Oslabljeni Asad bi bio težak udarac iranskim planovima u regionu, koji su već potreseni zbog gubitaka koje je Izrael naneo Hamasu i Hezbolahu.
Usred iransko-iračkog rata osamdesetih godina prošlog veka i kontroverze Afere Iran-Kontra (Makfarlanova afera) u kojoj su SAD obezbedile oružje Iranu preko Izraela, tadašnji premijer Jicak Šamir je primetio da su obe strane u ratu „lude“ i „mi nemamo razlog da se poželi uspeh bilo kojoj od strana.”Vremenom se ovaj citat pretvorio u Šamirovu izreku na pitanje o ratu: „Želimo uspeh obema stranama”.
Ta skoro četrdestogodišnja primedba odjekuje danas dok Izrael ocenjuje dešavanja tokom vikenda u Siriji, gde su pobunjenici – predvođeni islamistima koje podržava turski predsednik Redžep Tajip Erdogan – pokrenuli novu ofanzivu u dugo uspavanom sirijskom građanskom ratu i zauzeli veći deo ključnog sirijskog grada Alepo.
Glavni razvoj događaja
Vreme ofanzive odražava tri glavna razvoja događaja:
Prvo, Izrael je oslabio Iran, ključnog Asadovog podržavaoca, direktnim udarom na zemlju i oduzimanjem značajnih vojnih kapaciteta, i ozbiljnom degradacijom dva svoja glavna zastupnika, Hezbolaha i Hamasa. Izrael je takođe pokazao svetu da pretnje Irana često prevazilaze njegove stvarne mogućnosti.
© Syrian Arab Armed Forces/ الْقُوَّاتُ الْمُسَلَّحَةُ الْعَرَبِيَّةُ السُّورِيَّةُDrugo, Hezbolah, koji je igrao ključnu ulogu u jačanju Asada ranije u ratu, trenutno nije u poziciji da pošalje pojačanje da pomogne Siriji. Procenjuje se da je ubijeno oko 3.500 boraca Hezbolaha, duplo veći broj ranjenih i izvođenih iz borbe, a njegov rukovodeći kadar je desetkovan.
Treće, Rusija, čija je intervencija u ratu 2015. godine u suštini preokrenula tok u Asadovu korist, sada je duboko zaglibljena u sopstvenom ratu u Ukrajini i nema istu sposobnost da stane u Asadovu odbranu kao pre deceniju.
Ovi faktori su oslabili Asadovu koaliciju, otvarajući put ofanzivi koju vodi Centralna komanda vojnih operacija (Al-Fatah al-Mubin), savez radikalnih islamista i nekih umerenijih snaga.
Ono što je manje jasno jeste da li je ovaj razvoj događaja dobar ili loš za Izrael. Situacija je veoma složena, uključuje suprotstavljene programe i ideologije, sa potencijalnim rizicima i koristima za Izrael.
Prvo, rizici:
Kada bi Centralna komanda vojnih operacija bila sastavljena od pobunjenika Slobodne sirijske armije i Kurda koji su želeli da odvoje Siriju od autokratskog Asada i koji su imali prozapadno opredeljenje, onda bi to bila jedna stvar. Ali to nije slučaj. Pobunjeničke grupe koje sada kontrolišu Alep uključuju Hajat Tahrir al Šam (HTŠ) , džihadistički savez povezan sa Al Kaidom, koji je poslednjih godina pokušavao da ulepša svoj imidž.
Ako bi sirijski predsednik Bašar Asad bio zamenjen takvim snagama, Izrael bi se mogao suočiti sa novom pretnjom sunitskih džihadista na svojoj severnoj granici, uz podršku Erdogana – scenario koji podseća na situaciju sa kojom se Izrael suočio u Gazi: pretnja sunitskih džihadista, uz podršku Erdogana.
Pored toga, ponovno izbijanje nasilja u Siriji moglo bi da izazove još jednu izbegličku krizu, povećavajući pritisak na Jordan, što nije u strateškom interesu Izraela.
Takođe postoji rizik da bi Asadova vojna sredstva, uključujući potencijalno hemijsko oružje, mogla pasti u ruke džihadističkih grupa.
