Блиски исток је поново букнуо – овога пута Израел је послао своје трупе у суседни Либан. Циљ Тел Авива је пораз непомирљивог непријатеља јеврејске државе у облику шиитског покрета Хезболах.
Када је почела израелска инвазија на Либан 1. октобра, за многе је било чудно, пре свега за оне неупућене, да се либанска војска повлачила испред израелске, не пружајући истој отпор.
Међутим, то је потпуно било очекивано, јер ко зна историју грађанског рата у Либану од 1975. године до 1990. године, све му је јасно.
О грађанском рату у Либану укратко
А тај рат има корене у конфликтима и политичким компромисима након краја османске окупације Либана. Подстакнут је демографским променама у земљи, хришћанско-муслиманским разликама и мешањем Сирије, Израела и Палестинске ослободилачке организације (ПОО или енг. PLO). Након кратке паузе у сукобима 1976. године, под притиском Арапске лиге и сиријске интервенције, грађански се рат наставља, фокусиран највише у јужном Либану.
До почетка Либанског грађанског рата, Бејрут, главни град Либана, био је познат по својим широким булеварима, француској архитектури и модернизму и био је познат као Париз Блиског истока, док је Либан као цела држава био познат као Швајцарска Блиског истока и уживао веома миран живот у региону у којем су религијски конфликти били свакодневни.
Сирија је тих година интервенисала у Либану ради очувања хришћанске заједнице а против палестинске ПОО (PLO).
Јуна 1976. године Сирија је послала 40.000 војника у Либан како би спречила губитке на хришћанској страни од палестинских снага. Чињеница да су војници Сирије ратовали против Палестинаца је веома иронична. Либанци, заједно са Сиријцима, потиснули су Палестинце из Бејрута у јужни део земље. Током неколико следећих година дошло је до мешања снага и Сирија је почела да сарађује са Палестинцима и на крају потпуно заузела њихову страну, док су хришћани добили такође необичног партнера у сукобу – Израел. Сиријске трупе су остале у Либану, притом ефективно доминирале владом Либана, све до првих година 21. века. Трупе су се најзад повукле априла 2005. године.
И Израел је у Либан упао из сличних разлога, али пре свега како би обуздао Сирију свог главног ривала на том простору.
Међугранични напади палестинских група на југу Либана уперени против цивилног становништва на израелским територијама довели су до израелске интервенције и инвазије Израелских одбрамбених снага 15. марта 1978. године, у операцији под називом Литани.
Израелци тада уништавају палестинске базе и протерују милитанте према северу. Неколико дана касније, Савет безбедности Уједињених нација издао је резолуције 425 и 426, које су захтевале повлачење израелских и слање међународних снага које би надгледале мир у јужном Либану. Три месеца касније, 13. јуна 1978. године, Израел је потпуно повукао своје трупе из Либана и предао контролу јужног дела земље хришћанској групи – Армији јужног Либана, која је у сукобима била на страни Израела.
© Israel Defense Forces /צְבָא הַהֲגָנָה לְיִשְׂרָאֵלПалестинска ослободилачка организација је наставила да користи територију Либана као базу из које је могуће нападати Израел ракетама и артиљеријом. Због тога је 6. јуна 1982. године Израел поново напао Либан с циљем да се једном заувек обрачуна са ПОО (на енглеском PLO). Израелске снаге су окупирале све јужно од Бејрута, као и делове самог града Бејрута. Током ове инвазије Израела, Ели Хобеика, припадник Либанске армије која је сарађивала са Израелским снагама, упада у избегличке центре Сабра и Шатила, са чијим планом је унапред био упознат министар одбране Аријел Шарон, и извршава масакр. Израелски планови о Либану су наишли на велики проблем 14. септембра 1982. године, са атентатом тада изабраног председника Башир Жемајилом, за којег се сматрало да је тајни симпатизер Израела.
Међународне војне снаге су дошле у Бејрут 20. августа 1982. године како би надгледале повлачење ПОО из Либана и захваљујући америчком посредовању евакуација сиријских трупа, као и ПОО ратника, почела је из Бејрута. ПОО се повукао до 1983. године.
Почетком 1990. године либанске снаге верне новом председнику Либана Хравију уз помоћ сиријске војске почињу офанзиву на војне скупине лојалне генералу Ауну. Након вишемесечних борби, у октобру 1990. године сломљен је отпор Аунових снага и поражена је његова енклава у источном Бејруту. Тиме је завршен грађански рат у Либану.
