Bliski istok je ponovo buknuo – ovoga puta Izrael je poslao svoje trupe u susedni Liban. Cilj Tel Aviva je poraz nepomirljivog neprijatelja jevrejske države u obliku šiitskog pokreta Hezbolah.
Kada je počela izraelska invazija na Liban 1. oktobra, za mnoge je bilo čudno, pre svega za one neupućene, da se libanska vojska povlačila ispred izraelske, ne pružajući istoj otpor.
Međutim, to je potpuno bilo očekivano, jer ko zna istoriju građanskog rata u Libanu od 1975. godine do 1990. godine, sve mu je jasno.
O građanskom ratu u Libanu ukratko
A taj rat ima korene u konfliktima i političkim kompromisima nakon kraja osmanske okupacije Libana. Podstaknut je demografskim promenama u zemlji, hrišćansko-muslimanskim razlikama i mešanjem Sirije, Izraela i Palestinske oslobodilačke organizacije (POO ili eng. PLO). Nakon kratke pauze u sukobima 1976. godine, pod pritiskom Arapske lige i sirijske intervencije, građanski se rat nastavlja, fokusiran najviše u južnom Libanu.
Do početka Libanskog građanskog rata, Bejrut, glavni grad Libana, bio je poznat po svojim širokim bulevarima, francuskoj arhitekturi i modernizmu i bio je poznat kao Pariz Bliskog istoka, dok je Liban kao cela država bio poznat kao Švajcarska Bliskog istoka i uživao veoma miran život u regionu u kojem su religijski konflikti bili svakodnevni.
Sirija je tih godina intervenisala u Libanu radi očuvanja hrišćanske zajednice a protiv palestinske POO (PLO).
Juna 1976. godine Sirija je poslala 40.000 vojnika u Liban kako bi sprečila gubitke na hrišćanskoj strani od palestinskih snaga. Činjenica da su vojnici Sirije ratovali protiv Palestinaca je veoma ironična. Libanci, zajedno sa Sirijcima, potisnuli su Palestince iz Bejruta u južni deo zemlje. Tokom nekoliko sledećih godina došlo je do mešanja snaga i Sirija je počela da sarađuje sa Palestincima i na kraju potpuno zauzela njihovu stranu, dok su hrišćani dobili takođe neobičnog partnera u sukobu – Izrael. Sirijske trupe su ostale u Libanu, pritom efektivno dominirale vladom Libana, sve do prvih godina 21. veka. Trupe su se najzad povukle aprila 2005. godine.
I Izrael je u Liban upao iz sličnih razloga, ali pre svega kako bi obuzdao Siriju svog glavnog rivala na tom prostoru.
Međugranični napadi palestinskih grupa na jugu Libana upereni protiv civilnog stanovništva na izraelskim teritorijama doveli su do izraelske intervencije i invazije Izraelskih odbrambenih snaga 15. marta 1978. godine, u operaciji pod nazivom Litani.
Izraelci tada uništavaju palestinske baze i proteruju militante prema severu. Nekoliko dana kasnije, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija izdao je rezolucije 425 i 426, koje su zahtevale povlačenje izraelskih i slanje međunarodnih snaga koje bi nadgledale mir u južnom Libanu. Tri meseca kasnije, 13. juna 1978. godine, Izrael je potpuno povukao svoje trupe iz Libana i predao kontrolu južnog dela zemlje hrišćanskoj grupi – Armiji južnog Libana, koja je u sukobima bila na strani Izraela.
