УКРАЈИНА БИ МОГЛА ДА ИЗГУБИ ТЕРИТОРИЈЕ И СВОЈ САН О НАТО

Јавно, украјински председник Володимир Зеленски и даље инсистира на томе да Украјина неће уступити ниједну своју територију Русији. Али, приватно, у Кијеву, Вашингтону и неким европским престоницама, учвршћује се схватање да ће се рат завршити за преговарачким столом и да ће се завршити без да Украјина поврати изгубљену територију.

Званичници „блиски НАТО“ „откривају да се председник Володимир Зеленски можда спрема да усвоји флексибилнији приступ док траже начине да помогну у окончању рата у Русији“. The Washington Post пише да су „западне дипломате у Кијеву осетиле да је Зеленски постао отворенији за почетак преговора са Русијом“. Украјински званичници, под условом да не буду именовани, рекли су Bloomberg да су „спремни да признају да би крај игре требало да дође у игру“.

Јавно, Зеленски и даље инсистира да тај крај мора бити заснован на његовом „украјинском плану победе“. Он је 9. октобра рекао да је једна тачка тог плана чланство Украјине у НАТО: „Први корак плана се фокусира на то да ли ће проблем геополитичке неизвесности у Европи бити решен – да ли ће Украјина добити столицу у НАТО”.

Али ако је то полазна тачка плана, онда је план у дипломатски свет ушао мртворођен. САД и неки од њихових моћнијих партнера у НАТО неће одобрити Украјини чланство у НАТО. То може делимично да објасни зашто је план наишао на тако млак пријем када је представљен у Вашингтону. Дана 9. октобра, генерал Чарлс К. Браун млађи, председник Здружених генералштабова, рекао је новинарима да у НАТО недостаје једногласност по питању пријема Украјине. „Мораћемо да седнемо са Украјинцима,“ рекао је, „и на неки начин да порадимо на томе шта заправо можете да урадите у односу на оно што имате на овој листи“.

Али иза затворених врата, наводно се прича о другачијој врсти споразума у ​​којем Украјина неће добити чланство у НАТО. Али део тога јесте. Према овим извештајима, Украјина би признала реалност да не може да поврати територију коју је изгубила, а да је не мора формално признати. Они би повукли своје снаге са изгубљене територије и обећали да неће покушавати да је поново стекну војним путем, док још увек званично полажу право на њу и држећи се наде да се она може поново добити дипломатским путем у некој замишљеној будућности. Преосталих 80% Украјине би тада било добродошло у НАТО чији би се члан 5 односио само на ту територију.

Високи украјински званичник је 14. октобра рекао за Der Spiegel да Кијев разматра компромисе у којима се мир добија по цену изгубљене територије. Влада Зеленског, како је рекао, „веровала је да победа мора бити безусловна предаја Путинове Русије“. Али Кијев сада признаје да ће уступци бити неопходни. „Договор такође мора бити од користи за Русију“, рекао је званичник.

Повеља НАТО каже да земље које теже чланству не смеју бити у рату, морају бити посвећене „мирном решавању сукоба” и да не могу имати територијалне спорове. Нови план би решио тај проблем, као и проблем увлачења НАТО у непосредан рат са Русијом, ако би се члан 5 проширио на територију под контролом Русије на истоку Украјине.

Идеју је можда први јавно изнео бивши британски премијер Борис Џонсон који је у The Spectator написао да постоји начин да се Украјина сада уђе у НАТО. „Могли бисмо да проширимо гаранцију безбедности из члана 5 на сву украјинску територију коју тренутно контролише Украјина“, рекао је он, „исто потврђујући апсолутно право Украјинаца на целу њихову нацију из 1991. године. Могли бисмо да заштитимо већи део Украјине, док истовремено подржавамо украјинско право да поврати остатак”.

Ту идеју је јавно изнео и бивши генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг. „Финска је“, подсетио је, „водила храбар рат против Совјетског Савеза ’39… Рат је завршен тако што су они одустали од 10 одсто територије. Али они имају сигурну границу.” Одрицање од 20% своје земље могло би да реши украјинску загонетку члана 5. „Постоје начини да се то реши“, рекао је Столтенберг, „ако постоји линија која није нужно међународно призната граница… Али потребна вам је линија која дефинише где се позива на члан 5, а Украјина мора да контролише сву територију до тога граница.”