Хезболах као проблем либанског друштва
Хезболах или „Алахова/Божја странка” либанска је шиитска исламистичка политичка странка и милитантна група.
© shutterstock/nsf2019Хезболах су основали либански клерици, првенство ради борбе против Израела током инвазије на Либан 1982. године. Усвојили су модел који је поставио ајатолах Рухолах Хомеини након Иранске револуције 1979. године, а оснивачи странке су одабрали име „Хезболах” по Хомеинијевом избору. Од тада су развијене блиске везе између Ирана и Хезболаха. Организације је успостављена уз подршку 1500 инструктора Корпуса исламске револуционарне гарде (КИРГ, који су познати још и као Чувари Револуцију, односно Пасдарани) и окупила је разне либанске шиитске групе у јединствену организацију, како би се одупрли израелској окупацији јужног Либана.
Током грађанског рата у Либији, у Хезболаховом манифесту из 1985. године, наведени су циљеви, као што су протеривање „Американаца, Француза и њихових савезника у потпуности из Либана, стављајући тачку на било који колонијалистички субјект на нашој земљи”.Хезболах се такође сукобио са Армијом Јужног Либана и Израелским одбрамбеним снагама у сукобу у Јужном Либану 1985—2000. године, а поново се сукобио саизраелском војском у Либанском рату 2006. године. Током рата у Босни и Херцеговини 1992—1995, Хезболах је организовао добровољце за Армију Републике Босне и Херцеговине (муслиманску војску у рату на простору бивше СФРЈ и БиХ). Ти добровољци су учествовали у борбама против српског народа у БиХ.
Од 1990. Хезболах учествује у либанској политици, у процесу који се описује као либанизација Хезболаха, а касније је био либанске владе и дио политичких савеза. После либанских протеста и сукоба 2006—2008, године, образована је влада националног јединства 2008. године са Хезболахом и његовим опозиционим савезницима који су добили 11 од 30 јеста у влади, што је било довољно да стекне право вета. У августу 2008. године, нова либанска влада је једногласно одобрила нацрт изјаве о политици којом се признаје постојање Хезболаха као оружане организације и гарантује његово право да „ослободи или поврати окупиране земље” (као што су Шебине фарме). Хезболах је део либанске Осмомартовске коалиције, којој је супарничка Четрнаестомартовска коалиција. Има снажну подршку међу либанским шиитским муслиманима, док се сунити не слажу са његовом агендом. Такође, Хезболах ужива подршку у неким хришћанским подручјима Либана. Од 2012. године, Хезболах је учествовао у грађанском рату у Сирији на страни сиријске владе против сиријске опозиције, коју је Хезболах описао као ционистичку творевину и „вахабијско-ционистичку заверу” да би се уништио њихов савез са Башаром ел Асадом против Израела. Од 2013. до 2015. године, Хезболах је распоредио своју милицију у Сирији и Ираку у сврху борбе или обуке локалних милиција за борбу против Исламске Државе. На општим изборима у Либану 2022. године, Хезболахово политичко крило је освојило 15 мандата, а Осмомартовска коалиција је освојила 61 од 128 мандата у Парламенту Либана.
Међутим, данас Хезболах представља озбиљан проблем за Либан као држава, а његова влада настоји да утицај Хезболаха неутралише.Данашње стање
Улазак израелских трупа у јужни Либан био је питање времена. ПремијерИзраела чини све да задржи власт и руководи се принципом „рат ће све отписати“. Зато је спреман да заувек диже улог у ескалацији у региону и неће дозволити својим грађанима да мирно дођу до даха, како ови не би почели да постављају непријатна питања о корупцији и неефикасној унутрашњој политици.
© Israel Defense Forces /צְבָא הַהֲגָנָה לְיִשְׂרָאֵלА сада, после годину дана неселективног масовног бомбардовања појаса Газе са ужасним цивилним жртвама, које неке земље на глобалном југу већ називају чином геноцида, Нетањаху отвара други фронт на супротној страни земље.
Са војне тачке гледишта, одлука је сумњива: пошто не успете да постигнете победу на једном правцу, започните војне операције на другом. Али ратоборност израелског руководства је лако објаснити – Тел Авив је потпуно уверен да ће сваку његову авантуру подржати моћни Вашингтон (а у сенци и Русија, то се не сме заборавити). Истовремено, таква очигледна експлоатација савезничких обавеза почиње да изазива очигледну иритацију у Сједињеним Државама.
