UKRAJINSKI KAZAČOK SA TERORISTIMA IZ IDLIBA

Pre neki dan, turski medij Aydınlık objavio je podatke da su u junu predstavnici ukrajinskih specijalnih službi vodili pregovore u sirijskom Idlibu sa radikalnim pokretom Hajajt Tahrir al Šam, skraćeno HTŠ o slanju militanata, za rat protiv Rusije. Kasnije su se u medijima pojavile i fotografije sa tih pregovora.

Vest su brzo preneli ruski i svetski mediji, što je bilo razumljivo s obzirom na njenu prirodu.

Malo o poreklu vesti i karakteristikama izvora

Prema izvoru – izdanju Aydınlık, naravno, postoje neka pitanja. Činjenica je da vlasnik i izdavač Aydınlık nije samo poznata ličnost, već i odvratna – turski izdavač, novinar i političar Dogu Perinček.

Perinček je lider „Patriotske partije“ (bivše „Radničke partije“), gde je turska nacionalna ideologija građanskog, kemalističkog smisla prilično bizarno pomešana, ali istovremeno odbacuje evropsku politiku i liberalnu evropsku vrednosti modernosti.

Za njega nije bliska pozicija Erdogana (turski nacionalizam-turski svet-politički islam), ali je istovremeno protiv uobičajene i popularne opozicione linije u Turskoj, zagovarajući evropski sekularni liberalizam i razne šeme poput „Turska je i Zapad, a takođe i Evropa“.

Niko drugi u Turskoj nije čuo predloge poput: „politika u Siriji je greška“, „Rusija ima pravo da vodi rat u Ukrajini“, „moramo se složiti da je Krim Rusija“ itd.

Generalno, Perinček je takav turski nacionalista, ali skoro evroazijac, kažu, Turska bi trebala da traži sreću bliže EAU (Evroazijska unija) a daleko od EU (Evropska unija). Generalno, “ruski čovek“. Naravno, on nikada ne dobije mnogo glasova na izborima (uvek je oko procenta), ali čitalac sada zna da u Turskoj ima takvih političara.

Činjenica da izvor informacija ima takve korene ima određene nedostatke. Medijima je prilično teško da promovišu ovu vest van Rusije. Izvor će odmah istaknuti protivnici povezani sa zapadnim medijima, rekavši da je Aydınlık apriori „izvor dezinformacija“ itd., jer, eto, šta drugo očekivati od “turskog nakaze“– gospodina Perinčeka.

Ali ovo je ako se vesti posmatraju upravo kao oruđe za rad na spoljnom kolu, kao i na istu priču o prisustvu ukrajinskih predstavnika među grupama odbeglih radikala u Maliju. Ovde je verovatno moguće postići neki efekat, iako još uvek morate da pokušate, samo je teško.

Ali ova poruka je od mnogo većeg značaja za same Ruse. Perinček nije „proruski orijentisan“, ali je redak slučaj kada se prema Rusiji u politici odnosi sa iskrenim simpatijama. Ova vest je objavljena ne radi neke pompe, već radi upozorenja. I ovo upozorenje se mora shvatiti sasvim ozbiljno.

Promena konteksta oko Sirije

Samo po sebi prisustvo ukrajinskih službi u Siriji više nije neka vrsta tajne iza sedam pečata. Snimana je (i više puta se pojavila u medijima) od 2018–2019. godine.

Nema sumnje da se praćenje odvija putem kanala i sirijskih i ruskih specijalnih službi. Čak i kurdske, pošto po ovom pitanju imaju zajedničke dodirne tačke, a po drugim pitanjima imaju potpune nesuglasice.

© shutterstock/Mohammad Bash

Međutim, ne radi se toliko o praćenju koliko o analizi ukupnog konteksta. Što se tiče Sirije, posle duže pauze ona počinje da se menja, a nivo pretnji se u skladu s tim transformiše.

Pre izvesnog vremena je objavljen tekst da je „Evropa je zabrinuta zbog sve većeg uticaja Turske u Africi. Rusija treba da uradi potpuno istu stvar“. U njemu je opisano kako Turska prilično dosledno sprovodi svoju afričku strategiju za pokrivanje Egipta u krugu- od Sudana i Somalije do Libije preko Čada, Nigera i Malija.

Ova strategija je ekspanzionistička, ali se radi veoma pažljivo i korak po korak, zbog čega se na prvi pogled ne vidi. Međutim, ako je afrička strategija leva ruka, onda je sirijska strategija desna ruka.

U sirijskom teatru, Erdogan treba da promeni pritisak i pređe sa ofanzivu na pregovore i manevre. A upravo se vode pregovori i manevri oko Damaska i to gotovo direktan dijalog.

Rusija je dugo tražila direktan dijalog od bivših protivnika, ali dijalog je samo prvi deo zadatka, a ima i drugih.

U sirijskoj jednačini postoje, pored sila bliskih Asadu ili Erdoganu, snage koje im uopšte nisu bliske ili im se suprotstavljaju, o kojima Sirija i Turska mogu da razviju zajednički stav – plemena Trans- Eufrat i različite inkarnacije Kurdistanske radničke partije na severu i severoistoku Sirije.

A postoji još jedna sila koja stoji na nišanu obe strane, ali ni Sirija ni Turska ne mogu da razviju zajedničku poziciju o njoj – to je upravo ono što se danas zove HTŠ.

