Nakon pada vlade Bašara el Asada u decembru 2023. godine, Siriju sada kontroliše savez opozicionih grupa predvođen Hajatom Tahrir al Šamom (HTŠ). Iako su postojali zajednički napori rukovodstva HTŠ i drugih regionalnih sila da se grupa prikaže kao umereno i sposobno vladajuće telo, ona je u svojoj srži selefijsko-džihadistička teroristička grupa sa jasnim ciljem da vlada pod ekstremističkom interpretacijom islama. HTŠ je pretnja stabilnosti Bliskog istoka, široko definisana.
Turska, dugogodišnji podržavalac džihadističkih sirijskih opozicionih grupa, pre svega takozvane „Sirijske nacionalne armije“ (SNA) i HTŠ, ranije je izrazila nelagodnost zbog svojih veza sa Al Kaidom i napravila nekoliko neuspešnih pokušaja da iskorijeni terorističke segmente koalicije. . Nakon Asadovog pada, Ankara je odustala od bilo kakvog pokušaja da se distancira od HTŠ i bacila je svoju težinu iza pobedničke grupe pobunjenika u očiglednom pokušaju da pozicionira Tursku kao dominantnu stranu silu u Siriji.
Uloga Turske u svrgavanju Asada
Postoje pristojni posredni dokazi koji ukazuju na to da je Turska bila glavna sila iza HTŠ svrgavanja Asada. Snimci boraca HTŠ, koji demonstriraju poboljšane vojne sposobnosti i sposobnosti dronova, sugerišu da je Turska možda pružala logističku podršku, pa čak i napredno naoružanje. Iranski zvaničnici rekli su Reuters da se Asad požalio iranskom ministru inostranih poslova Abasu Aragčiju 2. decembra, manje od nedelju dana pre raspada njegove vlade, da Turska aktivno podržava sunitske pobunjenike u njihovim naporima da ga svrgnu. U roku od nekoliko dana od svrgavanja Asadovog režima, Ankara je ponovo uspostavila diplomatsko predstavništvo u Siriji, pri čemu su turski ministar spoljnih poslova Hakan Fidan i šef turske obaveštajne službe Ibrahim Kalin bili u ličnim posetama rukovodstvu HTŠ u Damasku.
Koliko je HTŠ „umeren“?
Iako je pobeda HTŠ nad Asadom najavljena kao optimistička prekretnica za Siriju, imperativ je da se ne izgubi iz vida činjenica da su krajnji ciljevi grupe uvek bili oblikovani posvećenošću oružanom džihadu. HTŠ je osnovan i izrastao iz terorističkih grupa, priča o poreklu koja se može pratiti do početka sirijskog građanskog rata i sastavni je deo njihovog identiteta.
U julu 2011. godine, Abu Bakr al Bagdadi, tadašnji vođa Al Kaide u Iraku (AQI), poslao je Abu Mohamada el Džulanija da predvodi ulazak Al Kaide u Siriju. Džulani je u januaru 2012. godine zvanično najavio osnivanje AQI novog sirijskog ogranka Džabat al Nusra (JN) ili Nurah fronta. Do decembra te godine, američki Stejt department je dodao JN postojećoj terorističkoj oznaci AQI, priznajući da je grupa bila direktan izdanak Al Kaide. JN je prijavila skoro 600 napada u Siriji u prvoj godini operacija, koristeći pretežno samoubilačke operacije i operacije sa improvizovanim eksplozivnim napravama. Prema Stejt departmentu, JN je „pokušala da se prikaže kao deo legitimne sirijske opozicije, dok je to, u stvari, pokušaj AQI da otme borbe sirijskog naroda u svoje zlonamerne svrhe“.
HTŠ, koji i dalje vodi Jolani, zvanično je stvoren 2017. godine kada se JN spojio sa drugim antirežimskim grupama u severozapadnoj Siriji. Nova organizacija je odbacila bilo kakve veze sa Al Kaidom, uglavnom zato što je želela da izbegne vojnu metu SAD i Rusije. U maju 2018. godine, Stejt department SAD je dodao HTŠ postojećoj oznaci Nusra fronta kao strane terorističke organizacije. Uprkos pokušajima HTŠ da se distancira od Al Kaide ili udruženja JN sa terorizmom, Ujedinjene nacije nastavljaju da opisuju HTŠ „kao sredstvo za unapređenje položaja (JN) u sirijskoj pobuni i unapređenje sopstvenih ciljeva kao (al Kaidine) podružnica u Siriji.”
