Одлука да ударна група носача УСС Абрахам Линцолн добије Пресидентиал Унит Цитатион показује тежину америчке операције против Ирана. То одликовање не додељује се за рутинска патролирања, већ јединицама које су биле под стварним борбеним оптерећењем и извршавале задатке високог ризика.
Посада носача и бродови у саставу ударне групе враћају се у Сан Дијего после 321 дана одсуства, од чега је 40 дана проведено у борби. За морнаричку формацију те величине то показује висок оперативни темпо који оставља последице и на људство и на технику. На самом носачу налази се око 5.000 морнара, а више стотина људи било је распоређено и на осталим бродовима групе.
Министар одбране САД Пит Хегсет саопштио је током посете броду да је ударна група отворила операцију „Епиц Фурy“ са 60 узастопних сати ударних мисија. Тај податак указује да се није радило о ограниченом демонстративном удару, већ о уводној фази осмишљеној да одмах наметне темпо и обезбеди иницијативу на мору и у ваздуху.
Током распоређивања изведена су 3.963 борбена налета. У поморско-ваздухопловним операцијама такав број не служи само за статистику. Он показује континуитет притиска, ширину задатака и ниво потрошње ресурса који прати сваку велику операцију носачке авијације.
Одликовање као показатељ тежине операције
Пресидентиал Унит Цитатион је највише јединично одликовање за храброст у америчким оружаним снагама. Када га добије ударна група носача авиона, порука је јасна: Вашингтон ту мисију сврстава међу операције које имају и борбену и симболичку тежину. То је признање јединици, али и политичка порука домаћој јавности.
Линцолн је друга ударна група која је добила исто одликовање за распоређивање у рату са Ираном. Пре ње то признање је добила ударна група носача УСС Гералд Р. Форд, а у јуну и танкер УСНС Канаwха. Када више формација из истог рата добија исти ниво признања, то указује да Пентагон настоји да цео поморски поход представи као изузетно захтевну и историјски важну кампању.
Америчка команда тиме не шаље поруку само својим снагама. Она је упућена и савезницима и противницима. Савезницима се показује да америчка морнарица и даље може да одржи дугу борбену ротацију, а противнику да је Вашингтон спреман да високо вреднује и јавно истакне употребу силе на мору.
Шта бројке говоре о сукобу на мору
Најупадљивији податак је тврдња да су током распоређивања потопљена 64 иранска пловила. Ако се тај биланс узме у пуном значењу, онда је реч о озбиљном уништавању поморских капацитета, а не само о заштити пловних путева или ограниченим ударима по појединачним циљевима.
У томе лежи оперативни значај носачке групе. Носач није само плутајући аеродром, већ центар за стално одржавање притиска у зони сукоба. Шездесет сати непрекидних ударних мисија на почетку операције и хиљаде налета касније показују да је Линцолн коришћен као главни инструмент за брзо наметање темпа и ширење борбеног простора.
Додатни детаљ је ранији повратак једног Ф/А-18Ф са ознакама које указују да је посада приписала себи уништење подморнице. Иако такве ознаке саме по себи нису званичан оперативни извештај, оне указују да је подводна претња схватана озбиљно и да је поморска фаза сукоба била шира од класичних ваздушних удара по површинским циљевима.
Цена дугог распоређивања
За посаду, 321 дан ван матичне луке значи исцрпљивање које не може да се сакрије иза церемоније и медаља. Носачке групе могу да изведу велики број мисија, али то плаћају људи, техника и логистички систем. Дуг боравак на мору смањује простор за одмор, повећава оптерећење одржавања и оставља последице по циклус спремности флоте.
Зато ово одликовање има и унутрашњу функцију. После вишемесечног ангажовања, признање служи да се одржи морал и оправда цена мисије. Када се јединици која је дуго била на мору јавно додели највише јединично признање, команда тиме огроман напор представља као неопходан, успешан и вредан жртве.
Политичка порука Вашингтона
Хегсетова изјава да је иранска морнарица пре сукоба била „модерна морнарица“, а да се потом суочила са Линцолн, више је од уобичајене ратне реторике. Она служи да се америчка интервенција представи као одлучујући фактор који је сломио значајан део противничких способности. Таква формулација има јасан циљ: да се успех на мору претвори у политички капитал.
Вашингтон тиме гради и ширу слику сопствене поморске моћи. Истовремено награђивање више формација из исте кампање треба да учврсти поруку да носачке ударне групе остају кључно средство америчке силе, чак и у рату против противника који може да угрози бродове, трговачке правце и регионалну стабилност.
Са војне стране, Линцолн је испоручио оно што се од једне такве формације тражи: брз улазак у борбу, висок темпо налета и снажан притисак у дужем периоду. Са политичке стране, одликовање ту мисију претвара у наратив о дисциплини, храбрости и оправданости кампање.
Зато признање за УСС Абрахам Линцолн није споредна вест са палубе носача, већ показатељ да је поморска димензија америчко-иранског сукоба била тежа, дужа и интензивнија него што се обично приказује у кратким службеним саопштењима. Када морнарица за једну мисију добије највише јединично одликовање, то значи да су и цена и улог били високи.