Ослабљени Асад би био тежак ударац иранским плановима у региону, који су већ потресени због губитака које је Израел нанео Хамасу и Хезболаху.
Усред иранско-ирачког рата осамдесетих година прошлог века и контроверзе Аферe Иран-Контра (Макфарланова афера) у којој су САД обезбедиле оружје Ирану преко Израела, тадашњи премијер Јицак Шамир је приметио да су обе стране у рату „луде“ и „ми немамо разлог да се пожели успех било којој од страна.”
Временом се овај цитат претворио у Шамирову изреку на питање о рату: „Желимо успех обема странама”.
Та скоро четрдестогодишња примедба одјекује данас док Израел оцењује дешавања током викенда у Сирији, где су побуњеници – предвођени исламистима које подржава турски председник Реџеп Тајип Ердоган – покренули нову офанзиву у дуго успаваном сиријском грађанском рату и заузели већи део кључног сиријског града Алепо.
Главни развој догађаја
Време офанзиве одражава три главна развоја догађаја:
Прво, Израел је ослабио Иран, кључног Асадовог подржаваоца, директним ударом на земљу и одузимањем значајних војних капацитета, и озбиљном деградацијом два своја главна заступника, Хезболаха и Хамаса. Израел је такође показао свету да претње Ирана често превазилазе његове стварне могућности.
© Syrian Arab Armed Forces/ الْقُوَّاتُ الْمُسَلَّحَةُ الْعَرَبِيَّةُ السُّورِيَّةُДруго, Хезболах, који је играо кључну улогу у јачању Асада раније у рату, тренутно није у позицији да пошаље појачање да помогне Сирији. Процењује се да је убијено око 3.500 бораца Хезболаха, дупло већи број рањених и извођених из борбе, а његов руководећи кадар је десеткован.
Треће, Русија, чија је интервенција у рату 2015. године у суштини преокренула ток у Асадову корист, сада је дубоко заглибљена у сопственом рату у Украјини и нема исту способност да стане у Асадову одбрану као пре деценију.
Ови фактори су ослабили Асадову коалицију, отварајући пут офанзиви коју води Централна команда војних операција (Ал-Фатах ал-Мубин), савез радикалних исламиста и неких умеренијих снага.
Оно што је мање јасно јесте да ли је овај развој догађаја добар или лош за Израел. Ситуација је веома сложена, укључује супротстављене програме и идеологије, са потенцијалним ризицима и користима за Израел.
Прво, ризици:
Када би Централна команда војних операција била састављена од побуњеника Слободне сиријске армије и Курда који су желели да одвоје Сирију од аутократског Асада и који су имали прозападно опредељење, онда би то била једна ствар. Али то није случај. Побуњеничке групе које сада контролишу Алеп укључују Хајат Тахрир ал Шам (ХТШ) , џихадистички савез повезан са Ал Каидом, који је последњих година покушавао да улепша свој имиџ.
Ако би сиријски председник Башар Асад био замењен таквим снагама, Израел би се могао суочити са новом претњом сунитских џихадиста на својој северној граници, уз подршку Ердогана – сценарио који подсећа на ситуацију са којом се Израел суочио у Гази: претња сунитских џихадиста, уз подршку Ердогана.
Поред тога, поновно избијање насиља у Сирији могло би да изазове још једну избегличку кризу, повећавајући притисак на Јордан, што није у стратешком интересу Израела.
Такође постоји ризик да би Асадова војна средства, укључујући потенцијално хемијско оружје, могла пасти у руке џихадистичких група.
© Syrian Arab Armed Forces/ الْقُوَّاتُ الْمُسَلَّحَةُ الْعَرَبِيَّةُ السُّورِيَّةُДодатна забринутост је да би недавни трендови Асада који показује интересовање за ограничавање иранског учвршћивања и активности Хезболаха у Сирији – посебно на југу како би се избегао изазивање израелске одмазде која би могла да сруши његов режим – могли бити преокренути.
Током прошле године, Израел је наводно извео око 70 напада у Сирији како би спречио Иран да ојача Хезболах у Либану. Асад, који је опрезан од израелских репресалија, углавном је избегавао директну конфронтацију и држао се подаље од тренутног рата, чак је наводно посегнуо за Москвом да охрабри Иран да се не учвршћује у Сирији као раније како не би дао Израелу претварање да нападне.
Недавни покушаји које је Асад учинио умереним сунитским земљама, као што су УАЕ, протумачени су као покушај да се направи дистанца између Сирије и Ирана.
Офанзива побуњеника, међутим, може приморати Асада да ојача своје ослањање на Иран како би одбио овај напредак, преокренувши сваки напредак постигнут у дистанцирању од „осовине отпора“. Таква промена би могла да доведе више иранских снага у Сирију, повећавајући претњу Израелу.
Али ситуација такође пружа Израелу неке могуће предности и могућности.
Највећа прилика је да ће напредовање побуњеника против Асада ослабити осовину Иран-Сирија-Хезболах.
Иран, који је и сам у ослабљеној позицији, сада ће морати да троши ресурсе да спасе Асадов режим, а не да буде у позицији да се снабдева и покуша да обнови Хезболах. Израел има примарни интерес да спречи Иран да кријумчари оружје преко Сирије до Хезболаха у Либану, а обнављање грађанског рата у Сирији ће отежати шверц тог оружја.
Штавише, ирански ресурси и способности нису бесконачни и биће приморани да дају приоритете. Милиције које контролише у Сирији и Ираку сада ће морати да се користе за подршку Асада и више неће моћи да се фокусирају само на Израел.
У иранској стратегији прокси рата против Израела, јасно је да све што уназади једног од заступника Ирана слаби Иран.
Израел је страховито ослабио Хамас и Хезболах у последњих 14 месеци, а сада побуњеници нападају Асада. Иако Сирија није иранска подружница у потпуном власништву попут Хезболаха, она је била мултипликатор снаге за Иран у региону. Био је то кључан за иранске стратешке интересе, пре свега као начин да се подржи и пренесе оружје Хезболаху, а такође и као начин да Иран пројектује своју моћ и утицај у целом региону.
Ослабљени Асад би био тежак ударац иранским плановима у региону, који су већ потресени због губитака које је Израел нанео Хамасу и Хезболаху. Сваки пут када неко од иранских заступника или савезника у региону буде ослабљен, Иран је ослабљен – због чега Јерусалим није пролио сузе над побуњеничким освајањима у Алепу.
Али док слабљење Асадовог режима може имати неке користи, Израел се мора припремити за могућу појаву сунитске претње џихадиста сада на својој североисточној граници. Ако се то догоди, Израел ће морати да одлучи када, да ли и како да интервенише.
У међувремену, владини званичници понављају мантру да Јерусалим пажљиво прати ситуацију, нечујно се надајући – као што је то учинио Шамир пре 40 година – да ће две стране успешно ослабити једна другу како би смањиле претњу и опасност која може представљати Израел у будућности.