Оружане снаге ФНО Јужног Вијетнама (Фронт националног ослобођења) биле су познатије под називом Вијетконг, и састојале су се од три типа јединица: регуларних снага, регионалних јединица и локалних герилских јединица. За дејство у градовима, упориштима и на комуникацијама постојале су диверзантске, ударне и сличне групе. Регуларне или оперативне снаге представљале су најјаче ударне групације. Нису биле стриктно везане за одређено подручје, приликом формирања је примењиван тројни принцип: од вода до дивизије. Основни тип регуларних јединица био је батаљон, јачине 200 до 700 бораца. Осим три стрељачке чете, у свом саставу је имао и пратећу јединицу за подршку (минобацаче, бестрзајне топове, артиљеријска оруђа), вод за везу, санитетску и интенданску јединицу. Пукови и дивизије су у почетку ређе стварани, јер се избегавало груписање јачих снага на малом простору због надмоћи противника у ваздуху.
Регионалне јединице (одреди) су формиране од искусних и прекаљених бораца герилских јединица. Дејствовале су, обично, на територији једног или више срезова, а налазиле су се под командом регионалног органа ФНО. Наоружање им је било довољно чак и за акције већих размера, а покретљивост им је била изузетно велика. Органи ФНО имали су у регионалним одредима, батаљонима и четама непосредан ослонац у спровођењу политике и стратегије ослободилачког рата. Локалне герилске снаге чиниле су групе за самоодбрану, сеоска милиција и месни одреди. Њихови припадници су имали двоструку функцију: дању и до доласка непријатеља обављали су пољопривредне радове, а ноћу минирали путеве, постављали препреке на правцима кретања непријатеља, копали склоништа и подземне тунеле, скупљали храну за борце регуларних јединица, ширили пропаганду и политички утицај на становништво и међу војницима сајгонског режима. Улога локалних снага дошла је до највећег изражаја нарочито у разарању система стратешких насеља и организовању обавештајне, извиђачке и осматрачке службе за потребе ФНО, али је од не мањег значаја био и подземни рат, у чијем су вођењу припадници сеоске милиције испољавали изузетну храброст и сналажљивост. Та, тзв. четврта димензија рата постајала је временом једно од значајних обележја стратегије и тактике ослободилачке армије у целини, а у дејствима локалних снага њихова посебна специфичност. Подземни ходници, ровови, склоништа, превијалишта, кухиње и магацини представљали су, у ствари, огромне кртичњаке дуге и до 20 км, за чије су се неутралисање морале ангажовати каткад посебне формације тзв. зелених пацова.
© Cổng TTĐT Bộ Quốc phòngЈачина, састав и наоружање јединица ослободилачке армије мењали су се упоредо с развитком борбе. Крајем 1965. године у регуларним јединицама налазило се око 45000 бораца, у територијалним одредима 48000 и у сеоској милицији око 25000, а 1968. године укупни ефективи су готово утростручени: око 160000 бораца у регуларним формацијама, 130000 у територијалним герилским одредима, и око 50000 у локалним герилским снагама. Од 1969. године па до краја рата јачина ослободилачке армије остаје приближно на истом нивоу. Њихова ударна и ватрена моћ, међутим, осетно се повећава повременим продорима (инфлитрацијама) јединица ДР Вијетнама, с обзиром на њихову обученост, квалитет командног кадра и наоружања. Крајем 1968. године њихова јачина на територији Јужног Вијетнама процењивана је на око 70000 – 80000 бораца, углавном, пешадије и артиљерије (мада су им подршку повремено пружали тенкови Т-34 и Т-54 и авиони МиГ-17).