Turska podrška HTŠ i drugim džihadističkim grupama
Brzi napredak HTŠ krajem 2024. godine koji je ubrzao pad Asadove vlade je verovatno bio – delimično – posledica podrške Turske. Postoje jake indicije da je turski predsednik Redžep Tajip Erdogan pružio pomoć HTŠ uoči njenog poslednjeg napredovanja, u vidu oružja i dozvoljavajući toj grupi da upravlja ključnim graničnim prelazom u severozapadnoj Siriji. Veze između Turske i HTŠ su duboke. Jasno stavljanje Turske na stranu HTŠ u potpunosti je u skladu sa Erdoganovom ukupnom strategijom u Siriji, gde je on bio posvećen ubrzavanju promene režima od početka sirijskog građanskog rata 2011. godine.
Promena računa Turske u Siriji i napuštanje nekada prijateljskog saveznika Asada može se objasniti Erdoganovom ocenom da je postojeći sirijski režim na ivici kolapsa usred talasa uspešnih pobuna Arapskog proleća u Egiptu, Tunisu i Libiji. Međutim, ispod površine, Erdogan i njegova Partija pravde i razvoja (AKP) su uvek bili vođeni sektaštvom i regionalnim ambicijama. Kako se situacija u Siriji pogoršavala, Turska je videla priliku da pomogne u uspostavljanju sunitskog režima – režima koji bi bio lojalan Ankari i koji bi čak mogao da bude pod uticajem sopstvene doktrine Muslimanske braće.
Turski režim je našao prirodnu vezu sa većinom sunitskom sirijskom opozicijom, koja je nastojala da sruši manjinski alavitski Asadov režim. Turska je pomogla u stvaranju i mobilizaciji Slobodne sirijske armije (FSA-kasnije preimenovana u Sirijsku nacionalnu armiju) i drugih opozicionih grupa u ranim fazama sukoba. U oktobru 2011. godine, učešće Turske se pojačalo osnivanjem Sirijskog nacionalnog saveta (SNC) u Istanbulu u nastojanju da okupi različite frakcije sirijske opozicije pod kišobranom koji bi privukao pomoć Zapada. Iako je SNC okupio mešavinu nekoliko frakcija sirijske opozicije, njime su dominirala Sirijska muslimanska braća.
Erdoganovi planovi za sirijske Kurde
Umešanost Ankare u Siriji takođe je blisko povezana sa strahom Turske od kurdskog separatizma. Kako je sukob besneo u Siriji, Turska je postajala sve zabrinutija zbog pojave autonomne kurdske zone u severnoj Siriji u blizini turske granice koju predvode Sirijske demokratske snage (SDF). SDF, glavnog partnera Sjedinjenih Država u borbi protiv Islamske države, Ankara smatra produžetkom Radničke partije Kurdistana (PKK), koja vodi pobunu protiv turske države od 1984. Turska vlada je koristio sirijsku pobunu protiv Asada kao paravan da potisne opozicione snage prijateljske Ankare na kurdske položaje sa krajnjim ciljem da potisne SDF istočno od Eufrata reku i na kraju potpuno uništi koaliciju.
Otvorena turska podrška sirijskim džihadističkim grupama
Do sredine 2012. godine tursko učešće u Siriji brzo se pretvorilo u otvorenu podršku terorizmu. Ekstremističke grupe su brzo postale uočljive među sirijskom opozicijom, a glavni igrač je postao Džabat al Nusra. Opstanak ovih poznatih terorističkih organizacija zavisio je od popuštajuće granične politike Turske. U oktobru i novembru 2012. godine, zvaničnici FSA su počeli da izveštavaju Vašington da džihadisti prelaze tamo-amo, dok su turski graničari jednostavno gledali na drugu stranu. Tursko saučesništvo u osnaživanju džihadističkih grupa proširilo se i dalje od zatvaranja očiju, uključujući izveštaje iz 2012. godine da je Turska postavila tajnu bazu sa Saudijskom Arabijom i Katarom kako bi usmerila vojnu i komunikacionu opremu ka sirijskim pobunjenicima iz grada blizu granice.
