“RUSIJA JE UPRAVO IZGUBILA STATUS VELIKE SILE?”

Asadov pad otkriva granice Putinovog uticaja na Bliskom istoku.

U septembru 2015. godine Rusija je vojno intervenisala u građanskom ratu u Siriji, podupirući vlast Bašara Asada dok se nalazila na ivici kolapsa. Ovo je bio vrhunac oživljavanja Rusije na svetskoj sceni, a sposobnost predsednika Vladimira Putina da okrene rat u Asadovu korist pomogla mu je da postane regionalni posrednik. Pored poboljšanja Putinovog statusa, operacija je dovela do strateških dobitaka koji su Rusiji dali moć u odnosu na regionalne i zapadne sile.

Sirija je tako bila statusni simbol za Kremlj. Putin, koji vidi Rusiju kao „veliku silu“ na nivou Sjedinjenih Država i Kine, pridaje veliki značaj projektovanju te slike u bivšem sovjetskom bloku i, što je još važnije, izvan njega. Ako se rat u Ukrajini odnosi na identitet i imperiju, njeno prisustvo u Siriji se odnosilo na prestiž i status. Ali nakon brzog pada Asada sa vlasti ranije ovog meseca, čini se da je Putin morao da žrtvuje ovo drugo radi prvog.

Kolaps Asadovog režima će takođe rekonfigurisati ulogu Rusije na Bliskom istoku i Mediteranu. Za početak, to bi moglo poboljšati odnose između Turske i Zapada, jer se oni upuštaju u dijalog o budućnosti Sirije, dok zabijaju klin između Turske i Rusije.

Ovo bi bio udarac za Kremlj, čije su bliske veze sa Turskom rezultat sirijskog sukoba. Turska i SAD su imale suprotstavljene ciljeve u građanskom ratu i sa sumnjom su gledali na lokalne partnere jedni drugih, produbljujući jaz između zemalja. Nasuprot tome, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan i Putin naučili su kako da upravljaju svojim suprotstavljenim interesima, posebno posle 2016. godine, u Siriji (Dvojica lidera su pokušala da usvoje sličan pristup u Libiji, gde podržavaju suprotstavljene strane u dugotrajnom sukobu, ali sa manje efekta).

Štaviše, da nije bilo građanskog rata u Siriji, Turska gotovo sigurno ne bi kupila raketni sistem S-400 ruske proizvodnje, što je dodatno zaoštrilo njene odnose sa SAD. Asadovim padom, Turska je prekinula svoje prethodno geopolitičko opkoljavanje od strane Rusije na svojim severnim, južnim (Sirija) i istočnim granicama.

Putin je verovatno učinio više od bilo kog drugog ruskog lidera da izgradi snažno prisustvo na Mediteranu, uspevši tamo gde su carevi i Sovjeti zakazali. Nakon što je intervenisala u građanskom ratu u Siriji, Rusija je unapredila i proširila svoju dotadašnju skromnu pomorsku bazu u lučkom gradu Tartusu, učinivši je trajnom, i izgradila vazdušnu bazu Hmejmim u provinciji Latakija. Ali budućnost obe baze je neizvesna, jer novo rukovodstvo Sirije – bez obzira na bilo koji početni dogovor koji bi mogli da sklope sa Putinom – verovatno neće dozvoliti tako snažno rusko vojno prisustvo kao ono pod Asadom.

Sa svojim uporištem u Siriji, Kremlj je takođe nastojao da neguje bliže veze sa zemljama Zaliva. Saudijski kralj Salman bin Abdulaziz al Saud postao je 2017. godine prvi saudijski monarh koji je posetio Moskvu, a Bliski istok je postao unosno tržište za ruski izvoz oružja. Ali otkako je počeo rat u Ukrajini, ruska odbrambena industrija se prvenstveno fokusirala na zadovoljavanje domaćih potreba zemlje. A slab učinak ruskog naoružanja na bojnom polju u Ukrajini, zajedno sa pretnjom sekundarnim zapadnim sankcijama, umanjio je apetit zemalja za takve kupovine. Opadanje moći i prestiža Rusije u regionu samo će ubrzati ovaj trend.

Posle 2015. godine, Kremlj je mnogim liderima regiona delovao kao odlučan, predvidljiv i pouzdan, dok su SAD viđene kao posrnule, nestalne i nepouzdane. Ovo je podstaklo popularnu percepciju da se regionalna uloga Rusije širi kako se Amerika smanjivala, što implicira da se Bliski istok — kao i svet uopšte — kreće iz prošlosti usredsređene na Zapad u multipolarnu budućnost i da je Sirija simbol ove promene. Bliskoistočne zemlje su od tada preduzele geopolitičko balansiranje, koje će se verovatno nastaviti. Ali sa Asadovim padom, Rusija bi mogla izgubiti status jednog od polova privlačnosti.

Što se tiče smanjenja ruske moći u regionu, pad Asada, zajedno sa degradacijom iranske „osovine otpora“, jednak je, ako ne i gori od egipatskog proterivanja sovjetskog vojnog osoblja 1972. godine i sovjetskog poraza u Avganistanu. To ne znači da je Kremlj van igre. Na kraju krajeva, Iran — jedan od ključnih regionalnih partnera Rusije — ostaje glavni igrač, uprkos tome što je oslabljen. Slično tome, Asad možda nije napolju, ali Rusija ima veze sa drugim sirijskim grupama koje bi mogle da postignu neke dobitke u predstojećim borbama za vlast.

Osim Sirije, Rusija ima dugogodišnje odnose sa Alžirom, značajnu ulogu u Libiji i bliske odnose sa Egiptom i Sudanom. Putin će sada verovatno pokušati da dodatno ojača prisustvo Rusije u Libiji kako bi zadržao svoju ulogu na Mediteranu. Ali ove veze ne mogu da nadoknade ono što je Rusija izgubila u Siriji — amblem statusa velike sile. Putinova nesposobnost — uprkos njegovom držanju — da spreči Asadovo svrgavanje pokazala je da je Rusija regionalna ili srednja sila sa nuklearnim oružjem i gasom, očigledno nesposobna da održi svoje pretenzije kao velike sile.