Након пада владе Башара ел Асада у децембру 2023. године, Сирију сада контролише савез опозиционих група предвођен Хајатом Тахрир ал Шамом (ХТШ). Иако су постојали заједнички напори руководства ХТШ и других регионалних сила да се група прикаже као умерено и способно владајуће тело, она је у својој сржи селефијско-џихадистичка терористичка група са јасним циљем да влада под екстремистичком интерпретацијом ислама. ХТШ је претња стабилности Блиског истока, широко дефинисана.
Турска, дугогодишњи подржавалац џихадистичких сиријских опозиционих група, пре свега такозване „Сиријске националне армије“ (СНА) и ХТШ, раније је изразила нелагодност због својих веза са Ал Каидом и направила неколико неуспешних покушаја да искоријени терористичке сегменте коалиције. . Након Асадовог пада, Анкара је одустала од било каквог покушаја да се дистанцира од ХТШ и бацила је своју тежину иза победничке групе побуњеника у очигледном покушају да позиционира Турску као доминантну страну силу у Сирији.
Улога Турске у свргавању Асада
Постоје пристојни посредни докази који указују на то да је Турска била главна сила иза ХТШ свргавања Асада. Снимци бораца ХТШ, који демонстрирају побољшане војне способности и способности дронова, сугеришу да је Турска можда пружала логистичку подршку, па чак и напредно наоружање. Ирански званичници рекли су Reuters да се Асад пожалио иранском министру иностраних послова Абасу Арагчију 2. децембра, мање од недељу дана пре распада његове владе, да Турска активно подржава сунитске побуњенике у њиховим напорима да га свргну. У року од неколико дана од свргавања Асадовог режима, Анкара је поново успоставила дипломатско представништво у Сирији, при чему су турски министар спољних послова Хакан Фидан и шеф турске обавештајне службе Ибрахим Калин били у личним посетама руководству ХТШ у Дамаску.
Колико је ХТШ „умерен“?
Иако је победа ХТШ над Асадом најављена као оптимистичка прекретница за Сирију, императив је да се не изгуби из вида чињеница да су крајњи циљеви групе увек били обликовани посвећеношћу оружаном џихаду. ХТШ је основан и израстао из терористичких група, прича о пореклу која се може пратити до почетка сиријског грађанског рата и саставни је део њиховог идентитета.
У јулу 2011. године, Абу Бакр ал Багдади, тадашњи вођа Ал Каиде у Ираку (AQI), послао је Абу Мохамада ел Џуланија да предводи улазак Ал Каиде у Сирију. Џулани је у јануару 2012. године званично најавио оснивање AQI новог сиријског огранка Џабат ал Нусра (JN) или Нурах фронта. До децембра те године, амерички Стејт департмент је додао JN постојећој терористичкој ознаци AQI, признајући да је група била директан изданак Ал Каиде. JN је пријавила скоро 600 напада у Сирији у првој години операција, користећи претежно самоубилачке операције и операције са импровизованим експлозивним направама. Према Стејт департменту, JN је „покушала да се прикаже као део легитимне сиријске опозиције, док је то, у ствари, покушај AQI да отме борбе сиријског народа у своје злонамерне сврхе“.
ХТШ, који и даље води Јолани, званично је створен 2017. године када се JN спојио са другим антирежимским групама у северозападној Сирији. Нова организација је одбацила било какве везе са Ал Каидом, углавном зато што је желела да избегне војну мету САД и Русије. У мају 2018. године, Стејт департмент САД је додао ХТШ постојећој ознаци Нусра фронта као стране терористичке организације. Упркос покушајима ХТШ да се дистанцира од Ал Каиде или удружења JN са тероризмом, Уједињене нације настављају да описују ХТШ „као средство за унапређење положаја (JN) у сиријској побуни и унапређење сопствених циљева као (ал Каидине) подружница у Сирији.”
Турска подршка ХТШ и другим џихадистичким групама
Брзи напредак ХТШ крајем 2024. године који је убрзао пад Асадове владе је вероватно био – делимично – последица подршке Турске. Постоје јаке индиције да је турски председник Реџеп Тајип Ердоган пружио помоћ ХТШ уочи њеног последњег напредовања, у виду оружја и дозвољавајући тој групи да управља кључним граничним прелазом у северозападној Сирији. Везе између Турске и ХТШ су дубоке. Јасно стављање Турске на страну ХТШ у потпуности је у складу са Ердогановом укупном стратегијом у Сирији, где је он био посвећен убрзавању промене режима од почетка сиријског грађанског рата 2011. године.
Промена рачуна Турске у Сирији и напуштање некада пријатељског савезника Асада може се објаснити Ердогановом оценом да је постојећи сиријски режим на ивици колапса усред таласа успешних побуна Арапског пролећа у Египту, Тунису и Либији. Међутим, испод површине, Ердоган и његова Партија правде и развоја (AKP) су увек били вођени секташтвом и регионалним амбицијама. Како се ситуација у Сирији погоршавала, Турска је видела прилику да помогне у успостављању сунитског режима – режима који би био лојалан Анкари и који би чак могао да буде под утицајем сопствене доктрине Муслиманске браће.