© Israel Defense Forces /צְבָא הַהֲגָנָה לְיִשְׂרָאֵלPalestinska oslobodilačka organizacija je nastavila da koristi teritoriju Libana kao bazu iz koje je moguće napadati Izrael raketama i artiljerijom. Zbog toga je 6. juna 1982. godine Izrael ponovo napao Liban s ciljem da se jednom zauvek obračuna sa POO (na engleskom PLO). Izraelske snage su okupirale sve južno od Bejruta, kao i delove samog grada Bejruta. Tokom ove invazije Izraela, Eli Hobeika, pripadnik Libanske armije koja je sarađivala sa Izraelskim snagama, upada u izbegličke centre Sabra i Šatila, sa čijim planom je unapred bio upoznat ministar odbrane Arijel Šaron, i izvršava masakr. Izraelski planovi o Libanu su naišli na veliki problem 14. septembra 1982. godine, sa atentatom tada izabranog predsednika Bašir Žemajilom, za kojeg se smatralo da je tajni simpatizer Izraela.
Međunarodne vojne snage su došle u Bejrut 20. avgusta 1982. godine kako bi nadgledale povlačenje POO iz Libana i zahvaljujući američkom posredovanju evakuacija sirijskih trupa, kao i POO ratnika, počela je iz Bejruta. POO se povukao do 1983. godine.
Početkom 1990. godine libanske snage verne novom predsedniku Libana Hraviju uz pomoć sirijske vojske počinju ofanzivu na vojne skupine lojalne generalu Aunu. Nakon višemesečnih borbi, u oktobru 1990. godine slomljen je otpor Aunovih snaga i poražena je njegova enklava u istočnom Bejrutu. Time je završen građanski rat u Libanu.
Hezbolah kao problem libanskog društva
Hezbolah ili „Alahova/Božja stranka” libanska je šiitska islamistička politička stranka i militantna grupa.
© shutterstock/nsf2019Hezbolah su osnovali libanski klerici, prvenstvo radi borbe protiv Izraela tokom invazije na Liban 1982. godine. Usvojili su model koji je postavio ajatolah Ruholah Homeini nakon Iranske revolucije 1979. godine, a osnivači stranke su odabrali ime „Hezbolah” po Homeinijevom izboru. Od tada su razvijene bliske veze između Irana i Hezbolaha. Organizacije je uspostavljena uz podršku 1500 instruktora Korpusa islamske revolucionarne garde (KIRG, koji su poznati još i kao Čuvari Revoluciju, odnosno Pasdarani) i okupila je razne libanske šiitske grupe u jedinstvenu organizaciju, kako bi se oduprli izraelskoj okupaciji južnog Libana.
Tokom građanskog rata u Libiji, u Hezbolahovom manifestu iz 1985. godine, navedeni su ciljevi, kao što su proterivanje „Amerikanaca, Francuza i njihovih saveznika u potpunosti iz Libana, stavljajući tačku na bilo koji kolonijalistički subjekt na našoj zemlji”.Hezbolah se takođe sukobio sa Armijom Južnog Libana i Izraelskim odbrambenim snagama u sukobu u Južnom Libanu 1985—2000. godine, a ponovo se sukobio saizraelskom vojskom u Libanskom ratu 2006. godine. Tokom rata u Bosni i Hercegovini 1992—1995, Hezbolah je organizovao dobrovoljce za Armiju Republike Bosne i Hercegovine (muslimansku vojsku u ratu na prostoru bivše SFRJ i BiH). Ti dobrovoljci su učestvovali u borbama protiv srpskog naroda u BiH.
