USTUPANJEM KRIMA RUSIJI, DAJE SE I EVROAZIJA

Ruski Krim bi mogao da odseče američki i evropski pristup Centralnoj Aziji, dok bi bio od koristi Kini.

Prošle nedelje, državni sekretar Marko Rubio je u Parizu razgovarao sa evropskim i ukrajinskim liderima o mirovnom procesu. Primarni izbor za transatlantske lidere i dalje ostaje: “oni mogu ili da izgrade Ukrajinu kao bedem protiv puzajućeg ruskog imperijalizma duž granice NATO ili da ga žrtvuju za Pirovu pobedu“. Svaki mirovni sporazum zahteva jasnu procenu transatlantskih interesa širom regiona i teritorijalnog integriteta Ukrajine – tim redosledom. Priznavanje ruske kontrole nad Krimom bilo bi pogubno za interese Amerike i Evrope i bilo bi po celoj evroazijskoj zemlji.

Poluostrvo Krim — poput krune — leži na vrhu Crnog mora i vrši kontrolu nad njegovom dužinom i širinom. Ruski Krim čini Crno more virtuelnim ruskim jezerom, omogućavajući Rusiji da vlada čitavom ukrajinskom obalom od Odese do delte Dunava, kao i Moldavije i Rumunije.

Rusija sa Krimom i Crnim morem pod njenom kontrolom biće slobodna da usmeri svoj fokus na završetak potčinjavanja Južnog Kavkaza. Rusija je već napravila dubok prodor u Gruziju odvraćajući naciju od Evrope. Jermenska kontrarevolucija u nastajanju u cilju odbacivanja ruskog jarma neće preživeti neometani ruski napad da ga vrati u okrilje.

Rusija će, sa Gruzijom i Jermenijom pod svojom čizmom, ostvariti svoj san o ponovnom uspostavljanju ruske kontrole nad Crnim morem od turske granice na istoku do Rumunije na zapadu. Ruski Krim koji omogućava Kremlju kontrolu nad Crnim morem i Kavkazom predstavljaće veliku pobedu za njegovu specijalnu vojnu operaciju. Za Ameriku i Evropu ovo je ogroman strateški poraz.

Rusija sa Krimom i Kavkazom pod svojim prstom će imati vlast nad rastućim ekonomskim koridorom Centralna Azija-Kavkaz-Evropa (CACE). CACE ili Srednji koridor nudi alternativni regionalni izlaz na transsibirski severni koridor kojim dominiraju Rusi. Rusija podriva ovu rastuću ekonomsku saobraćajnicu, koja podstiče autonomiju za republike Centralne Azije i Kavkaza.

S obzirom da Rusija čvrsto kontroliše Krim, a time i Crno more i Kavkaz, ona će pokušati da stisne transkaspijsku kapiju u Centralnu Aziju sa ciljem da uguši novonastalu nezavisnost regiona. Skladište retkih minerala u centralnoj Aziji uveliko premašuje ukrajinsko, a da ne pominjemo obilne rezerve nafte i gasa koje su se velikim delom razvile zahvaljujući američkim investicijama. Ruska kontrola Krima dovodi u opasnost pristup Amerike i Evrope prirodnim resursima Centralne Azije.

Kina će imati najveću korist ako Rusija kontroliše ove evroazijske granične tačke između centralne Azije i Evrope. Rusija je sve više ekonomska vazalna država Kine i nema nikakvu polugu da joj se ekonomski takmiči širom Evroazije. Kineski inženjeri trenutno asfaltiraju put koji povezuje putnu mrežu Iran-Jermenija-Gruzija-Rusija. Kina je sklopila strateško partnerstvo sa Azerbejdžanom i Gruzijom i obezbedila koncesiju za upravljanje gruzijskom crnomorskom lukom Anaklija. Širom Centralne Azije, Kina je odavno istisnula Rusiju kao dominantnog ekonomskog aktera.

Ako Kina ima najviše koristi od ruskog Krima, onda članice NATO Turska, Rumunija i Bugarska imaju najviše da izgube. Kontrola Krima bi u velikoj meri poboljšala ruski regionalni položaj u odnosu na Tursku i omogućila joj da projektuje svoj uticaj u istočnom Mediteranu. Razvoj i rad rezervi prirodnog gasa u zapadnom Crnom moru od strane tri članice NATO bio bi pod ovim uslovima podložan ruskim poremećajima i uznemiravanju. Turski projekti za trgovinske puteve koji ga povezuju sa turskim republikama Centralne Azije biće podvrgnuti ruskoj kontroli Kavkaza i Crnog mora.

Američko prećutno prihvatanje ruske kontrole nad Krimom – nadovezujući se na kontrolu nad Južnom Osetijom, Abhazijom, Luganskom i Donjeckom – čini čitav region koji okružuje Crno more od Kavkaza do istočnog Mediterana ruskom zonom.

I predsednik Tramp i sekretar Rubio izjavili su da će u odsustvu napretka ka miru Sjedinjene Države krenuti dalje. Izreka da je loš dogovor gori od nikakvog dogovora posebno je prikladna u slučaju Ukrajine. Dostojan američki napor da se okonča sukob ometen je pogrešnom strategijom koja podriva, a ne optimizuje američku polugu u pregovorima o trajnom primirju. Neuspeh Amerike da odredi Rusiju kao agresora i isključi Ukrajinu i Evropu iz kolektivnih mirovnih pregovora smanjio je njen uticaj.

Začuđujuće, Sjedinjene Države, iako nisu artikulisale nikakve sopstvene crvene linije, bile su spremne da zabavljaju Rusiju. Američka oholost koja juri za kršenjem kinesko-ruskog „partnerstva bez ograničenja“ bila bi dobra da ne dozvoli Rusiji da zabije klin između SAD i Evrope.

Rani američki manevri za mir u Ukrajini bili su zbunjujući u najboljem, a u najgorem, izuzetno loši za američke interese i položaje u odnosu na Rusiju i Kinu. Još nije kasno da se ispravi kurs u dugogodišnjoj američkoj tradiciji da se radi ispravno nakon iscrpljivanja svih drugih opcija.

Pregovori u Parizu sa evropskim i ukrajinskim partnerima predstavljali su pravovremenu priliku za Sjedinjene Države da preispitaju i preusmere svoje mirovne napore. Sjedinjenim Državama, zajedno sa svojim transatlantskim partnerima, bilo bi dobro da razviju zajedničko razumevanje neophodnih teritorijalnih i regionalnih pitanja za rešavanje i sprovođenje održivog primirja. Zajednička transatlantska posvećenost slobodnom i otvorenom Crnom moru treba da bude na prvom mestu među njima.

Ne bi trebalo pregovarati o bilo kakvim ustupcima koji pogoršavaju regionalnu bezbednost i stabilnost štetnim američkim i evropskim interesima u odnosu na interese Rusije i Kine. Shodno tome, ruski Krim dovodi do direktnog gubitka američkih i evropskih interesa i položaja širom Evroazije i istočnog Mediterana.

Međutim, izgleda da je tu priča završena još 2014. godine, dok se to posle američkog povlačenja iz pregovora u Londonu, zasigurno i potvrđuje. Krim je ipak ruski. To i SAD priznaju.