УКРАЈИНА, РАТ И ЊЕГОВ КРАЈ

Да се ​​рат у Украјини мора окончати, да. Да Украјини, како истиче амерички државни секретар Марко Рубио, понестаје Украјинаца, више је него вероватно.

Да се ​​сукоб мора прекинути сада по сваку цену и на било који начин, не. Да Запад није желео или није могао да види историјску осетљивост Русије и извесну логику иза њених захтева у погледу Украјине и њеног неуласка у НАТО, да.

Да је Путин био оправдан за инвазију на земљу, то зависи од гледишта и јесте и није. Да је Запад постао умотан у линију усклађеног размишљања о злу једног и доброти другог, да.

Да је због тога било који глас неслагања на нишану, да. Да сада има оних који, изнад неопходног осећаја припадности Европи, врло опортуно ускачу ба пут демонизовања Зеленског и благосиљања и Путина, јасно је да има.

Да Европа мора значајно повећати своје буџете за одбрану и заједнички и ефикасно артикулисати сопствену безбедност у овом новом оквиру глобалног нереда, да.

Да то треба да уради јер је на то приморава неко ко склапа пакт, са јасним економским интересом, са овим противником са којим тера Европу да се суочи са повећањем трошкова за одбрану, не. Да је Трамп ставио Европу пред огледало њених слабости, да.

Да Европа мора да реагује и да се војно ојача како би наставила да буде светски носилац слободе, задржавајући приврженост људским правима, демократији и владавини права, и да не упадне у дубоку рупу „чинећи добра“ које је прождире, о томе се може расправљати. Јер стара Европа је због своје слабости, прво пустила да се у крви угуши СФРЈ. Пандорина кутија, отворена је тада.

Да ЕУ мора да заузме став у односу на НАТО који предводи држава, Сједињене Државе, исто толико савезник колико год да изађе из њеног гласачког листића сваке четири године, да. Да европску стратегију одбране морамо подвргнути погодностима Алијансе која може указати на међународне актере као на пријатеље или противнике на основу економских интереса који ништа не доприносе каси заједнице, не.

Укратко, Европа нема шта да игра у новом светском поретку и мораће да се бори да поврати своју заслужену позицију. То је сваким даном све јасније.

Размишљајмо сивим ћелијама, не емоцијама, препознајмо двосмисленост и неизвесност. Проблеми нису црно-бели и решења су сложена као овај неизвесни свет у коме живимо.

Рат се мора завршити, уместо емоцијама мора се размишљати трговачки. Па НАТО је продукт Хладног рата, када је постојао и Варшавски уговор.

Варшавског уговора одавно нема. А НАТО је још ту. Да ли он заиста више треба?