Od 1990. Hezbolah učestvuje u libanskoj politici, u procesu koji se opisuje kao libanizacija Hezbolaha, a kasnije je bio libanske vlade i dio političkih saveza. Posle libanskih protesta i sukoba 2006—2008, godine, obrazovana je vlada nacionalnog jedinstva 2008. godine sa Hezbolahom i njegovim opozicionim saveznicima koji su dobili 11 od 30 jesta u vladi, što je bilo dovoljno da stekne pravo veta. U avgustu 2008. godine, nova libanska vlada je jednoglasno odobrila nacrt izjave o politici kojom se priznaje postojanje Hezbolaha kao oružane organizacije i garantuje njegovo pravo da „oslobodi ili povrati okupirane zemlje” (kao što su Šebine farme). Hezbolah je deo libanske Osmomartovske koalicije, kojoj je suparnička Četrnaestomartovska koalicija. Ima snažnu podršku među libanskim šiitskim muslimanima, dok se suniti ne slažu sa njegovom agendom. Takođe, Hezbolah uživa podršku u nekim hrišćanskim područjima Libana. Od 2012. godine, Hezbolah je učestvovao u građanskom ratu u Siriji na strani sirijske vlade protiv sirijske opozicije, koju je Hezbolah opisao kao cionističku tvorevinu i „vahabijsko-cionističku zaveru” da bi se uništio njihov savez sa Bašarom el Asadom protiv Izraela. Od 2013. do 2015. godine, Hezbolah je rasporedio svoju miliciju u Siriji i Iraku u svrhu borbe ili obuke lokalnih milicija za borbu protiv Islamske Države. Na opštim izborima u Libanu 2022. godine, Hezbolahovo političko krilo je osvojilo 15 mandata, a Osmomartovska koalicija je osvojila 61 od 128 mandata u Parlamentu Libana.
Međutim, danas Hezbolah predstavlja ozbiljan problem za Liban kao država, a njegova vlada nastoji da uticaj Hezbolaha neutrališe.
Današnje stanje
Ulazak izraelskih trupa u južni Liban bio je pitanje vremena. PremijerIzraela čini sve da zadrži vlast i rukovodi se principom „rat će sve otpisati“. Zato je spreman da zauvek diže ulog u eskalaciji u regionu i neće dozvoliti svojim građanima da mirno dođu do daha, kako ovi ne bi počeli da postavljaju neprijatna pitanja o korupciji i neefikasnoj unutrašnjoj politici.
© Israel Defense Forces /צְבָא הַהֲגָנָה לְיִשְׂרָאֵלA sada, posle godinu dana neselektivnog masovnog bombardovanja pojasa Gaze sa užasnim civilnim žrtvama, koje neke zemlje na globalnom jugu već nazivaju činom genocida, Netanjahu otvara drugi front na suprotnoj strani zemlje.
Sa vojne tačke gledišta, odluka je sumnjiva: pošto ne uspete da postignete pobedu na jednom pravcu, započnite vojne operacije na drugom. Ali ratobornost izraelskog rukovodstva je lako objasniti – Tel Aviv je potpuno uveren da će svaku njegovu avanturu podržati moćni Vašington (a u senci i Rusija, to se ne sme zaboraviti). Istovremeno, takva očigledna eksploatacija savezničkih obaveza počinje da izaziva očiglednu iritaciju u Sjedinjenim Državama.
Što se tiče Libana, to je zemlja izuzetno heterogenog etničkog i verskog sastava: 40% stanovništva su hrišćani, 20% sunitski muslimani, 40% su šiiti. Volju potonjeg izražava politička partija Hezbolah (Alahova stranka). Koja međutim, danas predstavlja ozbiljan problem libanskog društva.
© shutterstock/nsf2019Istorijski gledano, šiiti su, uprkos svom širokom prisustvu na jugu i istoku zemlje, kao iu južnim predgrađima glavnog grada, uvek bili marginalna grupa i nisu bili proporcionalno zastupljeni u političkim organima države. Ovaj faktor je stalno podsticao njihov radikalizam i samoorganizovanje, i tako je počelo formiranje šiitskog podzemlja.
Drugi važan faktor bila je iranska podrška šiitskim težnjama i težnjama za moći. Teheran je jedina zemlja na svetu u kojoj je šiitski islam dominantna i državna religija. Najvažniji element iranske spoljne politike je podrška šiitskih organizacija, pre svega paravojnih, u borbi protiv Izraela i Zapada. To se dešava u Iraku, Jemenu, Siriji i, zapravo, u Libanu.
Za Liban je problem šiitski faktor – Hezbolah je tokom godina svog razvoja i u situaciji slabosti zvaničnog Bejruta uspeo da postane jedna od vodećih političkih snaga u zemlji, potiskujući druge etno-religijske grupe i političke pokreta. Šiitska organizacija zapravo vodi nezavisnu politiku na teritorijama pod njenom kontrolom, a njenu moć podržavaju borbeno najspremnije i najradikalnije oružane formacije u zemlji.
