U kontroverznom potezu tokom svog tranzicionog perioda, predsednik Džo Bajden je eskalirao podršku SAD Ukrajini tako što je odobrio raspoređivanje vojnih izvođača, prebacio protivpešadijske mine i odobrio ATACMS napade na rusku teritoriju. Ove akcije imaju za cilj da ojačaju odbranu Ukrajine pre nego što Bajdenov naslednik preuzme dužnost, ali rizikuju međunarodnu reakciju, posebno ako zapadni projektili ne ispaljuju. Rusija je odgovorila probnim lansiranjem svoje hipersonične rakete Orešnik, signalizirajući snagu istovremeno izbegavajući širu eskalaciju.
Ostavljajući oprez po strani, predsednik Bajden je odlučio da iskoristi prelazni period za podizanje ratnih uloga u Ukrajini. On je dozvolio američkim vojnim izvođačima (radova) da se rasporede unutar Ukrajine, odobrio je rakete ATACMS američke proizvodnje da gađaju duboko u Rusiju i prebacio protivpešadijske mine u Ukrajinu. Poslednji čin nije protivzakonit pošto Sjedinjene Države nikada nisu potpisale Otavsku konvenciju, iako je i dalje moralno sumnjivo. Sve u svemu, želja da se maksimizira podrška SAD svom savezniku je jasna kako bi Ukrajina mogla da izdrži i posle Bajdenovog vremena u Beloj kući. Očekuje se veća pomoć.
U vojnom smislu, malo je verovatno da će ATACMS i Storm Shadow proizvedeni u Velikoj Britaniji promeniti situaciju u Ukrajini. Ruska vojska je upoznata sa njima iz borbi u kojoj su se borili i verovatno je pomerila njihovu vrednu imovinu van dometa vatre. Ukrajina nema velike zalihe raketa, a njen prioritet leži u odbrani svoje teritorije, a ne u zadržavanju položaja u ruskom Kursku na neodređeno vreme.
Štaviše, ako zbog greške u navigaciji zapadna raketa padne na rusko obdanište, to će dodatno oštetiti međunarodnu reputaciju Zapada.
Ono što se čini očiglednim je da je Džo Bajden odlučan da svom nasledniku ostavi što komplikovanije spoljnopolitičko nasleđe i poremeti ambicije Donalda Trampa da uspostavi mir između Rusije i Ukrajine. Stiče se utisak da je Rusija izazvana na nepromišljen odgovor, čineći mirovne pregovore sa Putinom previše teškim — čak i za Trampa. Pristup budućeg predsednika sukobu nije zasnovan na porazu Rusije, ali možda neće moći da izdrži ozbiljnu eskalaciju. To je ono na šta je Tramp navodno upozorio Putina da ne radi.
Dakle, napadi koje su SAD odobrile na ruske oblasti Kursk i Brjansk 19. i 21. novembra postavili su Moskvi dilemu: odgovoriti snažno i napustiti nade u mir ili progutati svoj ponos i sačekati dva meseca do inauguracije. S obzirom na to da Putin napreduje pod pretpostavkom da radi ono što kaže, ne može dozvoliti da prođe napad. U suprotnom, slika o ruskoj snazi bila bi ukaljana, a njenim pretnjama Zapadu nedostajalo bi kredibiliteta. Putin je morao da deluje, barem iz „samopoštovanja“.
Moskva je odlučila da odgovori na postojećem bojnom polju, a ne da napadne zapadne interese globalno. Lansiranje Orešnika, hipersonične balističke rakete srednjeg dometa bez nuklearne bojeve glave na već temeljno razorenu Ukrajinu, poslužilo je ovoj svrsi. U napadu su se pokazali zubi bez nanošenja ozbiljnih oštećenja. Rusija je pokazala da ima oružje, koje je ranije otkriveno, i da je spremna da ga upotrebi.
Lansiranje je bio spektakularan, iako rizičan, eksperiment i uspeh. Raketa je prošla test borbenih uslova, pošto je bez presretanja stigla do cilja, vojnog proizvodnog pogona Južmaš u Dnjepru (Dnjepropetrovsk). Ohrabrujuće je to što se Rusija-SAD sistem upozorenja pokazao da radi: ruski centar za smanjenje nuklearnog rizika je trideset minuta unapred izdao signal pre obaveštenja svom američkom kolegi, tako da je američki sistem za praćenje raketa znao da takvo lansiranje nije nuklearno.
Ohrabreni Putin je upozorio da bi mogla uslediti dalja probna lansiranja, u zavisnosti od toga kako se Zapad ponaša, očigledno osvrćući se na pozive nekih evropskih političara da pošalju svoje trupe u Ukrajinu.Ovi događaji su pokazali da je tranzicija vlasti u Sjedinjenim Državama najneizvesniji period tokom kojeg je moguća značajna eskalacija. Čini se da je glavna zaštita od velikog rata prisustvo uma u Moskvi, a ne mudrost koja izvire iz Vašingtona. Da li je umetnost odbrambene diplomatije mrtva na Zapadu? Sada je u velikoj potražnji.