Као и у свим ослободилачким армијама, и у јединицама ФНО наоружање је било веома различито: од лука и стреле ручне израде до најмодернијег оружја отетог од Американаца и сајгонске војске. Од 1965. године део оружја и опреме приман је и на име војне помоћи из социјалистичких држава, нарочито СССР и НР Кине, што је омогућило типизирање оружја у појединим регионима и врстама јединице. Од пешадијског наоружања снаге Вијетконга су користиле како трофејно оружје из времена француске интервенције као што су: пушке 7,5 мм МАС-49, 7,7 мм ли-енфилд СМЛЕ, 7,62 мм гаранд М-1 (падобрански карабин М-1А1), 7,62 мм БАР, аутомати 9 мм МАТ-49, 11,43 мм М-3А1 и томсон М1А1, пушкомитраљези 7,9 мм МГ-34, ручни ракетни бацачи 89 мм базука М-20, тако и најновије оружје заробљено од војника сајгонског режима и америчких војника као што су пушке 5,56 мм М-16, пушкомитраљези 7,62мм М-60, ручни бацачи граната 40 мм М-79 и најновији РРБ 66 мм М-72 (LAW M-72). Од средстава подршке ту су били присутни бестрзајни топови 75 мм М-20, 106 мм М-40, минобацачи 60 мм М-19, 81 мм М-1, 81 мм М-29 и 106,7 мм М-30 (све америчке производње).
© Cổng TTĐT Bộ Quốc phòngОд совјетског и кинеског наоружања користили су: аутомате 7, 62 мм тип-50, 7,62 мм ППШ-41, пушке 7,62 мм мосин-наган и СКС, јуришне пушке 7,62 мм система калашњиков АК-47 (и кинеске тип-56), пушкомитраљезе 7,62 мм РПК и РПД, митраљезе 7,62 мм Максим, 12,7 мм ДШК. Од средстава подршке из поменутих земаља ту су били: ручни бацачи 40 мм РПГ-2 и РПГ-7, минобацачи 60 мм М-63 (кинески), 82 мм М-31 и М-37, 120 мм М-38 и М-43 и пламенобацачи ЛПО (кинески).
© Cổng TTĐT Bộ Quốc phòngОд 1964. до 1968. године ватрена моћ снага ФНО повећана је више од три пута. Почетком 1969. године снаге ФНО представљале су већ модерно опремљену и наоружану војну силу, способну чак и за операције крупнијих размера. Предности противника биле су, у првом реду, у потпуној контроли ваздушног простора и могућностима брзог пребацивања снага из једног рејона у други, што је јединице ФНО спутавало у дејствима и присиљавало их на примену обимних мера маскирања, брзе покрете, ноћне маршеве, масовно коришћење импровизованих средстава. Развијање осећаја и смисла за импровизацију временом је постало једно од основних начела васпитања и обуке у јединицама, нарочито у вези с маскирањем и израдом противпешадијских препрека. Неке од њих представљале су нерешиву енигму за противника, јер их је откривао тек кад би биле активиране: летећи торпедо (бамбусов штап дужине око 6 м и испуњен експлозивом, који у жичаним препрекама отвара пролаз за око 30 бораца), летећи јеж, ћутећа бомба, велика стрела, мина изненађења, клопке испуњене отровним бамбусовим шиљцима, решетке од бамбуса са челичним врховима окачене о дрвеће.
© Cổng TTĐT Bộ Quốc phòngУпоредо с формирањем и организационим јачањем јединица КОВ, стваране су и јединице за дејство на рекама и мору. То су биле флотиле малих, брзих дрвених бродића и чамаца (џунки, сампана), којима су борци ФНО дејствовали дуж река и канала, пребацивали храну и опрему, склањали рањенике у подземне базе. Њихова активност се осећала нарочито дуж реке Меконга и у рејону делти, јер су се армије противника у највећем обиму користиле пловним путевима за снабдевање, превожење и евакуацију. Иако технички инфериорнија у свим елементима, речна флотила ФНО је успевала не само да нанесе осетне губитке непријатељу (до 1966. године оштетила је и потопила око 1500 разних пловних објеката), већ и да потпуно паралише саобраћај на мањим рекама или одређеним деоницама, постављајући мине, средства изненађења и друго. Чак и у морском обалском појасу, где је превласт америчке и сајгонске РМ била апсолутна, пловни објекти ФНО су изводили препаде и диверзије, а потопљено је и неколико трговачких бродова и танкера. Средином 1968. године у саставу регуларних и већих територијалних јединица за дејства на рекама формирају се посебне јединице командоса, званих саперске јединице. Те јединице су задатке добијале у виду разреза – например, уништити 5 мостова и 20 бродова и сл. Радијус дејства јединица командоса износио је и до 100 км од полазне базе, а приближно толики је био и број извршених акција.