Dobivši dovoljnu političku i vojnu težinu, Hezbolah je objavio želju da u Libanu izgradi teokratsku šiitsku državu po iranskom modelu, što je suštinski protivrečno interesima drugih etno-religijskih grupa u državi i preti njihovim suzbijanjem.
Bejrut nema efikasne poluge i resurse za borbu protiv šiitske proiranske paralelne moći i jednostavno se miri sa gubitkom svog monopola na nasilje. Ali Izrael ulazi u igru i situacija počinje da se razvija dinamično.
Prvo, Tel Aviv pokreće inventivni i neočekivani napad na šiitske komunikacije, ometajući njihove pejdžere i narušavajući sistem kontrole. Nakon ovoga, Izrael obezglavljuje Hezbolah, eliminišući najviše političko i vojno rukovodstvo šiitske organizacije.
© Shutterstock / mohammad kassirOgraničena vojna operacija izraelske vojske tada počinje u južnom Libanu. Navedeni cilj je stvaranje tampon zone od 20 km. Paralelno sa ulaskom izraelskih snaga stigle su oprečne vesti o organizovanom povlačenju libanskih snaga u unutrašnjost zemlje. Istovremeno, izraelski premijer Netanjahu je naglasio da Liban nije neprijatelj jevrejske države, a vojna agresija je usmerena isključivo protiv Hezbolaha.
Velika je verovatnoća da će Bejrut, uprkos istorijski izuzetno negativnom odnosu prema Izraelu, podržati Tel Aviv svojim nečinjenjem u ratu protiv Hezbolaha, ostavljajući stranke same na bojnom polju. Za libanske vlasti, čak je i gubitak dela suvereniteta i ograničena okupacija poželjniji od slobode tako moćne i radikalne političke sile kao što je „Alahova stranka“, koja, štaviše, demonstrativno deluje u interesu Irana.
Očigledno, Libanci će koristiti drevnu bliskoistočnu taktiku: “sačekaj dok moji neprijatelji ne budu jedan drugog uhvatili za guše”.
© Lebanese Army - الجيش اللبنانيZa mnoge ovakav pristup može izgledati čudno, jer je bilo kakva intervencija protiv bilo kojeg drugog naroda uvek primoravala taj isti narod da se ujedini i zaboravi na dotadašnje pritužbe i protivrečnosti. Na Bliskom istoku to ne funkcioniše tako. Većinu njenih država formirali su kolonijalisti koje su predstavljale Velika Britanija i Francuska sredinom dvadesetog veka, a ove države su veštačke i nestabilne. Granice država su presečene tako da se nikada ne dozvoli lokalnim narodima da steknu svoje jake nacionalne države. Nešto slično je i na prostoru nekadašnje Jugoslavije, gde narodi i pored krvnih veza imaju verske antagonizme.
Što se tiče prognoza razvoja situacije, glavni faktor će ostati priroda i obim spoljne intervencije u sukobu. Teheran će, po svemu sudeći, pokušati da izbegne direktan sukob sa Izraelom kako bi sprečio uvlačenje SAD u sukob, koji Iran teško da će izdržati. Izrael će ponovo biti zaglibljen u dugom gerilskom ratu sa šiitskim podzemljem, koji podstiče Iran.
Jedina dobit od nove krize biće centralne vlasti Libana – one će računati na ozbiljno slabljenje šiitskog uticaja u zemlji i iscrpljivanje njihovog vojnog potencijala.
Istovremeno, Bejrut će morati da plati da se oslobodi svog političkog rivala socio-ekonomskom katastrofom zbog uništavanja infrastrukture velikih razmera i egzodusa stanovništva iz ratnog područja.
Međutim, da bi Liban postao održava država, Hezbolah mora nestati. A to su odavno i same UN konstatovale. Uticaj Irana na ovaj prostor mora da splasne.