РУСИЈА ГЛЕДА ДА ЛИБИЈА ЗАМЕНИ СИРИЈУ КАО АФРИЧКУ ЛАНСИРНУ ПЛАТФОРМУ

Пад руског савезника Башара ел Асада у Сирији пореметио је стратегију Кремља не само за Медитеран већ и за Африку, гурајући га да се фокусира на Либију као потенцијално упориште, кажу стручњаци.

Русија има војну луку и ваздушну базу на сиријској обали, изграђену да олакша њене операције на Медитерану, Блиском истоку и подсахарској Африци, посебно у Сахелу, Судану и Централноафричкој Републици.

Међутим, овај модел је у опасности наглим одласком сиријског владара.

Иако је нови сиријски лидер Ахмед ал Шара назвао Русију „важном земљом“, рекавши „ми не желимо да Русија напусти Сирију на начин на који то неки желе“, промена карата у Сирији гура Русију да тражи стратешки повлачење према Либији.

У Либији, руски плаћеници већ подржавају Халифа Хафтара, фелдмаршала који контролише исток земље, против Владе националног јединства са седиштем у Триполију, која има признање УН и коју подржава Турска.

„Циљ је нарочито очување текућих руских мисија у Африци“, рекао је Џалел Харчауи из истраживачког центра RUSI у Великој Британији.

“То је рефлекс самоодржања” за Русију која је нестрпљива да “ублажи погоршање свог положаја у Сирији“, рекао је он за AFP.

У мају 2024. године, швајцарски истражни конзорцијум „Све очи на Вагнера“ идентификовао је руске активности на око 10 либијских локација, укључујући луку Тобрук, где је војна опрема испоручена у фебруару и априлу прошле године.

У фебруару 2024. било је присутно око 800 руских војника, а у мају њих 1.800.

Тhe Wall Street Journal је 18. децембра 2024. године писао, позивајући се на либијске и америчке званичнике, да је дошло до пребацивања руских радара и одбрамбених система из Сирије у Либију, укључујући противваздушне батерије С-300 и С-400.

„Запажен обим“

Од Асадовог пада 8. децембра, „значајан обим руских војних ресурса је допремљен у Либију из Белорусије и Русије“, рекао је Харчауи, додајући да је било и пребацивања војника.

Украјински обавештајци су 3. јануара тврдили да Москва планира „искористити теретне бродове Спарте и Спарте-2 за транспорт војне опреме и оружја“ у Либију.

Осим што једноставно представља неопходну замену „једног заступника другим“, ова промена је потрага за „континуитетом“, рекао је експерт Емадедин Бади на веб страници Атлантског савета (Atlantic Council), наглашавајући улогу Либије као „компоненте дуготрајне стратегије за проширење руског стратешко упориште у региону.”

„Реметите западне интересе“

Према Бадију, „Асад је понудио Москви упориште против источног крила НАТО и позорницу за тестирање војних способности“.

Хафтар, рекао је он, представља сличну прилику, „средство да се поремете западни интереси, искористи расцепкана политика Либије и прошири утицај Москве на Африку“.

Влада Триполија и Италија, бивши колонијални господар Либије, изразили су забринутост због руских покрета, које помно прате Европска унија и НАТО.

Неколико извора каже да су Сједињене Државе покушале да убеде Хафтара да ускрати Русима сталну инсталацију у луци Тобрук коју су прижељкивали од 2023. године.

Чини се већ јасно да ће се Кремљ борити да пронађе исти ниво лакоће у Либији који је имао током Асадове владавине.

„Сирија је била згодна“, рекао је Улф Лесинг, шеф програма Сахел у Фондацији Конрад Аденауер из Бамака.

„Била је то црна кутија без западних дипломата, без новинара. Они су у суштини могли да раде шта су желели“, рекао је он за AFP.

„Али у Либији ће то бити много компликованије. Тешко је ту ствари држати у тајности и руско присуство ће бити много видљивије“, рекао је он.

Москва ће такође морати да се бори са другим силама, укључујући Турску, која је у савезу са Владом националног јединства, као и Египат и Уједињене Арапске Емирате, који су покровитељи Хафтара.

У Либији, подељеној на два блока од свргавања дугогодишњег лидера Моамера Гадафија у фебруару 2011. године, „сви покушавају да раде са обе стране“, рекао је Лесинг.

Током прошле године, чак се и Турска приближила Хафтару, тражећи потенцијалну сарадњу на економским пројектима и дипломатској размени.

Русија ће такође имати на уму да има план Б ако ствари крену наопако за њеног либијског савезника.

„Не смемо да поновимо грешку направљену у Сирији, кладећи се на локалног диктатора без алтернативе“, рекао је Влад Шлепченко, војни дописник прокремаљског медија Tsargrad.

У међувремену, мало је вероватно да ће Хафтар желети да окрене леђа западним земљама чију је прећутну подршку уживао.

„Вероватно постоје ограничења за оно што Руси могу да ураде у Либији“, рекао је Лесинг.