Чини се да решење решава украјински проблем члана 5, проблем члана 5 НАТО и, можда, чак и руски проблем члана 5. Уочи њихове инвазије на Украјину, Русија је била забринута да би Украјина у НАТО која је напала Донбас или Крим увукла Русију у рат са НАТО. У фебруару 2022. године, Путин је рекао: „Претпоставимо да је Украјина чланица НАТО… Претпоставимо да почне операције на Криму, да за сада не спомињемо Донбас. Ово је суверена руска територија… Замислите да је Украјина земља НАТО и да започне те војне операције. Шта треба да радимо? Борба против НАТО блока? Да ли је неко бар мало размислио о овоме? Очигледно не.”

Али постоје две препреке које се чине фаталним за предлог. Први је да ли је НАТО заиста спреман да понуди гаранције безбедности и чланство у НАТО чак и Украјини са новоисцртаним границама. Они су оклевали да то учине јер нису сигурни у уверавање да једна од Украјине или Русије ипак неће напасти другу и покренути рат по члану 5.

Други је да је спречавање НАТО да дође у Украјину и да се приближи њеној западној граници био кључни разлог зашто је Русија уопште ушла у рат. И то се не би једноставно променило због мање Украјине или западне границе која је западније.

Неколико извора наводи Немачку после Другог светског рата као историјски преседан да би подела Украјине могла да функционише. The Financial Times каже да би мањи „кишобран“ из члана 5 НАТО био „сродан Западној Немачкој у хладном рату“. Столтенберг прави исту аналогију, рекавши да је „Западна Немачка сматрала Источну Немачку делом веће Немачке… Али НАТО је, наравно, само штитио Западну Немачку“.

Разлика је, међутим, у томе што је тада, за разлику од садашње Украјине, Совјетски Савез пристао да пусти Западну Немачку у НАТО, иронично, у замену за обећање да се НАТО неће ширити даље на исток, укључујући, посебно, на Украјину.

У есеју који је можда први представио ту идеју, историчарка Мери Сарот предлаже још један детаљ који би помогао да се ублаже руски приговори. Када је Норвешка – која такође дели границу са Русијом – приступила НАТО, једнострано су обећали да неће „оружаним снагама страних сила ставити на располагање базе на норвешкој територији, све док Норвешка не буде нападнута или изложена претњи нападом .” Сарот сугерише да би Украјина могла да уради исто.

Али и овде постоји проблем. То би могло донекле ублажити забринутост Русије да НАТО не може да користи Украјину да базира своје трупе или своје оружје. Када је Путин упозорио да Украјина у НАТО напада Крим, он је такође упозорио на Украјину „пуну оружја, модерног офанзивног оружја [које] ће бити распоређено на њеној територији“. Али проблем је са додатком да би забрана била поништена ако би Украјина била нападнута или јој прети напад.

Део је руске свести да се превише лако може сматрати одговорним за ратове које нисте започели. Запад је 2008. године окривио Русију за инвазију на Грузију, иако је грузијска инвазија на главни град Јужне Осетије Чинвали, која је укључивала ракетне и артиљеријске нападе, изненадила Русију. У извештају New York Times у новембру 2008. године пише да је Грузија предузела масовно гранатирање Чинвалија много пре било каквог руског упада. Званичници ОЕБС су напад назвали „неселективним нападом на град“. Независна мисија Европске уније за утврђивање чињеница о сукобу у Грузији утврдила је да „није у току руска војна инвазија, коју су грузијске војне снаге морале зауставити“.

Чак је и садашњи рат, у руској перспективи, био заштитни одговор на третман етничких Руса у Донбасу, гомилање елитних украјинских трупа на западној граници Донбаса и драматично повећање украјинског артиљеријског гранатирања Донбаса. Руски министар спољних послова Сергеј Лавров рекао је УН да је руска војна операција „спроведена да заштити Русе који живе у украјинским регионима Доњецка и Луганска и да елиминише претње руској безбедности“.

Мало је вероватно да ће Русија једноставно веровати НАТО да тумачи клаузулу „осим ако Украјина не буде нападнута“.

Вероватно ће се овај рат завршити споразумним решењем. И вероватно ће бити изгубљен један проценат украјинске територије. Такође је врло вероватно да ће Украјина морати да пружи писмену гаранцију да ће се вратити на обавезу неутралности и одрећи се чланства у НАТО. Али, мало је вероватно да ће Украјина остварити део своје жеље и да ће НАТО заобићи проблем члана 5 незваничним прекрајањем граница Украјине.