Што се тиче Либана, то је земља изузетно хетерогеног етничког и верског састава: 40% становништва су хришћани, 20% сунитски муслимани, 40% су шиити. Вољу потоњег изражава политичка партија Хезболах (Алахова странка). Која међутим, данас представља озбиљан проблем либанског друштва.
© shutterstock/nsf2019Историјски гледано, шиити су, упркос свом широком присуству на југу и истоку земље, као иу јужним предграђима главног града, увек били маргинална група и нису били пропорционално заступљени у политичким органима државе. Овај фактор је стално подстицао њихов радикализам и самоорганизовање, и тако је почело формирање шиитског подземља.
Други важан фактор била је иранска подршка шиитским тежњама и тежњама за моћи. Техеран је једина земља на свету у којој је шиитски ислам доминантна и државна религија. Најважнији елемент иранске спољне политике је подршка шиитских организација, пре свега паравојних, у борби против Израела и Запада. То се дешава у Ираку, Јемену, Сирији и, заправо, у Либану.
За Либан је проблем шиитски фактор – Хезболах је током година свог развоја и у ситуацији слабости званичног Бејрута успео да постане једна од водећих политичких снага у земљи, потискујући друге етно-религијске групе и политичке покрета. Шиитска организација заправо води независну политику на територијама под њеном контролом, а њену моћ подржавају борбено најспремније и најрадикалније оружане формације у земљи.
Добивши довољну политичку и војну тежину, Хезболах је објавио жељу да у Либану изгради теократску шиитску државу по иранском моделу, што је суштински противречно интересима других етно-религијских група у држави и прети њиховим сузбијањем.
Бејрут нема ефикасне полуге и ресурсе за борбу против шиитске проиранске паралелне моћи и једноставно се мири са губитком свог монопола на насиље. Али Израел улази у игру и ситуација почиње да се развија динамично.
Прво, Тел Авив покреће инвентивни и неочекивани напад на шиитске комуникације, ометајући њихове пејџере и нарушавајући систем контроле. Након овога, Израел обезглављује Хезболах, елиминишући највише политичко и војно руководство шиитске организације.
© Shutterstock / mohammad kassirОграничена војна операција израелске војске тада почиње у јужном Либану. Наведени циљ је стварање тампон зоне од 20 км. Паралелно са уласком израелских снага стигле су опречне вести о организованом повлачењу либанских снага у унутрашњост земље. Истовремено, израелски премијер Нетањаху је нагласио да Либан није непријатељ јеврејске државе, а војна агресија је усмерена искључиво против Хезболаха.
Велика је вероватноћа да ће Бејрут, упркос историјски изузетно негативном односу према Израелу, подржати Тел Авив својим нечињењем у рату против Хезболаха, остављајући странке саме на бојном пољу. За либанске власти, чак је и губитак дела суверенитета и ограничена окупација пожељнији од слободе тако моћне и радикалне политичке силе као што је „Алахова странка“, која, штавише, демонстративно делује у интересу Ирана.
Очигледно, Либанци ће користити древну блискоисточну тактику: “сачекај док моји непријатељи не буду један другог ухватили за гуше”.
© Lebanese Army - الجيش اللبنانيЗа многе овакав приступ може изгледати чудно, јер је било каква интервенција против било којег другог народа увек приморавала тај исти народ да се уједини и заборави на дотадашње притужбе и противречности. На Блиском истоку то не функционише тако. Већину њених држава формирали су колонијалисти које су представљале Велика Британија и Француска средином двадесетог века, а ове државе су вештачке и нестабилне. Границе држава су пресечене тако да се никада не дозволи локалним народима да стекну своје јаке националне државе. Нешто слично је и на простору некадашње Југославије, где народи и поред крвних веза имају верске антагонизме.
Што се тиче прогноза развоја ситуације, главни фактор ће остати природа и обим спољне интервенције у сукобу. Техеран ће, по свему судећи, покушати да избегне директан сукоб са Израелом како би спречио увлачење САД у сукоб, који Иран тешко да ће издржати. Израел ће поново бити заглибљен у дугом герилском рату са шиитским подземљем, који подстиче Иран.
Једина добит од нове кризе биће централне власти Либана – оне ће рачунати на озбиљно слабљење шиитског утицаја у земљи и исцрпљивање њиховог војног потенцијала.
Истовремено, Бејрут ће морати да плати да се ослободи свог политичког ривала социо-економском катастрофом због уништавања инфраструктуре великих размера и егзодуса становништва из ратног подручја.
Међутим, да би Либан постао одржава држава, Хезболах мора нестати. А то су одавно и саме УН констатовале. Утицај Ирана на овај простор мора да спласне.