Ukrajina u NATO, NATO snage u Ukrajini, ratna odšteta od Rusije, Americi energenti – evropski „kontraplan“ smišljen da se rat produži

Evropa je predstavila svoj kontra-plan mira kao odgovor na inicijativu Donalda Trampa, ali dokument od 24 tačke više liči na politički manifest nego na realan okvir za prekid rata. Umesto da polazi od činjenice da je Ukrajina u dubokoj vojnoj krizi i da je trenutni prioritet sprečiti dalji pad fronta, evropski predlog ponavlja stare, za Moskvu neprihvatljive formule — od NATO integracija do prisustva stranih trupa. Umesto mira, Evropa je ponudila paket koji deluje kao da je smišljen da ga Rusija odmah odbaci.

Evropa je, kao odgovor na Trampov „plan mira“, formulisala sopstveni kontra-predlog od 24 tačke — dokument koji već na prvi pogled otkriva da polazi od istih, za Moskvu neprihvatljivih pretpostavki koje su i dovele do rata. U centru evropskog plana ponovo je ideja o integraciji Ukrajine u zapadne bezbednosne strukture, pre svega NATO-a. Umesto pragmatičnog pristupa zasnovanog na stanju na bojnom polju, gde je Ukrajina u dubokom defanzivnom kolapsu, evropski predlog kreće od maksimalističkih zahteva: već u tački 2 insistira se na potpunom i bezuslovnom prekidu vatre, što je u interesu Kijeva, ali bez ijednog ustupka koji bi uvažio realnost ruskog napredovanja.

Kijev može u NATO

Dalje, tačke 3 i 4 predviđaju da SAD i Evropa preuzmu tehnički nadzor nad primirjem, uključujući i komponentu na terenu — faktički uvodeći NATO misiju u Ukrajinu. Iako Vašington ne pokazuje želju da preuzme ovu ulogu, Evropa pokušava da ga ponovo gurne u prvi plan, što iz ruske perspektive deluje kao širenje zapadnog vojnog prisustva pod etiketom „nadzora“. Slično se nastavlja i kroz pitanja razmene zarobljenika (tačka 7), gde formulacija o „oslobađanju civila“ ostavlja prostor Evropi da to tumači na proizvoljan način.

Ključna tačka 9 ponovo potvrđuje „suverenitet Ukrajine“ i naglašava da Kijev ne može biti primoran na neutralnost — što implicitno znači da bi mogao biti „ohrabren“ na NATO članstvo. Tačka 10 ide još dalje: pravno obavezujuće garancije bezbednosti od SAD i saveznika, u suštini mini-član 5 NATO. Tačka 11 zabranjuje ograničenja ukrajinske vojske, dok tačka 12 daje Ukrajini pravo da sama odlučuje koje strane trupe i oružje prima na teritoriju. Za Rusiju — apsolutno neprihvatljivo.

Novi šamar – članstvo u NATO postaje pitanje konsenzusa Alijanse (tačka 13), a članstvo u EU se podrazumeva (14). Jedina racionalna tačka za Moskvu jeste 15 — nuklearna neutralnost Ukrajine — ali ona je već bila standard i pre rata. Zatim sledi zahtev da se teritorijalna pitanja rešavaju nakon bezuslovnog primirja (16), što Rusija s pravom vidi kao pokušaj da se zamrzne front uz potpuno ignorisanje žrtava, troškova i njenih strateških ciljeva.

Rusi da vrate nuklearnu elektranu

Slede i drugi političkim, ekonomski i bezbednosni zahtevi neprihvatljivi za Kremlj: vraćanje kontrole nad elektranom Zaporožje i Kahovkom uz učešće SAD (tačka 19), pristup Dnjepru i Kinburnu (20) i nametanje obavezne finansijske „nadoknade“ Ukrajini, uključujući korišćenje zamrznute ruske imovine (22). Na kraju, sankcije Rusiji bi se „delimično“ ublažavale tek nakon „održivog mira“ — formulacije dovoljno nejasne da bi Moskva uvek mogla biti proglašena krivcem (23).

U suštini, evropski plan — koji, kako je rekao Mark Rubio, „nije ni pročitao“ — skrojen je tako da ga Rusija mora odbiti. Pitanja koja su za Moskvu bila neprihvatljiva i pre rata sada su predstavljena u još tvrđem obliku, kao da u međuvremenu nije došlo do dramatičnog preokreta na terenu. U trenutku kada Rusija oružjem realizuje svoje bezbednosne ciljeve, uz sopstvene žrtve, Evropa izlazi sa predlogom koji više liči na diplomatsku provokaciju nego na mirovni okvir. Ključna poglavlja — prisustvo stranih trupa, NATO perspektiva, neograničeno naoružavanje Ukrajine, zaplena ruske imovine — više podsećaju na kapitulaciju Rusije nego na plan za primirje. Takav dokument nije most ka miru, čak ni pokušaj da se preko diplomatskog papira ponište rezultati rata, već čista provokacija.