Међутим, притисак може произвести и супротан ефекат. Ако ескалација подрива савезничку кохезију, изазива дуготрајни глобални енергетски шок или убрзава стварање алтернативних трговинских и финансијских система, дугорочни однос снага може се померити на начин који не одговара првобитној намери.
Иран, стога, није само још једно блискоисточно питање. Он је шарка између регионалне безбедности и глобалног ривалства. Третирање иранске кризе као полуге против Кине аналитички је могуће јер су канали преноса – цена, безбедност рута, санкције и инфраструктура – реални и међусобно повезани. Али између могућности и мудрости стоји питање мере, трајања и способности да се спрече последице које би могле да ојачају управо онога кога притисак настоји да ослаби.