Турски режим је нашао природну везу са већином сунитском сиријском опозицијом, која је настојала да сруши мањински алавитски Асадов режим. Турска је помогла у стварању и мобилизацији Слободне сиријске армије (FSA-касније преименована у Сиријску националну армију) и других опозиционих група у раним фазама сукоба. У октобру 2011. године, учешће Турске се појачало оснивањем Сиријског националног савета (SNC) у Истанбулу у настојању да окупи различите фракције сиријске опозиције под кишобраном који би привукао помоћ Запада. Иако је SNC окупио мешавину неколико фракција сиријске опозиције, њиме су доминирала Сиријска муслиманска браћа.
Ердоганови планови за сиријске Курде
Умешаност Анкаре у Сирији такође је блиско повезана са страхом Турске од курдског сепаратизма. Како је сукоб беснео у Сирији, Турска је постајала све забринутија због појаве аутономне курдске зоне у северној Сирији у близини турске границе коју предводе Сиријске демократске снаге (SDF). SDF, главног партнера Сједињених Држава у борби против Исламске државе, Анкара сматра продужетком Радничке партије Курдистана (PKK), која води побуну против турске државе од 1984. Турска влада је користио сиријску побуну против Асада као параван да потисне опозиционе снаге пријатељске Анкаре на курдске положаје са крајњим циљем да потисне SDF источно од Еуфрата реку и на крају потпуно уништи коалицију.Отворена турска подршка сиријским џихадистичким групама
До средине 2012. године турско учешће у Сирији брзо се претворило у отворену подршку тероризму. Екстремистичке групе су брзо постале уочљиве међу сиријском опозицијом, а главни играч је постао Џабат ал Нусра. Опстанак ових познатих терористичких организација зависио је од попуштајуће граничне политике Турске. У октобру и новембру 2012. године, званичници FSA су почели да извештавају Вашингтон да џихадисти прелазе тамо-амо, док су турски граничари једноставно гледали на другу страну. Турско саучесништво у оснаживању џихадистичких група проширило се и даље од затварања очију, укључујући извештаје из 2012. године да је Турска поставила тајну базу са Саудијском Арабијом и Катаром како би усмерила војну и комуникациону опрему ка сиријским побуњеницима из града близу границе.
До септембра 2013. године је речено да је Џабат ал Нусра имала 7.000 до 8.000 милитаната који се боре у Сирији. Отприлике једна четвртина ових бораца били су страни џихадисти, који су наводно прешли у Сирију из Турске. До децембра 2013. године JN и друге екстремистичке групе су још више заузеле положај у Сирији и успешно су ослабиле утицај других прагматичнијих група међу опозицијом. Узбуна због ових екстремистичких група била је толика да су САД и Велика Британија најавиле привремену суспензију одређене помоћи сиријској опозицији. До 2017. године, ХТШ је постао доминантна исламистичка милиција која се бори против Асадовог режима и пријављено је да има до 10.000 бораца. База моћи групе у Идлибу на северозападу Сирије и контрола над кључним граничним прелазом са Турском одиграли су велику улогу у омогућавању групи да се обучава и припрема за успешно напредовање широм Сирије крајем прошле године.
Турска је остала двосмислена у погледу својих ставова о џихадистичким групама међу опозицијом, посебно JN и сада ХТШ. У интервјуу неколико дана након што су УН званично прогласиле ту групу терористичком организацијом у мају 2013. године, турски министар иностраних послова Ахмет Давутоглу рекао је новинарима „Џабат ал Нусра је резултат тамошњег блата… проглашење терористичком организацијом довело је до више штете него користи.” Турска је званично попустила пред међународним притиском и означила JN као терористичку организацију у јуну 2014. године, али је наставила да одржава прагматичан „peer-to-peer” однос са ХТШ и другим повезаним JN у Сирији. У 2018. години, ХТШ се наводно обавезао да ће помоћи Турској у борби против Партије демократске уније (PYD), највеће курдске милиције у SDF у замену да Турска прихвати територијалну контролу ХТШ над Идлибом.
Пут за Вашингтон
Док одлазећи званичници Бајденове администрације тихо ажурирају своје биографије, Вашингтон се мора суочити са непријатном истином: док су џихадисти које подржава Турска можда помогли да се свргне Асадов режим, они утиру пут за још једну ауторитарну и екстремистичку владу.
Ердоганови мотиви превазилазе идеологију. Анкара настоји да у Дамаску успостави савитљив режим, који је у складу са стратешким интересима Турске. Турска је спремна да понуди војну помоћ, обуку и подршку у реконструкцији, заједно са уносним уговорима за турске фирме. Ердоган такође жели да ХТШ помогне у елиминацијиSDF, јачајући свој имиџ тврдог према тероризму у земљи.
Тренутно Ердоган гомила трупе дуж турске границе са Сиријом. Турска ваздушна подршка је већ помогла Сиријској националној војсци, а чини се да је неминован потпуни војни упад. Ако Вашингтон не успе да реагује одлучно, мора да се припреми за последице Ердоганових необузданих амбиција.
Израел такође пажљиво посматра. Недавни извештај израелске Нагелове комисије упозорио је на опасности које представљају јаче везе између Турске и сиријске владе коју предводе џихадисти. Такав савез би, упозорава се у извештају, могао убрзати појаву сиријско-турске претње.
Више није питање да ли ће Ердоган реаговати, већ шта ће Сједињене Државе и њихови савезници учинити да спрече катастрофу. Време истиче.