Након целонедељног пребацивања додатних снага на Блиски исток, авијација САД у ноћи између суботе и недеље извела је ударе на три кључна објекта иранске нуклеарне инфраструктуре — ради се о постројењима у Натанзу, Исфахану и Фордоу који су се већ били мета Израела у претходним данима сукоба.
Основни део удара нанесен је крстарећим ракетама Tomahawk док су на објекту у Фордоу, познатом по разгранатој подземној инфраструктури, примењене тзв bunker-buster бомбе специјализоване за ликвидацију добро заштићених и утврђених циљева — док Вашингтон тврди да су сви циљеви у потпуности уништени, недвосмислене потврде ових навода за сада нема, а званични Техеран поручио је да је сав радиоактивни материјал још раније пребачен на тајне локације.У театралном обраћању јавности непосредно након удара, амерички председник Доналд Трамп објавио је да је дошло време за мир, претећи притом да уколико Иран не прихвати закључивање споразума о обустави борбених дејстава (имплицитно, под америчким условима), САД већ имају списак циљева за даље ударе.
Ултиматум из Женеве
Шта тачно представљају услови мира о којима говори Трамп можемо наслутити из недавних преговора делегације Ирана са шефовима дипломатије Немачке, Француске и Велике Британије на којима је од Техерана захтевано не само да уведе на мораторијум на обогаћивање уранијума (дакле и практично одустајане од нуклеарне енергетике), већ и да демонтира свој ракетни програм и обустави финансирање регионалних паравојних снага као што су јеменски Хути и либански Хезболах.
Поред тога, представници земаља западне Европе нагласили су неопходност ограничавања сарадње са Русијом, на првом месту у сфери беспосадних летелица, али и ослобађања тзв. политичких затвореника, односно бројних заступника западних интереса, антидржавних активиста, као и страних држављана осуђених за шпијунажу.
Циљеви ескалације
Посебна тачка посебно је индикативна у светлу поновне активације курдских сепаратистичких група на западу земље — у претходних неколико дана специјалне службе Ирана извеле су неколико операција у којима је заплењена већа количина аутоматског оружја, као и експлозива. Другим речима, јасно је да овде видимо покушај успостављања механизма дугорочне контроле над и притиска на политичке елите у Техерану.
И ово, у великој мери, илуструје основне циљеве колективног Запада — лишити Иран свих оних капацитета који га чине војном претњом, онемогућити смањење зависности од фосилних горива, а тиме и постизање вишег степена отпорности на санкциони притисак, и најзад, политички ослабити Техеран како он више не би био у стању да делује суверено.
На тај начин, имплицитно се потврђује теза да САД на првом месту желе да избегну прологниран сукоб, а основни циљ директне интервенције Вашингтона јесте реализација сценарија убрзане капитулације Ирана — колико ће ово бити успешно, показаће време, но за сада из Техерана можемо видети само сигнале одлучности која је у великој мери последица консолидације друштва око политичког лидерства коју ни Тел Авив ни Вашингтон нису очекивали.