© Syrian Arab Armed Forces/ الْقُوَّاتُ الْمُسَلَّحَةُ الْعَرَبِيَّةُ السُّورِيَّةُDodatna zabrinutost je da bi nedavni trendovi Asada koji pokazuje interesovanje za ograničavanje iranskog učvršćivanja i aktivnosti Hezbolaha u Siriji – posebno na jugu kako bi se izbegao izazivanje izraelske odmazde koja bi mogla da sruši njegov režim – mogli biti preokrenuti.
Tokom prošle godine, Izrael je navodno izveo oko 70 napada u Siriji kako bi sprečio Iran da ojača Hezbolah u Libanu. Asad, koji je oprezan od izraelskih represalija, uglavnom je izbegavao direktnu konfrontaciju i držao se podalje od trenutnog rata, čak je navodno posegnuo za Moskvom da ohrabri Iran da se ne učvršćuje u Siriji kao ranije kako ne bi dao Izraelu pretvaranje da napadne.
Nedavni pokušaji koje je Asad učinio umerenim sunitskim zemljama, kao što su UAE, protumačeni su kao pokušaj da se napravi distanca između Sirije i Irana.
Ofanziva pobunjenika, međutim, može primorati Asada da ojača svoje oslanjanje na Iran kako bi odbio ovaj napredak, preokrenuvši svaki napredak postignut u distanciranju od „osovine otpora“. Takva promena bi mogla da dovede više iranskih snaga u Siriju, povećavajući pretnju Izraelu.
Ali situacija takođe pruža Izraelu neke moguće prednosti i mogućnosti.
Najveća prilika je da će napredovanje pobunjenika protiv Asada oslabiti osovinu Iran-Sirija-Hezbolah.
Iran, koji je i sam u oslabljenoj poziciji, sada će morati da troši resurse da spase Asadov režim, a ne da bude u poziciji da se snabdeva i pokuša da obnovi Hezbolah. Izrael ima primarni interes da spreči Iran da krijumčari oružje preko Sirije do Hezbolaha u Libanu, a obnavljanje građanskog rata u Siriji će otežati šverc tog oružja.
Štaviše, iranski resursi i sposobnosti nisu beskonačni i biće primorani da daju prioritete. Milicije koje kontroliše u Siriji i Iraku sada će morati da se koriste za podršku Asada i više neće moći da se fokusiraju samo na Izrael.
U iranskoj strategiji proksi rata protiv Izraela, jasno je da sve što unazadi jednog od zastupnika Irana slabi Iran.
Izrael je strahovito oslabio Hamas i Hezbolah u poslednjih 14 meseci, a sada pobunjenici napadaju Asada. Iako Sirija nije iranska podružnica u potpunom vlasništvu poput Hezbolaha, ona je bila multiplikator snage za Iran u regionu. Bio je to ključan za iranske strateške interese, pre svega kao način da se podrži i prenese oružje Hezbolahu, a takođe i kao način da Iran projektuje svoju moć i uticaj u celom regionu.
Oslabljeni Asad bi bio težak udarac iranskim planovima u regionu, koji su već potreseni zbog gubitaka koje je Izrael naneo Hamasu i Hezbolahu. Svaki put kada neko od iranskih zastupnika ili saveznika u regionu bude oslabljen, Iran je oslabljen – zbog čega Jerusalim nije prolio suze nad pobunjeničkim osvajanjima u Alepu.
Ali dok slabljenje Asadovog režima može imati neke koristi, Izrael se mora pripremiti za moguću pojavu sunitske pretnje džihadista sada na svojoj severoistočnoj granici. Ako se to dogodi, Izrael će morati da odluči kada, da li i kako da interveniše.
U međuvremenu, vladini zvaničnici ponavljaju mantru da Jerusalim pažljivo prati situaciju, nečujno se nadajući – kao što je to učinio Šamir pre 40 godina – da će dve strane uspešno oslabiti jedna drugu kako bi smanjile pretnju i opasnost koja može predstavljati Izrael u budućnosti.