Све су гласнији покличи да се након доласка Доналда Трампа у Белу кућу приступи дијалогу између Русије и Украјине. Чак је и Кијев допуштао да се под одређеним условима, “привремено”, ступи у примирије на тренутним позицијама. Напад на Курск је вероватно и извршен са тим циљем, пружајући веру украјинском руководству у бољу преговарачку позицију. Наравно, примирје би било спасоносни “гонг” до друге рунде. ОСУ би онда, како је рекао Зеленски, “под кишобраном НАТО” могле да се консолидују и са партнерима у перспективи покушају оно у чему су онемогућене 2022. године. Ипак, гледајући Сирију, Русија може само да одбаци преговоре. Зелени аутобуси су се готово без испаљеног метка провозали и заузели Сирију.
Протекле недеље су обележене значајним историјским догађајима који су протресли геополитичку структуру у темељу. Напади украјинских снага, уз дозволу НАТО, ракетама на територију РФ, пропраћени су дејствима руских ракета средњег домета “Орешник”. Паралелно, џихадисти, данас нова власт Сирије, почињу своју офанзиву на Алеп. У Јужној Кореји председник је покушао да уведе војну диктатуру. Иако су у безбедносном смислу односи ескалирали, предлози који долазе након победе Трампа у САД, позивају на покушај мировног процеса између Русије и Украјине. Зеленски је чак изјавио како је спремна на примирје на достигнутим границама фактичке контроле. Наравно, напомену је да би то било само привремено, не кријући жељу да у будућности поврати територије.
Русија је више пута поновила да је спремна за дијалог. Ипак, сваки пут би нешто Русе приморало да изјаве како “тренутно нема места за дијалог”. Било да је у питању летња офанзива ОСУ 2023. године, упад у Курску област или употреба оружја дугог домета по РФ, руска страна би дијалог стављала на “паузу”. Намера Кијева није непозната. Враћање територија “под кишобраном НАТО”.СИРИЈСКИ STATUS QUO И ПРИМИРЈЕ У УКРАЈИНИ
Башар Асад је изгбио комплетну власт и земљу за нешто више од 10 дана. Тринаест година је одолевао. Тако, врло отворено звучи и понуда Кијева. Пауза, консолидација, па настављамо где смо стали. Све док не буде достигнуто 2014. и 2022.
Запад се суочава се великим народним незадовољством. Да, то се врло успешно сузбија, понављањем избора или накнадим пребројавањима, али тај метод се не може дуго користит. У појединим земљама су на таласу тих незадовољстава одређене струје почеле да јачају. На крају крајева – Доналд Трамп је на таласу тог незадовољства дошао у Овални кабинет.
Оно што је битније, Запад је постао поприлично исцрпљен у војно-материјланом смислу како би подржао Украјину у мери у којој тежи. Њему треба само мало времена да мобилише све индсутријске потенцијале. Зато би и за Запад “гонг” био добар.
Русија може само да погледа пример Сирије. Све жртве и године насиља су биле узалудне. Можда је и завршила своје присуство на Медитерану. Постоје народи који су јако даровити у умећу ратовања, а за преговорачким столом делују аутистично. Видећемо већ наредне године да ли има потребе да се ова карактерна црта додатно анализира.
Rusija bi ispala veoma glupa ukoliko sada prihvati bilo kakav dogovor. Sada kada su napokon uspeli da razbiju Ukrajinsku vojsku i kada je skoro došlo vreme da se samo prošetaju do Dnjepra.
Ako je u pitanju da se postigne bilo kakav mir, onda je i bilo kakav dogovor odličan. Ako je u pitanju Rusija i Ruski interesi, onda ni po čemu ne smeju da se dogovaraju ili će se ići sa Minsk dogovorima u nedogled. Zamisli, oni javno idu sa planom poput “dogovorimo se sada da uzmemo predah, pa ćemo nastaviti kada budemo spremni”.
I pored pretnje Trampa da ukoliko Rusija ne prihvata dogovor, uradi će ne znam šta, ne verujem da će bacati američki novac ni blizu cifre koje je Bajden bacao. A da ne govorimo o potencijalnim rizicima da se rat proširi u tom slučaju.
Ma da, Putin je iznenadio u zadnjih par godina, pa ne čudi me i da prihvati loš dogovor.