Nakon završetka aktivne faze borbi, HTŠ je okupio pod sobom sve najradikalnije i „barmaleističke“ grupe koje su ili delovale u severnom Homsu i Idlibu, ili su tamo preseljene, uključujući i čuvene „zelene autobuse“ iz predgrađa Damaska, na jugu – Dara i Suvaida . Tu se okupilo i nekadašnje jezgro Al Kaide u Siriji, deo ISIS. Sada se snage HTŠ procenjuju na ± 20 hiljada ljudi.

Tamo ima dosta neautohtonih, došljaka, koji su tokom 2012–2017. godine, došli tamo da zaradim od rata i da se nasele na komadiće Sirije, da vode verski rat, međutim, bilo je dosta lokalnih, prosto radikalizovanih opozicionara posle poslednje vojne iteracije 2020. godine.

HTŠ je potisnut severozapadno od Idliba iza logističkog čvorišta – grada Serakiba. Kampanja je tu stala. Turci su podržavali i svoje (lojalne) snage tamo i odbojni HTŠ, ali „nisu mogli to da sprovedu“, a sve je na kraju bilo zasnovano na dogovoru o zajedničkom patroliranju granicom „barmalejskog rezervata“ turske i ruske vojske.

Karakteristike problema HTŠ i Ankare koje Kijev može da iskoristi

Problem Turske je bio što HTŠ uopšte nije radio za njih u Siriji u svom sadašnjem obliku.

Al Kaidu u Siriji u početku je kontrolisala CIA. Ovo nije teorija zavere, već poptpuna činjenica iz tzv. „prepiske između Džona Podesta i Hilari Klinton“, a procurila je preko “Vikiliksa”. Pa i oružje je tamo stizalo preko CIA, kako iz Libije pomorskim putem, tako i direktno iz arsenala Pentagona. Neka se neko setiti priče o tome kako je budžet CIA navodno potrošio 450 miliona dolara na „obuku“, a on je nestao u Siriji. Nisu nestali jednostavno nisu platili školarinu.

Privlačenje militanata u HTŠ (a pre toga Dhabhat al-Nusra uglavnom su finansirali Saudijska Arabija i Katar. Erdogan je imao sopstvenu klijentelu i zastupničke snage, svoje budžete i svoje troškove. Ali HTŠ Ankara i MIT (obaveštajne službe) nisu ga kreirali, pa čak ni nadgledali, samo su garantovali logistiku.

© shutterstock/Fishman64

Kao rezultat toga, normalizacija odnosa preko Arapske lige sa Damaskom, a to uključuje Bahrein, UAE, Saudijsku Arabiju, pa čak i nevoljno sam Katar, dovela je Erdogana u poziciju da je morao da preuzme HTŠ. Ali njemu ovo apsolutno ne treba, ali ne može to odbiti direktno.

Kako da odbije ako porodice ovih „dobrih ljudi iz Sezvana” često žive u Turskoj, njihovi rođaci su u Turskoj, leče se u Turskoj, bazari koje kontrolišu u Idlibu trguju sa Turskom itd.

Istovremeno, Arapi su im praktično prekinuli finansiranje, a predstavnici HTŠ imaju, najblaže rečeno, negativan stav prema Turskoj i Erdoganu. Vlast u Ankari i tamošnji lideri verbalno su u sukobu, neretko jedni druge ucenjuju i generalno napadaju tursku vojsku. Da bi ovu paklenu mešavinu vanzemaljskih radikala zamenio svojim, Erdogan treba da ih negde uklopi.

Prvi deo puta Erdogana je jasan – do Afrike, one „pristojne“ – pod okriljem njegovog SADAT, one „nepristojne“ – na neki drugi način. A delom i obrnut proces, pošto je 2012–2017. godine u Siriju donešen iz Libije, Sudana, Maroka, Tunisa itd,sličan kontingent. Ali gde staviti drugi deo?

Ako se ranije govorilo da bi idlibski barmaleji mogli da završe u Ukrajini uglavnom više hipotetički, onda sadašnji procesi pokazuju da se mogu pretvoriti u pravi kanal kojim će se Turska osloboditi ovog balasta.

O ozbiljnosti trenutka

Ali su ljudi iz celog bivšeg SSSR takođe postali deo ovog balasta, a ovaj deo se u Siriji smatrao čak radikalnijim od svojih domaćih radikala. Jednostavno rečeno, sovjetski radikali tamo su bili izuzetno žestoki, čak i po lokalnim standardima, gde nisu bili navikli na takav radikalizam.

Rusija ne sme da propusti trenutak kada ovaj proces poprima konkretne oblike sporazuma i za nju se razvija logistika kroz Evropu. Poslednjih mesec dana ruske vazduhoplovne snage u Siriji su se aktivirale, ali treba da se pojača i izviđanje i napad.

To znači da će Moskva, htela to ili ne, morati da se vrati operacijama kako bi završila proces uništavanja ovog terorističkog konglomerata u pesak pod krovnim brendom HTŠ.

Može se reći da sada za to nema vremena. Pa, nisu to gurali u prošlost, bilo iz objektivnih ili subjektivnih razloga, ali ovaj proces će morati da se završi. A tamo je kontigent takav da je bolje da ga unište tamo, u Siriji, nego da ga puste u Ukrajinu.

Dakle, koliko god Perinček izgledao kao čudak u nekim medijima, njegovo upozorenje je svakako vredno pažnje.