Do septembra 2013. godine je rečeno da je Džabat al Nusra imala 7.000 do 8.000 militanata koji se bore u Siriji. Otprilike jedna četvrtina ovih boraca bili su strani džihadisti, koji su navodno prešli u Siriju iz Turske. Do decembra 2013. godine JN i druge ekstremističke grupe su još više zauzele položaj u Siriji i uspešno su oslabile uticaj drugih pragmatičnijih grupa među opozicijom. Uzbuna zbog ovih ekstremističkih grupa bila je tolika da su SAD i Velika Britanija najavile privremenu suspenziju određene pomoći sirijskoj opoziciji. Do 2017. godine, HTŠ je postao dominantna islamistička milicija koja se bori protiv Asadovog režima i prijavljeno je da ima do 10.000 boraca. Baza moći grupe u Idlibu na severozapadu Sirije i kontrola nad ključnim graničnim prelazom sa Turskom odigrali su veliku ulogu u omogućavanju grupi da se obučava i priprema za uspešno napredovanje širom Sirije krajem prošle godine.
Turska je ostala dvosmislena u pogledu svojih stavova o džihadističkim grupama među opozicijom, posebno JN i sada HTŠ. U intervjuu nekoliko dana nakon što su UN zvanično proglasile tu grupu terorističkom organizacijom u maju 2013. godine, turski ministar inostranih poslova Ahmet Davutoglu rekao je novinarima „Džabat al Nusra je rezultat tamošnjeg blata… proglašenje terorističkom organizacijom dovelo je do više štete nego koristi.” Turska je zvanično popustila pred međunarodnim pritiskom i označila JN kao terorističku organizaciju u junu 2014. godine, ali je nastavila da održava pragmatičan „peer-to-peer” odnos sa HTŠ i drugim povezanim JN u Siriji. U 2018. godini, HTŠ se navodno obavezao da će pomoći Turskoj u borbi protiv Partije demokratske unije (PYD), najveće kurdske milicije u SDF u zamenu da Turska prihvati teritorijalnu kontrolu HTŠ nad Idlibom.
Put za Vašington
Dok odlazeći zvaničnici Bajdenove administracije tiho ažuriraju svoje biografije, Vašington se mora suočiti sa neprijatnom istinom: dok su džihadisti koje podržava Turska možda pomogli da se svrgne Asadov režim, oni utiru put za još jednu autoritarnu i ekstremističku vladu.Erdoganovi motivi prevazilaze ideologiju. Ankara nastoji da u Damasku uspostavi savitljiv režim, koji je u skladu sa strateškim interesima Turske. Turska je spremna da ponudi vojnu pomoć, obuku i podršku u rekonstrukciji, zajedno sa unosnim ugovorima za turske firme. Erdogan takođe želi da HTŠ pomogne u eliminacijiSDF, jačajući svoj imidž tvrdog prema terorizmu u zemlji.
Trenutno Erdogan gomila trupe duž turske granice sa Sirijom. Turska vazdušna podrška je već pomogla Sirijskoj nacionalnoj vojsci, a čini se da je neminovan potpuni vojni upad. Ako Vašington ne uspe da reaguje odlučno, mora da se pripremi za posledice Erdoganovih neobuzdanih ambicija.
Izrael takođe pažljivo posmatra. Nedavni izveštaj izraelske Nagelove komisije upozorio je na opasnosti koje predstavljaju jače veze između Turske i sirijske vlade koju predvode džihadisti. Takav savez bi, upozorava se u izveštaju, mogao ubrzati pojavu sirijsko-turske pretnje.
Više nije pitanje da li će Erdogan reagovati, već šta će Sjedinjene Države i njihovi saveznici učiniti da spreče katastrofu. Vreme ističe.