Nakon celonedeljnog prebacivanja dodatnih snaga na Bliski istok, avijacija SAD u noći između subote i nedelje izvela je udare na tri ključna objekta iranske nuklearne infrastrukture — radi se o postrojenjima u Natanzu, Isfahanu i Fordou koji su se već bili meta Izraela u prethodnim danima sukoba.
Osnovni deo udara nanesen je krstarećim raketama Tomahawk dok su na objektu u Fordou, poznatom po razgranatoj podzemnoj infrastrukturi, primenjene tzv bunker-buster bombe specijalizovane za likvidaciju dobro zaštićenih i utvrđenih ciljeva — dok Vašington tvrdi da su svi ciljevi u potpunosti uništeni, nedvosmislene potvrde ovih navoda za sada nema, a zvanični Teheran poručio je da je sav radioaktivni materijal još ranije prebačen na tajne lokacije.
U teatralnom obraćanju javnosti neposredno nakon udara, američki predsednik Donald Tramp objavio je da je došlo vreme za mir, preteći pritom da ukoliko Iran ne prihvati zaključivanje sporazuma o obustavi borbenih dejstava (implicitno, pod američkim uslovima), SAD već imaju spisak ciljeva za dalje udare.
Ultimatum iz Ženeve
Šta tačno predstavljaju uslovi mira o kojima govori Tramp možemo naslutiti iz nedavnih pregovora delegacije Irana sa šefovima diplomatije Nemačke, Francuske i Velike Britanije na kojima je od Teherana zahtevano ne samo da uvede na moratorijum na obogaćivanje uranijuma (dakle i praktično odustajane od nuklearne energetike), već i da demontira svoj raketni program i obustavi finansiranje regionalnih paravojnih snaga kao što su jemenski Huti i libanski Hezbolah.
Pored toga, predstavnici zemalja zapadne Evrope naglasili su neophodnost ograničavanja saradnje sa Rusijom, na prvom mestu u sferi besposadnih letelica, ali i oslobađanja tzv. političkih zatvorenika, odnosno brojnih zastupnika zapadnih interesa, antidržavnih aktivista, kao i stranih državljana osuđenih za špijunažu.
Ciljevi eskalacije
Posebna tačka posebno je indikativna u svetlu ponovne aktivacije kurdskih separatističkih grupa na zapadu zemlje — u prethodnih nekoliko dana specijalne službe Irana izvele su nekoliko operacija u kojima je zaplenjena veća količina automatskog oružja, kao i eksploziva. Drugim rečima, jasno je da ovde vidimo pokušaj uspostavljanja mehanizma dugoročne kontrole nad i pritiska na političke elite u Teheranu.
I ovo, u velikoj meri, ilustruje osnovne ciljeve kolektivnog Zapada — lišiti Iran svih onih kapaciteta koji ga čine vojnom pretnjom, onemogućiti smanjenje zavisnosti od fosilnih goriva, a time i postizanje višeg stepena otpornosti na sankcioni pritisak, i najzad, politički oslabiti Teheran kako on više ne bi bio u stanju da deluje suvereno.
Na taj način, implicitno se potvrđuje teza da SAD na prvom mestu žele da izbegnu prologniran sukob, a osnovni cilj direktne intervencije Vašingtona jeste realizacija scenarija ubrzane kapitulacije Irana — koliko će ovo biti uspešno, pokazaće vreme, no za sada iz Teherana možemo videti samo signale odlučnosti koja je u velikoj meri posledica konsolidacije društva oko političkog liderstva koju ni Tel Aviv ni Vašington nisu očekivali.