Основни извор снабдевања јединица ФНО оружјем, муницијом и ратном опремом биле су снаге САД и сајгонског режима. Често су извођене и посебне акције (у октобру 1965. године у рејону Да Нанга) на складишта непријатеља, а кад је то било неизводљиво – организовано је илегално извлачење муниције и експлозивних средстава из упоришта и градова. Упоредо је развијена и сопствена мрежа радионица на слободној територији и у џунглама. Поједине радионице ФНО су производиле и до 5000 граната месечно, имале су стручне кадрове и релативно савремену технологију, а размештане су растресито у колибама и подземним склоништама. Од средине 1966. године значајан извор снабдевања постаје војна помоћ социјалистичких држава. Највећи део ових средстава остајао је у ДР Вијетнаму (посебно за организацију ПВО), али је значајна количина допремана и снагама ФНО Хо Ши Миновим путем, дугим више стотина километара. Транспорт је обављан у свим борбеним и временским условима, а није прекидан ни при најжешћим ваздушним нападима. Основно средство превоза били су камиони и бицикли; 12 бицикла је замењивало један камион (дневно су преносили терет од 300 кг на удаљености од 30 км), а целокупни ланац снабдевања послуживало је више стотина хиљада људи.
© Cổng TTĐT Bộ Quốc phòngОрганизација исхране, санитета, интенданске и ветеринарске службе прилагођавана је специфичностима ратишта и локалним условима. Јединице су се снабдевале храном из месних средстава, а само изузетно реквизицијом. Нарочито много су коришћене тзв. Дијен Бијен Фу кухиње (пећи смештене испод земље у дубоким рововима), а у свим подручјима су изграђивана и посебна складишта хране. С обзиром на герилски начин вођења рата, сваки борац ФНО носио је прехрамбене артикле за неколико дана, али то није утицало на степен његове покретљивости. Основ исхране чинио је пиринач (уз додавање речне рибе и меса воденог пацова). Пословично скроман у прохтевима и изванредне физичке издржљивости, релативно лако је изводио даноноћне дуге маршеве чак и кроз најнепроходније џунгле, а у погледу брзине кретања противник му уопште није био дорастао. Од личне опреме носио је, најчешће, висећу постељу, 2 платнена одела, непромочиви капут од најлона, пуловер дугих рукава, чутурицу с навлаком, 2 – 3 пара чарапа, гумене сандале, нож и прву помоћ. Укупно дневно оптерећење храном, опремом и муницијом није било теже од 2 кг, што је за 9 пута било мање од потреба америчког војника.
У погледу организације санитетске службе постигнути успеси били су још импозантнији. Готово у свим јединицама постојали су квалификовани или приучени медицински кадрови – лекари, лекарски помоћници и болничари, а у базама и на ослобођеној територији непрекидно су функционисале подручне болнице. У случају напада болнице су се демонтирале за неколико часова, а исто толико је било потребно за поновни почетак рада. Тежи рањеници и болесници евакуисани су најкасније 2 – 3 сата после рањавања, а ако то није било могуће, скривани су у подземна склоништа. Лекови и друга санитетска средства набављани су преко организације ФНО у градовима, преко Црвеног крста, производњом у територијалним здравственим установама, запленом од непријатеља или у виду помоћи из других земаља. Високи степен ефикасности постизан је нарочито применом сопствених лекова против змијског уједа (сваки је борац има таблету), серума хемоглобин (ради јачања општег физичког и психичког стања), препарата против опекотина, гангрене, маларије и тифуса, као и протеинског серума којим је замењивана плазма.
За израду текста коришћена књига; Данко Боројевић, Драги Ивић, Вијетнамски рат, историјско културни аспект, 2010.